Ретро бициклизам, бизнис на два точка

Да је тако лако покренути посао, као точкове на бициклу, можда Владимир Kрнетић не би био толико стрпљив. Међутим, пре него што се опробао у радионици за рестаурацију бицикала, најпре је на блогу направио својеврсни клуб љубитеља ретро двоточкаша. Био је то и мини-портал за трампу и продају старих делова, а када је у тој причи наишао на два истомишљеника, хоби је прерастао у посао.

„Kренуо сам без неких великих финансијских средстава, једино што сам имао да уложим је време“, каже Владимир.

А путовање кроз време, уз помоћ бицикла као времеплова, омогућено вам је управо уласком у његову радионицу.

Најстарији бицикл рестаурисан у овој радионици потиче с почетка тридесетих година двадесетог века. Међутим, то није и Владимиров најдражи бицикл. У колекцији која броји двадесетак двоточкаша увек издваја „пинарело“ с почетка осамдесетих који је припадао бициклистичком тиму Југославије.

Постоје и они двоточкаши које је средио, па продао, мада признаје да би највише желео да их је задржао. То је, каже у шали, зла срећа када вам је хоби посао. У Србији је мало оних којима је ретро бициклизам хоби. Готово сви купци су из иностранства, а у земљи прода свега неколико примерака.

„Цена може да се креће од хиљаду евра па навише и то је неки минимум има и оних од пар хиљада, а ако томе додамо и опрему, сет одеће, ципеле, мајица, шортс, то кошта негде око додатних 300-400 евра“, подвлачи колекционар.

Неписано је правило да оригиналнији двоточкаши са што мање замењених делова имају вишу цену. За њих су нарочито заинтересовани Немци, а поједине немачке фирме управо овде репарирају рамове.

„Ми кад добијемо рам то је прво скидање старе фарбе, скидање декала и осталих ситница које ће нам требати касније и онда радимо хромирање поново. Поново фарбамо, нови лак, нови декали се стављају, тако да је то доста дуготрајан процес, који траје две, три недеље“, објашњава Владимир.

Оно по чему је особена ова радионица јесте то што израђује и винтиџ опрему за бициклисте, од природних материјала. Инспирисани су педесетим, шездесетим и седамдесетим годинама, а најтраженији модел је „молтени“, који је носи чувени бициклиста Еди Меркс.

„Јако мало има произвођача који праве реплике мајица за винтиџ бициклизам. Ми чак снабдевамо бројне шопове у иностранству, тачније шијемо за друге брендове мајице“, тврди заљубљеник у бицикле.

Готово сви произвођачи бицикала током пандемије имали су више посла. Исти случај је био и у овој радионици. Потражња је порасла, али је испорука била отежана. Чак и у редовним околностима, слање робе, истичу као највећи проблем пословања.

„Пошто немамо погодности које имају шопови који су у Европској унији, који имају много више опција за слање пакета, код нас је то сведено на три службе које раде 'Федекс', Пошта и ДХЛ, чија цена слања је поприлично велика“, наводи Крнетић.

То их не обесхрабрује, напротив, још су упорнији у намери да њихови бицикли стигну на улице европских градова. А ко зна, можда и неки аутомобил, јер су Владимирови апетити порасли, а репарација једног инетерсантног четвороточкаша очигледан је пример тога.