Зашто у Јапану расте популарност сајта који прикупља притужбе на децу

Коронавирус утиче на све области живота, на начине које нико није могао предвидети. Пример из Јапана показује да његови дуги пипци дотичу чак и начин како се доживљавају деца.

Јапански медији, наиме, пишу да је услед епидемије ковида 19 осетно порасла посећеност необичног интернет сајта који на географској карти бележи у којим деловима града се налазе жаришта буке и опасности по проток саобраћаја које изазивају неваспитани и непослушни, што се, у пракси, нажалост, углавном односи на најмлађе.

По извештавању дигиталног издања тиражног дневног листа Асахи, та интернет страница отворена је 2016. године када је њен анонимни творац, револтиран чињеницом да није могао да у миру ради због сталне ларме коју су стварала деца, одлучио да, као једну врсту водича или испомоћи за људе који траже локацију за становање, на светску виртуелну мрежу постави интерактивну карту са означеним местима где се на бучан или опасан начин играју деца.

Употпуњавању те мапе, чији би се наслов могао слободно превести као „Карта уличних лармаџија“, свако може да дâ свој допринос, и она би, теоретски, могла да обухвати и локације попут барова, пабова и ресторана, испред којих пијани и други гости праве буку и ометају саобраћај.

Међутим, пошто се тематски односи на улице и игралишта, црвене ознаке које посетиоци сајта уносе готово искључиво прате коментари у којима се они жале на децу – на игру лоптом по ноћи или на путу, на буку коју праве скејтери, сметње које проузрокују ђаци својим бициклима и томе слично.

Такође, ни творац сајта не крије да под „лармаџијама“, које дефинише као оне који својатају улице и не одазивају се на упозорења, превасходно мисли на децу, односно, буку и друге непријатности које она изазивају лоптајући се или играјући се жмурке.

„Кућни притвор“ због ковида узрок повећања нервозе?

Сајт у овом тренутку бележи око 7.500 бучних и опасних локација у градовима широм Јапана, од којих је највећи део, преко 4.000, у престоници Токију и његовој околини.

Немали број њих сада је означен зеленом бојом, што значи да је проблем решен - сајт, наиме, грађанима пружа и могућност да повуку своју притужбу или да захтевају уклањање упозорења за одређену локацију ако се не слажу са садржајем приговора.

Последњих месеци посета сајту толико је порасла да су се за њега озбиљно заинтересовали и медији – у тој мери да је његов власник одлучио да престане да одговара на позиве радозналих новинара жељних интервјуа и издао јавно саопштење као одговор на лавину коментара на друштвеним мрежама.

У њему, на критику о томе да се игра деце на улици у прошлости доживљавала као нешто нормално те да је треба толерисати и надаље, он на сајту одговара да се данас, с обзиром на то да се више не дозвољава ни бацање опушака на улици и од грађана под претњом казне тражи да за собом покупе измет својих кућних љубимаца, и дечја вриска и несташлуци могу схватити као форма узнемиравања и ремећења јавног мира.

Основни узрок за повећано интересовање за „Карту уличних лармаџија“, сматрају медијски коментатори, је то што је епидемија ковида 19 присилила пуно запослених да раде и учествују у састанцима од својих кућа, због чега је проблем буке постао важнији него пре.

Тужбе против обданишта због буке

Интересантно је и да се последњих година у јапанским медијима у више наврата дебатовало о растућим притужбама грађана општинским властима и полицији због буке коју изазивају деца, односно, о проблему виђења деце као непожељних „извора буке“ и феномену отпора отварању обданишта у стамбеним насељима.

Повод за те расправе и преиспитивања су судски случајеви у којима су становници тужили обданишта због буке, као онај који је покренула група станара у токијској општини Нерима 2012. или грађанин у Кобеу у 2017, у којима се од тих образовних установа за најмлађе тражило да ојачају звучну изолацију, па и плате одштету за претрпљену патњу.

Познат је и криминални преступ у којем је 2014. године 43-годишњи мушкарац који се претходно пожалио локалним властима на буку из оближњег обданишта запретио секиром једном од родитеља који је дошао по своје дете. 

Вриска деце као удар на квалитет живота 

Иза те, можда се може рећи, колективне неурозе, у којој се гласна игра и вриска деце на улици, па и у парковима и обдаништима, доживљавају не само као блага непријатност или сметња већ као тежак удар на квалитет живота, као нешто што обара вредност некретнинама и што ваља елиминисати и по цену да деца немају где да иду у обданиште, стоји пре свега брзо старење популације – у Јапану данас чак више од 29 посто становништва има 65 или више година.

Реч је о огромном броју од 35 милиона људи, од којих су многи у седамдесетим, осамдесетим па и деведесетим годинама живота.

Други узроци су раст отуђености у великим урбаним срединама и све израженија друштвена тенденција да се све врсте непријатности, укључујући ту и оне најмање, посматрају као малтретирање и наношење душевног бола.

Иако можда претеране, притужбе и приговори дела јапанских грађана у односу на понашање деце на улици и њихове родитеље, нису сасвим без основе.

Тесан простор, густа насељеност и недостатак зелених површина у многољудним јапанским градовима често присиљавају малишане да се забављају на путевима и тротоарима, изазивајући сметње по одвијање саобраћаја и опасност по људске животе, док лупање лоптама, тениским рекетима и бејзбол палицама несумњиво снажније одјекује у простору с начичканим бетонским зградама међу којима нема пролаза, него у насељима са травњацима и спортским теренима.