Шакал је доказ и подсетник да нисмо одговорни према природи

Ширење популације шакала се карактерише као брза и снажна експанзија са, вероватно, највећом густином у Европи. То се може објаснити начином исхране ове врсте, која је стрвинар и вешт предатор, што је чини јединственом и врло успешном врстом у природи.

Шакал је животиња веома слична вуку. Има шиљату њушку, дуже уши и краћи, дебео реп. Покривен је кратком црвенкасто-смеђом длаком. Веома добро и истрајно трчи, преваљујући велике удаљености, па је велика опасност за дивљач, али и за неке домаће животиње.

Директор Природњачког музеја др Милан Пауновић, који се посветио истраживању шакала, гостујући у Јутарњем програму наводи да број шакала расте не само у околини градова већ у целој Србији.

„Шакала има тамо где нема вука. Шакал је у компетицији са вуком, односно, вук радо једе шакала, тако да су те зоне преклапања у брдским крајевима, а низију је потпуно освојио шакал. Пошто су велики градови већином у низијама, онда и шакала има око њих“, објашњава др Пауновић.

„Наш однос према природи у многоме је одговоран за то што шакала толико има. Шакал је сисар који се опортунистички храни. Једе све што може да се поједе, а ми остављамо храну свуда око нас. Имамо отворена ђубришта и депоније смећа на које се баца органски отпад, тако да шакал налази велику количину хране. Када животиња има довољно хране, онда се брзо и много размножава, тако да број расте", додаје гост Јутарњег програма.

35845360 Процењује се да је популација шакала у Србији већа од 15.000 примерака

„Постоји и један парадокс. Шакал је незаштићена врста, може да се лови у неограниченим количинама, међутим, упркос томе што расте ловни притисак, што се острељује све више и више животиња, ми имамо процене да и њихова бројност расте. Значи да тај одстрел не утиче на њихову бројност“, наглашава др Пауновић.

„Они улазе у градове, али само на периферним деловима и не треба очекивати да ћемо их видети у центру града, јер се иначе клоне човека, али се радо хране остацима које човек оставља. Зато страховање од напада шакала није оправдано. До сада није забележен ниједан напад на човека. Улазе у кокошињце, у торове са овцама, али ретко. Шакал се углавном храни органским отпадом", истиче директор Природњачког музеја.

„Шакал је индикатор стања животне средине код нас. Одавно знамо да наша ђубришта нису ограђена, да нису онаква каква треба да буду, али време тече, а природа неће да нас чека, тако да је шакал доказ за тако нешто и стални подсетник шта треба да урадимо у природи“, додаје гост.

Тешко је проценити колика је популација шакала у Србији, али сигурно је да није мања од 15.000 примерака. Треба имати у виду да тај број расте и да је потребно што хитније предузети мере да се ђубришта уклоне и правилно санирају.

Биолошки факултет и Природњачки музеј су урадили истраживање исхране шакала. Утврђено је да у зимском периоду преко 80 одсто садржаја желуца одстрељених шакала чине свињске коже. Све прегледане животиње су биле у пуној кондицији, са пуно сала, што значи да су способне за нормалан живот и размножавање.

Шакал је ноћна животиња и ретко ћемо имати прилику да га видимо. Све више их има поред путева, страдалих од аутомобила, али не треба их се плашити јер неће да повреде, већ ће само доћи тамо где има довољно хране.

Шакал може да пренесе беснило, као и лисица, и то је једна од опасности повећаног броја таквих врста животиња у природи и због тога је неопходна контрола њихове бројности.

„Та контрола бројности се не сме спроводити тровањем, што је иначе и забрањено у Србији, али треба повећати мониторинг популације и треба вршити редован одстрел. Није лепо рећи, али је корисно у оваквој ситуацији. Наравно, не треба их истребити, јер они су и дежурни санитарци, већ контролисати“, закључује др Милан Пауновић на крају гостовања у Јутарњем програму.