И голим оком се види да се с климом нешто чудно дешава

„Људи који се баве климатологијом, од осамдесетих година упозоравају да ће почетком 21. века последице климатских промена бити видљиве и голим оком и неће бити потребне софистициране научне анализе да се види да се са климом дешава нешто неуобичајено“, каже Ђурђевић, који је доцент на Институту за метеорологију Физичког факултета у Београду.

У разговору о томе да ли су непогоде са којима се Балкан сусреће последица климатских промена или 2017. лето „случајно“ подсећа на холивудске филмове у којима се свет преко ноћи уруши због небриге или „више силе“, Ђурђевић истиче да су климатске промене једини кривац томе.

У Србији средином прошлог века, каже, топлотни таласи дешавали су се тек једанпут у две године, а данас се дешавају чак три до четири пута годишње.

„Постоје године када их је мање или више, али у просеку их има двоструко више него што их је било“, наводи Ђурђевић.

Средња глобална температура је порасла за један степен Целзијусов услед превеликог испуштања угљен-диоксида у последњих 150 година, објашњава Владимир Ђурђевић, и иако то не звучи много, то је главни узрок поплава, пожара, бујица, дуготрајних суша и јаких летњих олуја.

„Пластичније објашњено, да није дошло до пораста средње глобалне температуре за један степен, ми бисмо сада имали упола мање топлотних таласа. Ако их имамо два, ми бисмо имали један, ако их имамо четири, имали бисмо два“, каже Ђурђевић.

Србија нема плаже и море, па туризам није највећа брига људи који проучавају климатске промене, али пољопривреда јесте.

„Пољопривреда много трпи. Најбољи пример за то је суша из 2012. године, када су процењени губици били око две милијарде долара, што су већи губици него они који су настали поплавама“, наводи Ђурђевић.

Такво стање из 2012, према његовим речима, може да постане нека врста нормале после 2050. године.

„Свака година би у просеку изгледала као 2012, то би тада било нормално стање, а било би година које би биле још екстремније“, упозорава метеоролог.

Клима је почела да се мења када је модерно друштво услед све већег економског развоја почело више да троши фосилна горива како би добило енергију потребну за тај економски развој. Оно што је проблем са фосилним горивима је што она испуштају угљен-диоксид, а он доводи до пораста температуре.

Када се говори о могућим решењима, постоје бројне студије које дају различите препоруке. Једна од екстремних јесте препорука научника са Универзитета Лунд у Шведској, који кажу да треба рађати мање деце.

Наиме, њихова студија је показала да само једна особа, коришћењем електричних уређаја, вожњом аутомобила и томе слично, може да емитује чак 58,6 тона угљен-диоксида. Том логиком, кажу научници, да би се енергија штедела и емисија угљен-диоксида смањила, треба рађати мање деце.

Потпуни прелазак на обновљиву енергију једини спас 

Упитан да ли је то заиста једини начин за спас планете, Ђурђевић каже да је то погрешан приступ решењу.

„Не треба да нас се рађа мање да бисмо штедели енергију, већ треба да тражимо више енергије произведене из ветра, сунца и воде што неће имати штетан утицај на нашу климу, а произвешће довољно енергије да се подмире све потребе свих људи који живе на свету“, наводи овај стручњак.

Потпуни прелазак са фосилних горива на обновљиве изворе енергије је једино право решење, каже Ђурђевић и додаје да је за то потребна воља свих влада на свету, а да за то постоје добри примери у Калифорнији.

Тамо, прича Ђурђевић, људи сами уз помоћ соларних панела производе енергију за потребе свог домаћинства и тиме штеде новац и чувају планету.

„Док год буде постојала једна држава на свету која емитује угљен-диоксид, проблем неће бити решен“, упозорава Ђурђевић и наглашава да „обични“ људи могу да ураде нешто да би сачували планету, али да један човек не може много да постигне.

Ипак, ако сви буду користили штедљиве сијалице, рециклирали, прали веш у време када је струја јефтинија...

„Ако буду искључивали мотор док чекају на семафору, рецимо у Улици царице Милице у Београду, на којем иначе стоји упозорење да се то уради и тако чува планета, а које Београђани једноставно не виде, ситуација би бар мало могла да се поправи“, закључује Ђорђевић.