И после Ужица Нови Сад

Један Севојничанин и један Новосађанин спасили су Тита од пропасти. Први 1994. године, када је спречио да се скулптура претопи, а други, пре неколико дана, када ју је откупио и пренео у Нови Сад.

„Овде не стоји на отпаду и, недајбоже, да падне на памет некоме да га прелије, спасили смо један комад културе, један комад историје и сматрамо да је то један позитиван чин“, каже Синиша Жарин, власник „Мануала“, музеја заборављених уметности.

Скулптура из 1948, тешка 400 килограма, била је део Музеја у Рудом. Рат је Тита преместио на подручје Титовог Ужица.

Тито је последњи пут пут боравио у Ужицу 1979. године да би наредних деценија, игром случаја и не својом вољом наставио да путује по том крају. До ратних деведесетих био је у Рудом, затим у Прибоју, 20 година био је Севојничанин, а последња два дана становник је Новог Сада.

Ужички крај није, међутим, најпознатији по овом споменику Титу, већ по оном која је годинама стајао на градском тргу, а сад је скривен иза ужичког музеја.

Хоће ли се и тај Тито прикључити колекцији од 40 биста и 50 слика које чува Синиша Жарин?

„Мислим да је то амбиција сваког колекционара на свету, има их у Америци, Јужној Америци, Канади. Сви они заједно са мном маштају о једном таквом комаду али мислим да ће остати тамо где и треба да остане, а то је у Ужицу“, истакао је Жарин.

Није само Тито у фокусу овог музеја – овај предузетник прикупио је 150.000 различитих предмета, махом из времена између два светска рата. Ипак, чини се да се од савремене историје не може побећи, већ се о њу и саплићемо.

„Преко две и по тоне филмског материјала Војске Југославије сам нашао на отпаду и овог Тита, рад Долинара, Словенца, нађен је на отпаду у Темерину и плаћен је 100 евра“, каже Жарин.

Музеј још није отворен и у домаћој јавности релативно је непознат. У домете 30-годишњег колекционарства, међутим, уверило се више од 2.000 дипломата.