Новинар „Мирора“ ошамућен лепотама Србије!

Минибус се „укопао“ на врху опасне узбрдице. Ђина, наш водич, окренула се на свом седишту и рекла нам: „Возач даље не иде. Одавде ћемо пешице“.

Негде дубоко у долини испод нас био је манастир Пустиња, са капелом из 17. века, наводи  Мартин Њумен, новинар британског „Мирора“ у својој репортажи.

Скривен од погледа свих који возе планинама у западној Србији и готово необележен, најближи је дефиницији „светилишта“ од свих која можете наћи.

Спуштали смо се неколико стотина метара низ камено-земљану стазу све док нисмо стигли до заравни поред реке, на којој је стајала група зградица са каменим зидовима и дрвеним вратима. Велики гвоздени звекир нас је „спречио“ да уђемо.

У исконској тишини, подигао сам тај комад метала и три пута ударио у врата. Звук се разлегао као гонг по долини.

Птице су заграктале и винуле се у небо, растиње се зањихало, а иза зида се појавила мала љута монахиња у одећи пчелара, показујући нешто грабуљама и пискавим гласом негодујући.

Испоставило се да су врата била откључана. „Сори“ рекао сам, а онда се, уз осмех сетио како се то каже на српском: „Извините“.

Саграђена 1622. на рушевинама манастира из 11. века, капела са фрескама инспирисаним Византијом, типичним за многа културна добра и нетакнуте природне лепоте Србије, који су углавном скривени од западних туриста.

Народ, мучен ратовима кроз векове, поново је подизао грађевине и изнова се прилагођавао конфликтним временима.

Међутим, због борбе са посткомунистичким добом, етничким распадом Југославије, економским проблемима и удаљеношћу од Европске уније, многе лепоте Србије су занемарене.

Возач групе Бојан, војни пилот у пензији, довезао нас је из Београда како бисмо обишли западни регион и, по киши, терао до границе са Босном, до реке Дрине на сплаварење у Бајиној Башти, где се одржава и годишња регата.

Дрина је позната и по рибарској кући направљеној на стени усред реке.

Као туристичка атракција, Кућа на камену је понос овог краја, али као и многе друге ствари које сам открио у Србији, Срби је узимају здраво за готово и више јој се диве странци.

Кроз богато зеленило прошарано кућама дуж реке, дошли смо до Националног парка „Тара“, тамног и обраслог боровима, дома медведа и кристално чистих извора и река.

Дуж пута свраћали смо у ресторане. У целој Србији, срце националне кухиње су месо и риба са роштиља, а због српске гостољубивости увек смо били послужени у изобиљу.

Шљивовица би ошамутила и слона!

Сто је био препун свеже припремљених, углавном локалних производа и дивних хлебова са салатама, уз бескрајни низ меса спремљеног на роштиљу.

Главни међу овим деликатесима били су ћевапчићи, штапићи од млевеног меса, слични грчком кофтеу. У Србији је појам органске хране ирелевантан, јер је традиционална пољопривреда готово потпуно органска, барем према британским стандардима, пише Њумен.

Прву ноћ провели смо у врло удобној планинској колиби на Златибору, где су нас домаћини дочекали националним пићем – ракијом – брендијем од шљива који би ошамутио и слона.

Ујутро смо пошли возом на уским шинама, Шарганском осмицом, кроз планине до дрвеног села Дрвенграда, које је готово у потпуности према традиционалним српским техникама градње направио добитник Златне палме, српски режисер Емир Кустурица.

После тога смо пошли ка оближњем врху Торник, једној од бројних скијашких дестинација током зиме, а у предсезони терену за планински бициклизам. Ски-лифтом смо се попели на врх. Дали су нам кациге и бицикле са јаким амортизерима, а затим нас је водич повео.

Оно што вам неће рећи је да је вожење Бе-Ем-Икса, 25 година након последње вожње у дечјем узрасту, са високим седиштем и кочницама које вас бацају преко волана и на најмањи стисак, заиста застрашујуће.

Након преживљавања овог „jaхања“ и ноћних клубова на Златибору, пише даље Њумен, вратили смо се у престоницу, да осетимо тамошњи ноћни живот.

Ноћни живот у Београду

Београд, град од 1,2 милиона становника, подељен је на стари центар и модерна предграђа. Препун прелепих стамбених зграда, музеја и цркава, такође садржи и утицаје Титовог комунизма.

Саграђен на ушћу Саве и Дунава, нуди прелеп поглед, па овде обавезно морате ручати на неком од бројних ресторана на води дуж обала Саве.

Осим тога, требало би посетити величанствени Храм Светог Саве и Калемегданску тврђаву. Вреди истражити и римске рушевине и Титов маузолеј, Кућу цвећа.

Зграде Београда, од којих многе пропадају због година занемаривања, имају рустични шарм, али се међу њима налазе и многи модерни барови, ресторани, ноћни клубови и бутици. Заправо, храна и мода се овде веома високо котирају.

Смештен у хотелу „Метропол палас“ са пет звездица, открио сам да имају најбољи доручак сачињен од богатог избора колача и слаткиша који су одраз утицаја Отоманског царства.

Провели смо вече у "Public Dine & Wine", укусно уређеном савременом ресторану у боемској четврти Скадарлији и „Реци“ на Дунаву, где смо играли целе ноћи, а ја научио неке од најбољих плесних покрета Балкана, истиче Мартин.

И раније сам посећивао Београд и увек се изненадим тиме како Београђани имају смисла за моду, упркос томе што је просечна месечна плата једва око 390 евра.

Као град, он је сасвим формирана дестинација, препуна одличних садржаја. А изван града, постоје и многи знаци лаганог буђења туризма у Србији, која је пригрлила своја природна блага и истрајну дружељубивост њеног народа.