Од пакла Нормандије до Добановаца, легендарни џипови у пензији у Србији

„Вилис МБ“ или „форд ГПВ“, познатији као џип, чије је званично име било „камион 1/4 тонски, 4х4“, заправо је лако теренско возило америчке армије, производено између 1941. и 1945. године.

Овај мали теренски аутомобил је својом свестраношћу, поузданошћу и једноставношћу стекао култни статус током Другог светског рата.

Огромна популарност ратног „џипа“ је довела до каснијег развоја цивилног модела и инспирисала настанак читавог низа теренских возила са погоном на сва четири точка.

Љубазни домаћин и рестауратор Марко Биљић, иначе официр у пензији, дочекао нас је широким осмехом јер до сада, како, каже нису долазили новинари у Добановце да виде „ратне хероје“.

Три ратна друга

Три џипа паркирана у колони, два „вилиса“ и један „форд“, претварају уобичајни добановачки сокак у неки филмски сет.

Биљић каже да су џипови коришћени у искрцавању савезника у Нормандији 1943. године.

„Истраживали смо њихово порекло и стигли до податка да су неки од џипова који су завршилиу Југославији били у операцијама искрцавања савезника у Нормандији. Ови џипови су стигли у Југославију као ратна помоћ савезника, а касније их је војска продала средином седамдесетих година. Нови власници су те џипове неко време возили док су могли и умели да их оправљају, а касније су им трулили по шупама. Е то је била прилика за мене и моје пријатеље да пронађемо џипове и започнемо њихову рестаурацију. Постоји могућност да сада седимо у џипу у којем су седели амерички војници у Нормандији“, каже Биљић.

За рестаурацију једног џипа потребно је, каже, и до годину дана.

„Прво џип скроз раставимо... видимо шта му фали од делова. Отварамо диференцијале, набављамо мењач, семеринге зупчанике... Зависи од тога шта је отишло на џипу. Делове смо до пре десетак година проналазили по таванима, подрумима, шпајзовима... домаћина широм Југославије. Данас оригиналне делове за џипове набављамо из Енглеске, Француске, Немачке...", рекао је Биљић.

Напомиње да је свог „вилиса“ успео да региструје и вози га са, како признаје, великим уживањем 11. година.

„Комшије, пријатељи, возачи које срећем на друму... желе да се провозају... Када седну у 'Вилиса' осмех им прекрије лице и сви кажу да је посебан осећај. Полицијци на друму ми никада нису тражили дозволу већ се се распитивли одакле ми то 'супер возило'“, каже Биљкић.

Поуздана машина

Инсистира да „вилис“ није само „шминка“, већ је поуздан пријатељ на друму и ван њега.

„Једном сам се занео возећи кроз неку шуму... Буквално сам се стрмекнуо низ незгодну низбрдицу и џип ме извукао из те ситуације. Та ситуација потврдила моју љубав према 'вилисима' која траје од 1986. године“, каже Биљић.

Најава доласка иностраних филмских продукција у Србију након сузбијања пандемије вируса ковид-19 за Биљића предстваља прилику да му се љубимци нађу на филмском сету.

„Наш пријатељ Дуле из Омољице има 12 'вилиса' у комплету и он је до сада био у послу са тим филсмким продукцијама, али надамо се да ће и неки од наших 'вилиса' постати 'глумац'“, каже Биљић.

Екипа Танјуга имала је прилике да се увери у истинитост љубави на прву вожњу у „вилисима“.