Турски лекар који је са српском војском прешао преко Албаније и назад да би се вратио својој Љубици

Серкиз Берберијан, Јерменин, православац рођен у Цариграду, по завршетку медицине радио је као лекар у турском гарнизону у Пријепољу.

У кућу богате трговачке породице Ристић, у нововарошком насељу Зебиновац, доктор је први пут стигао на позив домаћина.

„Серкиз је дошао да обиђе болесно дете у овој кући и ту је упознао своју супругу која га је послужила слатким и кафом што је тада био обичај као што је и данас, и одмах између њих се јавља љубав и врло брзо су се узели“, прича Зоран Кнежевић, комшија из Нове Вароши.

Урош Милошевић из Београда, праунук Серкиза Берберијана, каже да Љубица и Серкиз у почетку нису могли да комуницирају јер он није знао српски, па су причали на француском уз помоћ преводиоца.

„Занимљиво је и то осликава то доба, како су они једно другом персирали и у писмима се обраћали са Ви“, додаје Урош.

Све до 1912. Серкиз службује у Пријепољу и Сјеници, а онда се, с повлачењем турске војске, у Косовској Митровици, предаје и постаје лекар српске војске.

„Након што се турска војска повукла, он је приступио српској војсци, где је заједно са нашом војском, прешао преко Солунског фронта, преко Албаније и нажалост, након што се завршио рат 1918. вратио се кући и преминуо од Шпанске грознице“, наводи Урош Милошевић.

Неми сведок прошлости, камена кућа саграђена с почетка друге половине 19. века, иначе, власништво четворо деце и наследника лозе Барберијана расутих по свету, и даље чува сећање на бурна историјска дешавања.

„Мени је најзанимљивија гарнитура, која је по причи Урошеве мајке, била у ординацији доктора Серкиза“, каже комшија Зоран Кнежевић.

И све друго, попут ђугума и сехара – посуде за воду и сандука, ћилима, икона, визит-карте на четири језика, све осим оргиналне дипломе и табакере доктора Серкиза које су у нововарошком Завичајном музеју, још увек су ту, али скривени од погледа јавности и без неопходне, стручне заштите.