На Меркуру сигурно има леда!

Меркур је заиста хладан као лед! 

Наиме, „Месинџер", Насина истраживачка летелица која је у Меркурову орбиту стигла у марту 2011. године, прибавила је нове доказе да на површини ове планете има леда, и то у количинама која би могле да oбухвате, заправо „спакују" у лед цео Вашингтон.

Реч је о блоку леда дубоком четири километра, чија је тежина између 100 милијарди и једног трилиона тона!

„Више од 20 година се расправља о томе да ли на планети најближој Сунцу постоји обиље леда у поларним регионима који су у вечитој сенци. Летелица нам је донела недвосмислену, потврдну пресуду!", тврди Шон Соломон из земаљске опсерваторије „Ламонт-Доерти" Универзитета „Колумбија", иначе главни истраживач у мисији „Месинџер".

Ко би рекао да тако нешто може да се открије на једном од најтоплијих места у соларном систему – у подне, температура на Меркуровом екватору достиже чак 400 степени Целзијуса!

Али, близу полова, дубоко у кратерима где Сунце никада не допире, температура је –220 степени.

„У телу планете постоје скривена места у којима се обично одвија нешто интересантно", истиче Дејвид Лоренс, научник из Физичке лабораторије Универзитета „Џон Хопкинс", такође члан мисије.

Спекулише се од 1991. 

Још пре пар деценија овоземаљски научници су имали јак предосећај да на Меркуру има леда, јер су рефлексије одбијених телескопских радио-таласа биле изненађујуће светле и сјајне. Неки су сугерисали да кратери садрже силикатна једињења или сумпор, који такође могу бити високорефлективни.

Међутим, „Месинџер" је, након што је окончао примарну мисију, „бацио детаљан поглед" – анализирајући својим спектрометром фрагменте познате као неутронe који „отпадају" са планете.

Како објашњавају Насини стручњаци, високоенергетски космички зраци разбијају атоме, а отпаци обухватају и неутроне.

Али, када ти неутрони који се крећу великом брзином ударе у атом водоника који је готово исте тежине, долази до скоро потпуног заустављања, баш као када бела кугла у билијару пренесе свој импулс на другу куглу.

Молекули воде садрже два атома водоника, па су зато, када је „Месинџер" прелазио зоне богате ледом, анализе показале да је број неутрона опао.

Број неутрона не би опао да је сјајна површина направљена од сумпора или силиката.

Ова техника је коришћена за откривање замрзнуте воде испод површине Марса, као и сличних кратера на Месецу.

„Водени лед jе једини кандидат који нам се уклапа у све ово", објашњава др Соломон.

Лед је готово чиста вода, што показује да је ту стигао у последњих неколико десетина милиона година, вероватно када је нека комета ударила у Меркур, а неколико „младих" кратера на површини су потенцијални кандидати за такав удар.

Но, нису сви региони под ледом сјајни. У нешто топлијим регионима, где температура прелази –170 степени, лед је био покривен тамним слојем, дебелим отприлике 15 центиметара. Научници верују да је на тим местима лед испарио, остављајући иза себе све оне материјале који су били „заробљени", укључујући и молекуле на бази угљеника.

Резултати ове студије објављени су у стручном магазину Science.

Лед на Меркуру би могао бити мета лансирања роботског истраживачког возила или чак ресурс за астронауте у далекој, далекој будућности.

Између екватора и залеђених полова, температура може бити умерена, посебно метар испод површине, где тло прави изолацију у односу на температурне разлике током дана и ноћи – иделно место за формирање колоније. „Људи се шале са тим, а то уопште није луда идеја", наглашава Дејвид Пејџ, професор геологије са Ју-Си-Ел-Еја.