Nafta, rat i lutkari iz Bele kuće – ko plaća cenu američke strategije

Japanska premijerka Sanae Takaiči tokom govora u parlamentu, u kojem je za temu uzela mere vlade da se predupredi ili ublaži nestašica energenata usled rata u Persijskom zalivu, saopštila je poslanicima i celoj javnosti da je država za mesec jul nabavila više nafte nego što inače troši.

Prethodno, za mesec jun bilo je obezbeđeno 80 odsto od potreba, pa je njeno obraćanje trebalo da ohrabri zabrinutu privredu i građanstvo. 

Cene hrane i drugih proizvoda u zemlji, međutim, nastavljaju da rastu i japanske televizije javljaju da će do kraja godine poskupeti preko 10.000 artikala. Gotovo istovremeno i dve najveće japanske avio-kompanije, "DžAL" i "ANA", objavile su novo poskupljenje avionskih karata za jul.

No, ono što je možda interesantno za međunarodnu javnost kada je u pitanju stanje u Japanu je to da je, zbog poremećaja u snabdevanju nastalog ratnim dejstvima koje su pokrenule SAD i Izrael, Japan za jul (po izveštavanju najtiražnijeg domaćeg lista Jomiuri) potpisao ugovore o kupovini američke nafte u iznosu od 2,4 miliona dolara dnevno, što je deset puta više nego prošle godine u isto vreme.

Ta je nafta poreklom sa Aljaske. Ovde treba napomenuti da je u julu prošle godine, japanski uvoz američke nafte zbog dvanaestodnevnog rata protiv Irana bio skočio 19 puta u odnosu na 2024!

Japan, naime, tradicionalno više od 90 odsto svoje nafte (ponekad i do 95 posto) uvozi iz zemalja Zaliva i lavovski deo tog crnog zlata, naravno, prolazi kroz Ormuski tesnac. Nekoliko procenata Japan dobavlja i iz Rusije.

U proteklih nekoliko meseci, tokom trajanja rata u Persijskom zalivu nekoliko tankera se probilo do japanskih rafinerija zahvaljujući relativno dobrim bilateralnim odnosima Tokija i Teherana.

Japanska vlada aktivno je radila i na diversifikaciji izvora snabdevanja, te je uspela da potpiše ugovore i obezbedi nekoliko kontigenata iz ukupno 14 zemalja sveta, među kojima su i Azerbejdžan, Meksiko i Kanada. Pa, ipak, u oči upada skokoviti rast uvoza skupe nafte i gasa iz SAD.

Američka naftna ofanziva

Otud, istočnoazijski analitičari koji su kritički nastrojeni prema američkoj spoljnoj politici smatraju da je Japan duboko upao u klopku koju mu je pripremao njegov vojnopolitički saveznik Vašington. 

Jer, SAD su najpre prošle godine pretnjom i uvođenjem visokih carina izvršile pritisak na Zemlju izlazećeg sunca da drastično umanji svoj godišnji trgovinski suficit od blizu 70 milijardi dolara (u 2024.) tako što će, između ostalog, kupovati veće količine američkih energenata.

Od Japana, kao i Republike Koreje i Tajvana, američki predsednik Donald Tramp je tražio da ulože u projekat izgradnje gasovoda i brodskog terminala za njegovo ulivanje u tankere na Aljaski, za koji će biti potrebna gigantska investicija od najmanje 44 milijardi dolara.

To je težak teret koji američka vlada želi da prebaci na svoje azijske saveznike pod izgovorom da je u njihovom interesu da ulože u taj projekat, koji je teško ostvariv zbog surovih klimatskih uslova koji vladaju na Aljaski i koji u normalnim uslovima, kada su pristupačni znatno jeftiniji resursi iz Rusije i iz Zalivskih zemalja, uopšte nije isplativ.

Japanski i drugi istočnoazijski investitori, osim onih na Tajvanu, hladno su odreagovali na tu inicijativu iz Vašingtona, predviđajući velika kašnjenja i troškove u izgradnji tog gasovoda, koji bi vodio od nalazišta na obali Arktičkog mora preko cele Aljaske do njene pacifičke obale. 

Lutkari iz Bele kuće

Sada, međutim, postaje sasvim jasno zašto su američke kompanije koje poseduju koncesije nad tim energetskim izvorištima reklamirale taj skupi projekat naglašavajući političku nestabilnost Bliskog istoka. 

Sada je i kristalno jasno da su SAD, same ili uz pomoć saradnika, krenule u vojno gušenje svih zemalja proizvođača nafte koje svoj proizvod krupnim ekonomija Istočne Azije, poput kineske, japanske ili južnokorejske, mogu da ponude po nižim cenama od SAD – tu su intervencija u Venecueli, napadi na Iran, američka blokada Ormuskog moreuza, sistematski napadi na rafinerije u Rusiji, presretanje i otimanje ruskih tankera...

Dakle, sada kada su resursi sa Bliskog istoka nedostupni i postoji opasnost da ruski terminali, rafinerije i tankeri u svakom trenutku budu napadnuti, te potražnja za američkim energentima višestruko raste, očigledno je da će suficit koje japanska, južnokorejska i tajvanska ekonomija beleže u odnosu na američku padati, te da će vlade tih država i regiona želeti da odreše kesu i ulože u Aljasku. 

Zato se može reći da rat u Zalivu nije partija koju Vašington igra samo za interese Izraela, koji ima moćni lobi u SAD, pa ni samo zarad slabljenja Kine, već i zarad finansijskog ceđenja svojih vojnopolitičkih saveznika, koji sve više liče na nemoćne lutke čiji se konci povlače u Beloj kući.