Мира Крџић, једина жена рудар у Србији

Заједно зарађују хлеб са седам кора, радећи рударски посао, један од најтежих на свету. Сусрет са овом женом у ушћанском парку пун је изненађења.

Пришла је нежна плавуша негованих руку и уз добродошлицу, сада у рударској униформи, позвала екипу агенције Бета да заједно оду у јаму „Тадење“, горе високо у брду, да упознају њене колеге.

„Да видите где сам провела двадесет година свог живота и рада“, каже Крџић у интервјуу поводом Међународног дана рудара, 6. августа.

Рекла је да јој је цео живот везан за руднике. „Мој живот је једноставно везан за руднике, јер је и мој муж Божидар био рудар и две године је већ пензији, а имамо сина машинског инжењера и кћи која је завршила Вишу медицинску школу“, прича, док путујемо, Мира Крџић.

Док се кривудавим и узаним планинским макадамом пењемо према „Тадењу“, Мира констатује да је као жена одувек бринула о себи. Високе потпетице и свакодневу гардеробу брзо је заменила гуменим чизмама, радничким оделом и шлемом.

„Без обзира на три смене у којима сам радила у тами рударске јаме, уз све редовне кућне послове, увек сам волела да изгледам лепо и уредно. Нико ко ме први пут среће није веровао да сам рударка“, каже она. С осмехом се сећа анегдоте у лекарској ординацији када је доктор мислило да је секретарица.

„Један лекар код кога сам отишла, мислио је да се шалим и остао у сопственом уверењу да сам нека секретарица у фирми“, весело нам препричава Мира.

У „Тадењу“, на уласку у јаму, сви рудари хрле да се поздраве са, како рекоше „старим добрим другом и колегом“.

У пуној опреми, Мира Крџић у срце рудника улази као у своју кућу, а у пуној тами сигурним корацима хрли према групи рудара.

Дочекује их, у окну у коме је јако хладно због струјања ваздуха проузрокованог проветравањем.

„Мира је прави вођа смене, прави колега и разлике између ње и нас било није, нити је могло бити, јер је барабар са нама радила и о свему бринула. Све је прописно радила“, каже Иван Милићевић, такође вођа смене у окну „Тадење“.

Један од радника додаје како „његова жена никада овај посао не би радила, иако воли да шефује“.

Док рудари један за другим напуштају окно, Мира их погледом испраћа, присећајући се да није баш увек све весело у руднику.

Прича како је било и пожара и гасова, али да се све са присебношћу да решити.

„Земљина утроба је то и никада се не зна, али хвала Богу успевали смо да санирамо и ватру и цурење гаса, мада није било лако. Уосталом памтим само лепе ствари и у животу увек идем напред“, говори она.

Додаје и да је било и мушкараца који су само покушавали да буду рудари, али су брзо одустајали.

„Сама сам се изборила за радну равноправност о којој се много говори, и верујем да то свака жена може да учини уколико верује у себе. Много сам желела да будем рудар и била сам пресрећна када су ми то и дозволили“, каже Мира.

Рођена у Ушћу и завршила је средњу Рударско техничку школу. Од укупно тридесет година радног стажа, само годину је радила у администрацији, а све остало као јамски радник, што се ни сада није променило.

Наиме, она већ неко време ради на пословима диспечера са обавезом силаска у јаму, јер то радно место подразумева бригу о рударима, као и техничким условима њиховог рада и опстанка у јами.

Мира каже да је управо то и радује, јер су рудари Ибарских рудника Баљевац, њена друга породица.

„И када бих се поново родила, опет бих изабрала овај посао, јер га заиста волим и дубоко поштујем људе који га раде. Верујте, није лако, али бити рудар значи заиста нешто велико, јер је то посао који захтева и менталну и физичку спремност, а ја сам жарко желела одувек да га радим“, закључује једина жена рудар у Србији.