Не само што су изумрле, већ су и заборављене!

Живимо у времену када се нестанак животињских врста бележи и остаје запамћен, а последњи примерак животиње или биљке, самом чињеницом да је последњи, постаје изузетно популаран.

Његова коначност постаје нешто чему се исказује почаст. У случају животиња, оне се најчешће препарирају и изложе у неком музеју или зоолошком врту.

Ипак, сама чињеница да је припадник последње врсте неке животиње нестао, требало би да буде довољна да та животиња стекне посебан статус.

Нажалост, често се дешава да неколико месеци након смрти и последњи примерци бивају заборављени. На порталу NPR, блогер Роберт Крулвич се осврнуо на случајеве великог аука, голуба селца и тасманијског тигра.

Идемо редом...

Велики аук

Последњи велики аук, исландска птица селица, убијен је 1821. године за колекцију данског племића, која, ето, није била комплетна без њега. Тачно век и по касније, за исту ту птицу резервисано је место на лету између Лондона и Рејкјавика, како би била изложена на Исландском институту за природну историју.

Када су схватили да је примерак грофа Фредерика Кристијана Рабена последњи очувани велики аук, породице које су полагале власничко право на њега одлучиле су да га дају на аукцију.

Након што је „Сотби“ објавио 1971. године да ће се на аукцији наћи и велики аук данског грофа, исландски музеј покренуо је акцију да га врати кући. У року од три дана Исланђани су сакупили довољно новца за такав подухват.

Где је сада? Неко време птица је стајала у изложбеном простору музеја, а онда је 2008. године након великих финансијских проблема одлучено да се другачије организује простор.

Последњи велики аук добио је место у музејском складишту, где, иронично, усамљено стоји у сандуку од плексигласа.

Марта, последњи голуб селац

У зоолошком врту у Синсинатију, 1914. године угинула је Марта, последњи голуб селац. Одмах је покривена ледом и послата у „Смитсонијан“, где је препарирана и постављена поред великог аука.

О коликој се трагедији ради, најбоље сведочи чињеница да је голуб селац за само стотинак година, од почетка 19. века до почетка 20. века, прешао пут од једне од најмасовнијих врсти птица на свету до изумирања.

Голубови су били јефтин извор меса - идеална храна за робове и сиромашне људе. Ова врста летела у посебно великим јатима где је било могуће убити и на десетине птица само једним хицем.

Марта и велики аук су у „Смитсонијану“ делили собу за изумрле птице, заједно са белокљуним детлићем и подврстом велике преријске кокошке.

Нажалост, последњих двадесетак година изложба птица замењена је изложбом сисара.

„Јавност није заинтересована да гледа изложбу изумрлих птица“, рекао је једном приликом Џејмс Дин, „Смитсонијанов“ менаџер за сакупљање примерака.

Марта се сада налази у металном ормарићу Зе-11-Це, у огромном климатизованом складишту.

Последњи тасманијски тигар

Тасманијски тигрови нису у ствари тигрови. Били су највећи торбари-месождери модерног доба. Све до 1936. године.

Три године раније, последњи примерак ухваћен је и одведен у југоисточну Тасманију и стављен у зоолошки врт.

Тада је направљен и кратки видео-снимак, који почиње зевањем Бенџамина, како је назван.

Како објашњава кустос онлајн музеја за тасманијске ђаволе Камерон Кембел, то у ствари није класично зевање, већ је начин на који су те животиње показивале страх.

Када су водич кроз зоолошки врт Артур Рид и камерман Дејвид Флеј ушли у кавез са опремом за снимање, Бенџамин се прикрао иза Флеја и ујео га за задњицу.

„То је био можда и један од најупечатљивијих последњих потеза неке животиње на изумирању“, пише Џеј Мекинон у својој књизи The Once and Future World.

Као да није било довољно трагично што је био последњи примерак своје врсте, смрт му није била нимало безболна.

Последње дане провео је у кавезу изложен суровим временским условима. Те године рано пролеће било је изузетно промењиво.

„Температура је ноћу падала испод нуле, а дању се пењала на изнад 40 степени Целзијуса. Сведоци кажу да су се стално чули крици животиње. Умрла је 7. септембра 1936. године“, пише Мекинон.

Иако ни велики аук и голуб селац нису више у сталним поставкама, они су ипак сачувани и препарирани. Бенџамин није био те среће. Мекинон истиче да је његово беживотно тело једноставно бачено.

Срећом, барем је остао овај кратки видео-снимак, у којем је Бенџамин показује да је спреман да „чапне“ за задњицу сваког ко га нервира и у којем је постао бесмртан.