Ханти - народ који СССР није успео да асимилује

Седамдесетшестогодишња Марија Болдина око врата носи и крст и обележја народа Ханти, из Западног Сибира. Родила се у тундри, на „стајбишчу“ (пашњаку) у Ханти-Мансијској области где је и провела рано детињство.

„Имала сам срећу. Расла сам поред родитеља и са бабом и дедом у близини ушћа река Об и Иртиш. У породици је било 12-oро деце. Расла сам у природи. Могла сам много да научим од старијих о свом народу и схватању живота и природе“, каже Болдина која је данас познати писац на језику Ханти.

Прича да су је, када је имала шест година, одвели у интернат. Завршила је факултет, била сеоска учитељица али ју је совјетска власт одредила да ради у локалним новинама на Ханти језику. „Не жалим. Цели живот сам писала. У бајке сам увек уносила део свог детињства“, објашњава.

„Ми, народ Ханти, сматрамо да су природа, космос, заједничка кућа свих људи, коју морамо сви да чувамо да је не би болело. Тако су и Сунце и Месец заједнички. Сви људи су једнаки, без обзира на то да ли је неко млад или стар, којем народу припада, која му је боја коже“, каже Болдина.

Ханти су многобошци, врховни бог је Торум, а посебан митолошки значај за њих има медвед, којем се посебно клањају. Насилна асимилација Ханта, којима је совјетска власт покушавала да наметне обичаје, културу, како каже, свеједно није променила њихову веру, „нису је примили срцем“.

„Бог је један, неко се крсти, неко се клања, у нашим домовина има чак и статуа Буде“, наводи.

На жалост, каже Болдина, њихов народ је изгубио своју духовност доласком цивилизације и Руса. Стварањем колхоза и совхоза, народ је одвојен од своје исконске земље, од традиционалног начина живота, везаног за реку, шуму, ирвасе.

Совјетски систем је у начин живота староседелаца севера унео како позитивни, тако и негативни утицај. С једне стране ширила се писменост, ницале су специјализоване школе, интернати.

С друге стране, колективна пољопривредна добра и раст индустрије истисли су их са њихове територије. Ханти-Мансијски округ данас производи нафту која чини 50 одсто укупне руске производње, али то има за последицу погоршање еколошке ситуације. Све је мање дивљих животиња, а риба у рекама постепено ишчезава, што све отежава живот Ханта.

И док су раније живели номадским животом, гонећи стада ирваса, у својим „чумама“, својеврсним високим шаторима од крзна ирваса, „људи реке“, данас су смештени у дрвене кућице, по селима.

Болдина каже да се језик Ханта, којих је остало око 30 хиљада, губи „муњевито“ и да тек око 15 одсто Ханта зна свој језик.

„Шаманство“ је нека врста врачања карактеристична за северне народе Русије. Болдина каже да се та способност „добија од Бога“ али да се знања преносе са колена на колено и само у природним условима живота за Ханте. И оно данас постепено нестаје.

Власти Ханти-Мансијског округа су одлучиле да поправе ситуацију са културом Ханта, предлажући етно-туризам као један од начина“.

Губернатор Наталија Комарова наводи да за то постоји посебан државни програм. Ханти су у могућности да живе својим традиционалним начином живота, и уз то да примају госте, који би им се у томе придруживали.

При локалној управи постоји посебан Комитет за очување језика староседелаца, а основан је и центар за посебно обдарену децу.