Зашто је 50 жена пристало да свету покаже своје несавршености

Мало је реклама на којима ћете видети жену са облинама, борама или не дај Боже неким ожиљком. Сем ако није реч о некој чудотворној креми која ће у трен ока тај ружни ожиљак заувек скинути.

Да ли је ожиљак нужно ружан? Могу ли боре бити лепе? Да ли треба да се стидимо витилига, псоријазе, стрија? Да ли све жене заиста желе да буду савршене па им се са свих екрана смешкају лепотице које су прошле кроз неколико филтера?

Ђурђина Ковачевић, будућа фармацеуткиња, стоји иза пројекта „Педесет“ који се састоји од 50 фотографија женских несавршености и гласно каже да то није ништа ружно.

„То су сасвим нормалне ствари. Моја идеја је била да покажем женама - правим женама које нису из часописа, нису глумице, манекенке које се фотошопирају или на други начин обрађују да су те ствари нормалне и да нису саме. Свака жена се сусреће са тим проблемима“, објашњава Ковачевићева и додаје да јој је главни циљ био да охрабри жене са несавршеностима.

Ђурђина признаје да је било тешко убедити жене да покажу оно чега се многе стиде: „Прво нису разумеле поенту целе приче. Онда сам позиве објављивала на друштвеним мрежама, позивала их да учествују“.

Промене су стигле када је Ковачевићева објавила прве фотографије на фруштвеним мрежама.

„Биле су стидљиве, плашиле су се да се пријаве, али кад су почеле прве фотографије да стижу охрабриле су се, почеле су да се јављају оне мени и све је кренуло“, наводи будућа фармацеуткиња.

Било је тешко стићи до 50 жена, а све је почело у фебруару. Коронавирус је, наравно, све успорио.

„Неке жене су се стиделе да покажу несавршеност, то нешто што им утиче на самопоуздање, а постојале су и оне које су се саме јављале“, прича гошћа Београдске хронике и открива да је стигло много лепих коментара преко мрежа.

Говорећи о томе колико су жене данас присиљене да буду савршене, Ђурђина наглашава да је у доба интернета то нарочито изражено. 

„Свима нам је доступан и Инстраграм и часописи и глумице које изгледају савршено на екрану. С обзиром на то да се доста бавим обрадом фотографија знам колико је то све вештачко, са филтерима, не види се ниједна пора... То намеће нереалне стандарде и утиче на тинејџерке које сада граде сампоуздање, али и на старије жене које не знају шта све технологија може“, нагласила је Ђурђина.

Пре фотографисања, са сваком женом је причала: „Свака је имала нешто да каже о том делу тела који фотографише“. 

И ауторка пројекта налази се међу 50 жена: „Осећала сам се дужном и желела сам да покажем да и ја имам нешто такво“. 

Неке учеснице пројекта доживеле су објављивање несавршености као победу над прошлошћу.

Фотографије су на мрежама, али Ђурђина планира да их представи и на изложбама.