Тито је волео „сапуњару“

Оно си шта једеш – али и како једеш и с ким једеш.

Храна може да утиче на расположење али и начин посматрања света, наводе Викторија Кларк и Мелиса Скот, ауторке књиге о прехрамбеним навикама диктатора "Dictator's Dinners: A Bad Taste Guide to Entertaining Tyrants".

Књига, како пише Би-Би-Си, подвргава неке од најгорих тирана 20. века „кулинарској критици“ и, иако не могу да тврде да постоји веза између чињења зла и навика у исхрани, ауторке су ипак пронашле неке шаблоне који се могу применити на већину диктатора.

На пример, диктатори су, са годинама, све опсесивнији када је у питању „чистоћа“ хране коју једу па је таком севернокорејски лидер Ким Ил Сунг захтевао да му се свако зрнце пиринча појединачно изабере и створио је институт чија је једина мисија била да га што дуже одржи у животу.

Румунски лидер Николаје Чаушеску иритирао је стране лидере тиме што је са собом носио своју храну.

Тито, пише Би-Би-Си, био је шокиран његовим инсистирањем да пије сок од поврћа на сламчицу и избегава чврсту храну.

Будући да је већина диктатора била пореклом из сеоских средина, то се одражавало и на њихов јеловник. И поред тога што је волео да се дружи са племством и филмских звездама, Тито је највише волео да једе сланину и то „сапуњару“.

Иначе, Чаушеску је највише волео паприкаш направљен од целог пилета, укључујући ножице, леђа и кожурицу.

Побожни католик, Португалац Антонио Салазар, обожавао је сардине које су га подсећале на сиромашно детињство, када је једну сардину делио са братом или сестром.

Неки од најозлоглашенијих диктатора – Адолф Хитлер, Мао Цедунг или Бенито Мусолини су због великог стреса имали проблема са дигестивним системом.

Могуће је да је због константног надимања Хитлер прешао у вегетаријанце и дневно узимао 28 лекова, укључујући и препарат направљен од фекалија бугарских сељака (?!).

С друге стране, Моамера Гадафија изгледа да надимање није претерано бринуло.

А током Другог светског рата један лекар упозорио је Мусолинија да пати од озбиљне констипације.

Мао Цедунг, страствени љубитељ меса, цео живот је патио од „лењих црева“, а остало је забележено да је приликом посете Стаљину био бесан што не може да се олакша јер чучавци, које је користио, нису постојали у Москви.

Стаљин је, пишу ауторке, имао челичну конституцију будући да су његове даче (одласци у „викендицу“) са грузијским специјалитетима трајале пет-шест сати и биле препуне игара испијања алкохола, певања и плеса.

Претерано опијање, паралишући страх и окрутно задиркивање су, наводе оне, једном приликом потпуно „унаказили“ Никиту Хрушчова, док је Тито такву вечеру, која је трајала од 23 сата до пет ујутро, преживео тако што је повраћао у рукаве сакоа.

Фердинанд и Имелда Маркос били су нешто мањи „мучитељи“. Имелда је тако једном приликом затражила од чланова трубачког војног бенда да се обуку у женску одећу и свирају на рођенданској забави њеног мужа.

Вегетаријанац Хитлер је оне који су с њим вечерали уживао да мучи причама о украјинским кланицама због којих је ретко ко успевао да заврши вечеру. Једини који би можда мирно довршили свој ручак су, пишу ауторке, Жан Бедел Бокаса из Централноафричке Републике, Иди Амин из Уганде или Франсиско Нгуема из Екваторијалне Гвинеје, за које се тврди да су били људождери.

Логично је да су таквим људима били неопходни „заморчићи“, односно они који би пробали њихову храну. Хитлер је имао тим од 15 жена – пробачица хране. Храна би на његов сто стигла тек ако би девојке преживеле 45 минута пошто су пробале храну.

Син Садама Хусеина, Удај, претучен је и послат у затвор јер је убио једног од очевих сарадника задужених за пробање хране.

Чаушеску никада није путовао без високог званичника Секуритатее (безбедносне службе) који је такође био и хемичар и са собом носио покретну лабораторију за тестирање хране.

Ипак, и поред свих тестера и пажљиво састављених јеловника, сви они су умрли, а већина насилно, закључује Би-Би-Си.