Севиља – град сунца, историје и мезетлука

У Севиљу се аутобусом са ауто-пута улази десетак минута. Са обе стране широке авеније шепуре се умивене виле у шпанско-маварском стилу, црквице, куле, палме. Претходно смо прешли реку Гвадалкивир.

Она своје име дугује Маврима, јер у корену имена има арапски израз за велику реку. Гвадалкивир дотакне Севиљу да би се устремио даље на југ, према Атлантику. То је једина пловна река у Шпанији, а Севиља је тачка до које је река пловна за морске бродове.

Мада је океан само осамдесетак километара удаљен, Севиља је врео град. Један од најврелијих у Европи. Срећа да стижемо у октобру, па је температура у подне само 27 степени.

Свуда по граду су грбови и заставе на којима су две речи НО и ДО повезане осмицом. Та шифра симболише изреку Алфонса Десетог Ученог, кастиљског краља који је умро у Севиљи у егзилу, остављен од свих, па и од свог сина Санча, узурпатора и наследника.

Дешифрован, тај запис гласи: „Она ме није оставила“.

Севиља као последња верна љубавница пораженог краља. То је постала градска застава.

Трг Шпаније

Пре него што се путник посвети самом центру Севиље, са старим градом који је један од највећих на свету, требало би да посети Трг Шпаније, архитектонски ансамбл настао 1929. поводом ибероамеричке изложбе.

У парку Марије Луизе је архитекта Анибал Гонзалес створио огроман трг са монументалном полукружном палатом која као да жели да загрли простор испред себе. Пречник простора са каналима и мостићима је 200 метара. А „загрљај“ би требало да буде симбол повезаности шпанске матице и бивших латиноамеричких колонија.

Тамо где се круг отвара јесте правац у којем се реком па морем плови за Америку.

Шетња Севиљом

Муриљовим парком долази се до градских зидина. Бартоломео Муриљо, рођен у Севиљи, у 17. веку био је барокни сликар познат и тражен широм Европе. А усред парка – споменик Кристифору Колумбу.

Он је управо у Севиљи припремао своје друго прекоокеанско путовање које ће променити свет. Парк се са леве стране зове Алкасар, у њему је смештена севиљска краљевска резиденција.

Најзад залазимо у сплет староградских улица. Неке од њих су заштићене од сунца платнима разапетим преко улице, од зграде до зграде. У таквим улицама је боравак најугоднији, јер је андалузијско сунце и у рану јесен немилосрдно.

У самом центру је Катедрала, чија је градња започета 1401, а градили су је више од једног века. Од 1901. године су ту и Колумбови посмртни остаци, мада се више градова препирало око тога где је заиста његов гроб.

Године 2006. је генетском анализом утврђено да тих 150 грама костију у севиљској Катедрали заиста потичу од славног морепловца. Где је остатак, још се не зна.

Севиља је родно место низа веома значајних личности. Међу њима су генерали, адмирали, вицекраљеви прекоморских поседа. Америго Веспучи и Фердинанд Магелан су одавде планирали путовања по глобусу.

Карта света коју је у Севиљи пре четири века сачинио чувени картограф Алонсо де Санта Круз и сама је превалила дуг пут и налази се у Краљевској библиотеци у Стокхолму.

Сећање на Ишбилију

Али ту је и Џабир ибн Афлах, математичар и астроном из 12. века, чија су дела била преведена на латински – његова европска слава потврђује да је Севиља једном била бисер у круни маварских, муслиманских владара.

Напослетку, име Севиља је маварска верзија назива подручја Хиспалис које су они освојили 712. Маварски владари су га назвали Ишбилија – а онда се временом локалним наречјем закотрљало – Севиља.

Кастиљски краљ Фердинанд Трећи првобитно је ушао у Севиљу новембра 1248. године и од тада је град у католичком културном кругу. С временом је подручје напустило 300.000 муслимана, па су њихове мајсторе католички краљеви доводили из Гранаде када су хтели да направе нешто заиста лепо.

Истински процват под хришћанском влашћу град доживљава након открића Америке. Севиљска лука је два века поседовала монопол на трговину са прекоморским поседима, што је граду донело дотад невиђено благостање.

Севиља се једном погрешно изјаснила за Хабзбурге као наследнике шпанске круне, а у Рату за шпанско наслеђе је победила противничка страна – династија Бурбона. Лука Кадиз је била на тој страни, монопол је одузет Севиљи и предат у руке Кадиза.

Тако је почела стагнација. Златно доба је неповратно прошло.

Печурка звана Метропол Парасол

Када се човек умори од толико историје која је у центру Севиље на сваком кораку, може да се задржи на тргу Енкарнација и да се чудом начуди хибридној конструкцији од дрвета, бетона и челика која се надвила над Каље Имахен, улицу која пре тог призора изгледа као жива улица нормалног европског града.

Метропол Парасол је најбоље описати као белу медузу која је закорачила преко улице и телом направила огромну тенду. Дужина од 150 метара и ширина од 70, а висина од неких 26 метара учинили су овај смели архитектонски подухват највећом дрвеном конструкцијом на свету.

Домаће становништво грађевину зове Лас Сетас – печурке. Пошто је Метропол Парасол врло брзо у свету постао знак распознавања Севиље, утихнуле су оштре дебате о томе да ли треба усред таквог града подићи нешто што личи на сунцобране свемирског брода.

Архитекта је био Немац из Берлина Јирген Мајер, који је победио у конкуренцији од 800 нацрта из целог света.

Могу да замислим момке и девојке у Севиљи који се о својим вечерњим сударима договарају „код печурки“.

Севиљски мезетлуци

Тапа на шпанском значи „поклопац“, „покривање“. Чувени шпански мезетлуци су настали у Севиљи. А то значи, ако сте били у Севиљи, а нисте пробали тапасе онда је то као да сте били у Лесковцу, а нисте пробали пљеку.

Вођени том мишљу лутали смо центром, стално застајкујући крај неке лепе куће, дивног дворишта, љупког трга.

Једни кажу да је кастиљски краљ Алфонс X, онај исти учени и усамљени владар, био нешто слаб па је морао да чешће једе мање залогаје уз гутљај вина. А када је од тога прездравио заповедио је поданицима да се уз чашу вина увек поједе понеки залогај.

Други кажу да су газде у крчмама покривале подметачем чаше. Да промаја не би однела такве поклопце, они су их притискали са нешто маслина.

Трећи пак кажу да је парче хлеба на чаши вина крчмарима служило као одбрана вина од досадних мушица. После су на хлеб додали пршуту или сарделу. Има и оних који кажу да су шпански сељаци правили чешће паузе на сунцу и јели спремљене мале оброке.

Како год, у пионирском граду шпанских мезетлука пронашли смо бар La Pasahe – Пасаж. Ту смо, већ склоњени у поподневну сенку, усред лепе баштице наручили насумице са карте. На сто су изашле величанствене креације са туњевином, лососом, маслинама, сецканим поврћем.

Ретко када је чаша белог вина успела да заокружи дан у једном граду, као та чаша уз мезетлуке у Севиљи.

Онда смо још једном обишли центар, стално тражећи друкчије правце кретања. Сели смо у парк са џиновским дрвећем, да уочи одласка још мало ослушкујемо музику шпанског језика, испресецану свим језицима света. Велико сунце над Севиљом се накосило.

Земља која једном беше човек

Гледао сам џиновско корење дрвета којем нисам знао име и помислио да је оно овде било много пре мене, да ће бити ту и после.

У овом граду је то исто дрвеће сигурно гледао и Висенте Александре, песник који је овде рођен и који је 1977. добио Нобелову награду за књижевност. У песми Мртвац он је записао:

„Леп, прозрачан живот једног стабла, настањеног на Истој земљи која једном беше човек“.

Подигнем поглед са корења према небу и учини ми се да изнад Севиље у једном једином облачку, боље речено трагу облачка, препознајем нечије лице .