Кроз руке Банета сајџије су прошли и уникатни сатови непроцењиве вредности

Бранислав Тараба је четврта генерација у фамилији која брине о откуцајима сата. Имао је од кога и да учи. Деда је педесетих година био један од пет главних мајстора и оснивача чувене фабрике „Инса“, а мајка, једина жена у Југославији која се бавила овим занатом. Да би постао добар мајстор Бане каже потребене су године.

„Од самог почетка прављења сата до завршетка имате 10, 15 заната. Тежак је зато што имате разне врсте механизама и разне врсте сатова“, напомиње Бранислав.

Каже се и да је ово занат са хиљаду алата.

„Некада сте морали сат да вам буде месец дана, два месеца код вас да га ви доштелујете. Никада нисте могли да видите амплитуду како ради, шта ради. Све сте то мрали на осећај на знање. Ми се трудимо, узмемо па правимо сами, сликамо па идемо код наших алатничара старих, они нам направе алат. Сналазимо се као и увек. Алат сте и ви сами, колико знање имате“, сматра Бранислав.

Некада су сајџије имале своју занатску комору и банку. Лако узимали кредите. У ери дигиталних, паметних сатова многи су своје локале затворили. Али Бане не мисли да сатови само мере време.

„Сат је стил. Сат је бренд. Због сата су многи у затвору завршили. Сат је уметност. Док је људи биће и времена. То је и престиж. То није ауто неком да га купите на кредит. Морате да одете да провучете или неку картицу тамо да вам скину или морате да дате неки кеш. А то су сатови... Сад вам је на западу осредња класа сата од пет до 10 хиљада евра. Мало квалитетнији сатови иду и до 20, 30, 40 хиљада и тако даље“, каже сајџија Бранислав Тараба.

Ручни, зидни, будилници - кроз Банетове руке прошли су сатови стари и 100 година, али и неки уникатни непроцењиве вредности.

„Радио сам неке сатове од неких шеика. Преко амбасаде су слали овде. Није ми било баш свеједно. Тај сат је уникат, једини у свету са неким дијамантима. Донео га је ту возач. Трудио се да га завршим у току дана и да га одмах издам. Не дај боже нешто да буде, мислим и пет пута да се родим не бих могао да му намирим штету“, присећа се Бане.

Као и са већином заната и са сјаџијским слична прича. Стари мајстори престају да раде, млади нису заинтересовани. Ипак Бане се нада да има наследника, своју ћерку, коју ће упутити у тајне заната и научити како да поправља време.