У деветој деценији на бајкерској мисији

Ведру и насмејану, Десанку Станковић затекли смо у друштву бајкера, испред мото-клуба „Чивија“, чији је најстарији члан. Моторе је заволела уз сина, а са унуком највише воли да се вози. За петнаест година, на харли дејвидсону, заједно су прешли више од 5.000 километара.

„Сваки дан бих могла овако, верујте ми“, каже Десанка. „Не плашим се, нит се плашим,
нити ме шта боли“.

За баку у деветој деценији, свака вожња је нова авантура. Воли да се дружи и путује са младима, а дневно препешачи и по неколико километара.

Њен унук Драгољуб Станковић каже да је, кад год је позове, расположена за вожњу: „Брзо се облачи за пола сата је спремна. Бако идемо, седај полако“.

Шнајдерка по струци, сама је отхранила троје деце и направила кућу. Знала је и да вари и да бруси, а сада у пензији ужива у дружењу и брзој вожњи на мотору.

„Све сам радила. И малтерисала и зидала. Све“, каже Десанка. „Прошла сам пуно, и
Нови Сад, Косовску Митровицу, и Краљево, Крагујевац. Свуда сам прошла“.

Супербака, како је бајкери још зову, најјача је „чивија“ у мото-клубу. Нема мобилни телефон, због чега је на скуповима, често и изгубе.

„Интересује је све, па некад нам се загуби“, каже њен син Душан Станковић. „Треба на пример да кренемо назад, а ње нема. Одједном се појављује, и онда настаје расправа са бајкерима“.

Жеља Десанке Станковић, које има шесторо праунука, је да на мотору, чешће одлази у 450 километара удаљену Косовску Митровицу, из које се пре више од пола века доселила у Шабац.

rts.sabac@rts.rs