Јапан, феномен „сметларских вила“

Страни посетиоци у Јапану махом су импресионирани беспрекорном чистоћом јапанских улица. Они су, међутим, често истовремено и збуњени чињеницом да у тој земљи не постоје контејнери за отпад већ домаћинства своје смеће просто одлажу у везаним пластичним врећама испред зграда, као и тиме што је на улицама јапанских насеља готово немогуће пронаћи обичне мале канте за смеће – оне се налазе унутар бројних железничких станица или испред самопослуга, али не и дуж шеталишта, на трговима или покрај аутобуских станица, како је случај у Европи.

Упркос том, релативном недостатку комуналне опреме за одлагање смећа, густини популације, па и присуству армије кућних љубимаца, на тротоарима и у парковима јапанских градова се врло ретко наилази на опушке цигарета, отпатке и животињске излучевине, јер се грађани понашају савесно и остатке хране и амбалажу обавезно носе до канти за смеће у железничким станицама или чак својим кућама, а измет својих паса сместа уклањају, користећи лопатице или просто рукавице.

Јапанско друштво, међутим, није једноставно и једнодимензионално, па се у њему испод површине, односно, онога што је на први поглед очигледно, неретко крије слој стварности који је посетиоцима у краћој посети, као што су туристи и пословни људи, тешко приметан, поготово ако не познају језик.

Један од тих теже приметних и мање познатих, али раширених феномена у Јапану јесте проблем такозваних „сметларских вила“ – кућа претрпаних смећем. Њихови власници осећају необичну страст према сакупљању и чувању отпадака, толику да због гомила смећа у својим домовима и око њих не могу да се нормално крећу и спавају.

„Сметларске виле“, последњих деценија у Јапану, прави су друштвени феномен којем се посвећује доста времена у медијима, не само зато што јапанска култура још од прастарих времена кроз религију, васпитање и праксу у домовима и предузећима наглашава ритуалну и физичку чистоћу већ и зато што куће претрпане отпадом угрожавају околину у хигијенском смислу, те својим непријатним изгледом и мирисом компликују живот у месној заједници, јер одбијају туристе и пролазнике, те некретнинама у близини обарају цену.

Сматра се да у Јапану има више стотина, а могуће и неколико хиљада објеката, у којима, у скученим условима, окружени брдом смећа, живе људи који то смеће доживљавају као своју важну, незаменљиву имовину.

Темељ „сметларских вила“ порив за прикупљањем и поседовањем

Када се договарају око састанка, говоре о трајању вожње или просто саопштавају време, Јапанци обично не дају приближне одговоре и не заокружују бројеве, већ казаљке часовника читају, буквално, у минут.

Ако вам је продавац саопштио цену која, рецимо, износи 104.384 јена и ви кажете „Значи, стотинак хиљада“, он ће вас одмах исправити, поновивши све до последње цифре.

Јапанске занатлије попут керамичара, дуборезаца, луткара и инжењера хортикултуре, стварају минијатуре које својом лепотом одузимају дах и мноштвом финих детаља у посматрачу неретко стварају утисак да пред собом има фасцинантни микрокосмос.

Не само у производњи и стваралаштву већ и у организационим питањима Јапанци инсистирају на прецизности и не трпе импровизацију, те улажу много времена у детаље који други не примећују или их сматрају небитнима.

Тај менталитет и култура која се на њему базира, умногоме доприносе постизању и одржавању квалитета у производњи, те успостављању поузданих, функционалних система у саобраћају, администрацији и другде.

Но, тип личности која се константно или страсно посвећује детаљима, истовремено одликује и изразита потреба за сакупљањем и поседовањем, тврде психолози почев још од Сигмунда Фројда, па стога можда није чудно да су домови до плафона испуњени релативно безвредним и неупотребљивим стварима чести баш у Јапану.

Муке локалних управа

Полицајци и хигијенски инспектори у Јапану који су реаговали на жалбе узнемирених комшија и покушали да приволе власнике „сметларских вила“ да уклоне хрпе смећа тврде да су ови неретко самци, често поодмаклих година и незапослени.

Они у поседовању ислужених предмета и смећа, поред осећаја задовољства које често не умеју да вербализују, налазе и неку врсту сигурности и утехе, коју психолози објашњавају као компензацију за осећај самоће, изолованости и несигурности у вези са тим шта доноси будућност. Та анксиозност и осећај бесмисла подстичу жељу за прикупљањем и поседовањем и наводе на неконтролисано таложење или куповину свари, кажу стручњаци.

Радници јавних служби који изађу на терен настоје да утврде да ли је гомилање смећа мотивисано таквим, дубљим психолошким разлозима или просто лењошћу, односно, да ли постоје објективни разлози за таложење отпада, као што су производња и прерада сировина у радионицама и на фармама.

Они се често суочавају с проблемом дефиниције отпада, будући да власници „сметларских вила", оно што се инспекторима и суседима чини неупотребљивим, сувишним или прљавим, по правилу виде као важну својину.

И док је интервенције јавних служби лако оправдати у случају када је компулсивни сакупљач своје „благо“ почео да шири у околини своје куће и тако омео саобраћај или повредио туђи посед, случајеви у којима се таква индивидуа ограничила на простор који јој законски припада практично представљају нерешиви проблем, јер у њима, упркос томе што гомиле смећа руже пејзаж и проузрукују непријатан мирис, не долази до кршења јавног реда и мира. 

Локалне управе у Јапану зато на различите начине покушавају да доскоче грађанима који имају тенденцију да гомилају смеће у својим домовима и двориштима, а које штите устав и закони о приватној својини који не дозвољавају службеницима државних и локалних институција да уђу на приватни посед грађанина који се није огрешио о закон и заплене његову имовину.

„Сметларске виле“ као објекат медијске пажње и прилика за бизнис

Осим места у вестима, „сметларске виле“ време у етру добијају и као предмет интересовања у телевизијским дебатама о друштвеним проблемима, али и у хумористичким емисијама, у којима, на пример, познате јавне личности покушавају да убеде домаћина да се одрекне свог драгоценог смећа, или раде на необично тешком задатку рашчишћавања нагомиланог отпада.

У Јапану се на интернету могу наћи и приватне компаније које се рекламирају као специјалисти за чишћење „сметларских вила“ и поносно истичу своје резултате користећи статистике и фотографије „пре и после“.

Нови прописи локалних управа о заштити животне средине, који јавним службама дају више овлашћења за интервенцију, могуће да ће учинити да упадљивије или, у хигијенском смислу, опасније „сметларске виле“ ускоро нестану, а грађани који их доживљавају као срамоту и ругло одахну.

Остаје, међутим, питање шта се може учинити за особе које осећају психолошку присилу да гомилају смеће, а које губитак те њима важне имовине лишава сигурности и гура их у депресију.