Деца у Србији уче валцер и танго, а не знају да играју коло

Овако је шездесетих година прошлог века Драгољуб Лазаревић певао и са народном музиком упознавао публику. То исто чинили су и Анђелија Милић, Даница Обренић, Вукашин Јевтић и многи други.

Сви они осим савршене дикције имали су још једну заједничку црту – сарађивали су са Властимиром Павловићем Царевцем, некадашњим шефом Народног оркестра. Њихова музика, много година касније, пут до публике све теже проналази, а само ретки се труде да је сачувају од заборава.

„Ми ту традицију треба да институционализујемо и да је апсолутно гајимо у школама са свим особеностима и вредностима које она носи. То је једна велика област, један апсолутни приоритет, део културе који би Србија требало да негује. Имали бисмо у почетку проблем ко би предавао, али успели би да га решимо и образовали би се професори који би на музичким школама и академијама били способни да предају и откривају стилистику наше градске народне музике“, каже Влада Пановић, шеф Народног оркестра РТС-а.

Сеоски фолклор, с друге стране, већ је нашао своје место у музичким школама, па се стручњаци оправдано надају да иста судбина чека и градску народну музику.

„Било би одлично када би у нашој средини могла да се оснује институција која је посвећена традиционалној музици али да не будемо искључиви да то буде само градска или само сеоска већ ако би се то могло некако објединити као што у Мађарској у Будимпешти постоји кућа наслеђа где се ради подједнако посвећено на свим слојевима фолклора“, наводи Јелена Јовановић са Музиколошког института САНУ.

Према њеним речима, међу децом има интересовања за то, само треба да им се на прави начин то понуди и они би то прихваили и са задовољством изводили.

Жељу да са децом раде стилизоване народне песме имају и наставници музичке културе, али им, како кажу, тренутни фонд часова то не дозвољава. Упозоравају да је забрињавајуће колико о српској традиционалној музици ученици мало знају.

Александра Станковић председница Удружења наставника музичке културе Србије Оно што је непојмљиво да наша деца поготову у урабаним срединама не знају да играју коло. то је нешто што је неописиво. Ми уплаћујемо деци термине да уче енглески валцер, танго, а не знају своју националну игру која је заштићена Унеском.

Када би традиционална песма и игра у систему школства била бар приближно заступљена као класична музика, млађе генерације осим што би знале више о својој музици, можда би је и заволеле.

А знале би и да препознају српска кола, нека чак и да одиграју.