Враћање совјетског „летећег тенка“ у живот

Када су нацисти стигли до Лењинграда у лето 1941. године, уместо да жртвују хиљаде војника у борби за град, одлучили су да блокирају све прилазе. Тако је град и његових три милиона становника остало одсечено од света 900 дана.

Током тог периода, око 800.000 људи је умрло од глади, болести и немачких бомби и артиљеријских граната. Коначно, 27. јануара 1944. године, совјетске снаге пробиле су немачке линије, отварајући коридор ка разрушеном граду и напаћеним становницима.

Сламање нацистичког отпора из ваздуха предводили су совјетски „штурмовици“. Следећег дана, када су Немци потискивани, један од летећих јуришника је погођен, а посада је принудно слетела у језеро јужно од града.

Ту је остао још 50 година.

Сада је прешао пола света и налази се у рестаурационим просторијама Ваздушног и свемирског музеја у Тусону у Аризони.

„Откривен је у језеру 90-их година прошлог века. Купио га је један Американац, али је преминуо. Породица нам га је тада донирала“, почео је причу о авиону Џејмс Стем, директор музејског одељења за рестаурацију.

Око 36.000 „штурмовика“, познатих као „летећи тенк“, изашло је из производних погона. Што се тиче војних летелица, ниједна није произведена у више примерака.

Право је чудо што их нема више, посебно узимајући у обзир чињеницу да је био најважнији совјетски авион Другог светског рата. Толико важан да је Стаљин 1941. године упутио писмо фабрикама наглашавајући његову важност: „Нашој Црвеној армији потребан је 'иљушин 2' као ваздух који удише, као хлеб који једе.“

Упркос томе што је „штурмовик“ у Аризони провео пола века трунући на дну језера, основа му је изузетно добро очувана. Највише због необичне структуре.

„То је јединствен дизајн. Део око пилотске кабине и мотора је дебела челична плоча, није од алуминијума. Заправо, више подсећа на бојлер него на авион“, објашњава Стем док анализира труп у хангару.

Оклоп је пружао заштиту пилоту током ниских и спорих налета тик изнад фронта. „Штурмовици“ су у неким тренуцима морали да лете 20 метара изнад земље да би митраљезима, топовима, бомбама или ракетама гађали мете.

„Шансе да будете повређени или погинете биле су веома велике. Буквално свако је могао да пуца у вас. Од обичне пешадије, противваздушних оруђа до тешких тенковских топова“, истиче Стем.

Иако је већи део трупа био оклопљен, штитећи мотор са 12 цилиндара и пилота, реп и крила били су направљени од дрвета, највише због уштеде на материјалу и да би сама летелица била лакша и могла да носи више бомби.

Први „штурмовици“ сишли су са производних трака 1939. године и, са 11 метара дужине, били осмишљени као једноседи. У првим ратним операцијама откривено је да су изузетно рањиви на нападе ловаца отпозади.

„Онда су га модификовали. Исекли су рупу у задњем делу трупа, ставили платнено седиште и митраљез за репног митраљесца“, каже Тим Робинсон, уредник Ероспејс магазина британског Краљевског аеронаутичког друштва.

Као што се може претпоставити, бити репни митраљезац на „штурмовику“, са танким дрвеним плочама да вас заштите од граната, метака и шрапнела, није био баш популаран позив.

„Трпели су велике губитке. Око 12.000 их је оборено. То је један од разлога малог броја преосталих летелица“, наводи Стем.

И поред свега тога, Стаљин је био у праву. Авион се више него доказао на бојишту. Летећи у формацији, „штурмовици“ су били кључни у подршци копненим снагама, уништавајући и најоклопљеније тенкове и возила. Коришћени су и за бомбардовање аеродрома и нападање бродова.

„Ово је био један од авиона који је помогао да се победу у рату“, истиче Стем.

Међутим, када се рат завршио, већина их је исечена и расходована, због доласка ере млазних авиона. Последњи „штурмовик“ коришћен је у Корејском рату. Данас на свету само један лети. Ваљда ће му се ускоро придружити још један.