Da li će Japan poslati vojne brodove u Persijski zaliv

U prvim reakcijama na uzvratnu posetu premijerke Sanae Takaiči Vašingtonu, japanski mediji izražavaju zadovoljstvo prisnim odnosom koji je uspostavila sa američkim predsednikom Donaldom Trampom i činjenicom da je izdejstvovala zajedničku izjavu u kojoj obe države izražavaju interes za mir i stabilnost u Tajvanskom moreuzu i protivljenje izmeni statusa kvo "(vojnom) silom i prisilom".

Ona je time, ocenjuju japanski analitičari, uspela da privuče pažnju domaćina na potrebu za odvraćanjem Kine od upotrebe sile prema Tajvanu i da pošalje poruku Pekingu da Vašington, uprkos svom angažovanju u Karipskom moru i Južnoj Americi, Ukrajini i Persijskom zalivu, ne odustaje od politike odbrane Tajvana od eventualne vojne intervencije matice Kine.

Status kvo na Tajvanu kao vitalni interes Tokija

Ovo je bitno stoga što bi eventualni pad Tajvana pod kontrolu Pekinga bio veliki strateški udarac za Japan, jer bi pozicioniranje snaga Narodnooslobodilačke armije Kine na tom ostrvu u značajnoj meri ugrozilo linije snabdevanja ostrvske carevine.

Ono bi, takođe, olakšalo ulazak kineskih vojnih brodova i aviona dublje u Pacifik, u zaleđe Japana i jug te države, uključujući tu i grupu malih ostrva Senkaku (kineski Djaoju) oko kojih se Tokio i Peking spore, učinilo vrlo ranjivim u vojnom pogledu. 

Takođe, krajem ovog meseca predsednik Tramp bi trebalo da poseti Kinu, pa su u Tokiju bili zabrinuti da bi američki lider mogao da iskoristi Tajvan, odnosno, ponudi američke ustupke u vezi sa Tajvanom da od vlade u Pekingu izdejstvuje ekonomski dobitak za svoju zemlju, naročito u kontekstu velikih ekonomskih potresa koje su izazvale njegove "recipročne" carine i intervencija u Iranu (jer ti potresi sad ugrožavaju izglede njegove Republikanske stranke na predstojećim parlamentarnim izborima).

I sa te strane, dakle, za politički vrh u Tokiju je zajednička izjava o Tajvanu bila jedna vrsta garancije da se takav, po Japan, nepovoljan razvoj situacije neće desiti.

Muke zbog Donalda

Sa druge strane, u Tokiju izražavaju i zabrinutost cenom koju će za novo obećanje Trampove vlade da neće popustiti u svom stavu prema Tajvanu morati da plate – ovo se, naravno, prevashodno odnosi na njegov zahtev da se japanska mornarica uključi u obezbeđivanje plovila koja prolaze kroz Ormuski tesnac.

Američki i drugi zapadni mediji prošle nedelje su preuranjeno objavili da je Japan odbio taj Trampov zahtev, oslanjajući se na izjavu jednog visokog zvaničnika vladajuće Liberalno-demokratske partije koji je u nastupu na televiziji izrazio skepsu po tom pitanju, rekavši da su prepreke za angažovanje japanske mornarice vrlo visoke. 

Ono što su pritom zanemarili je da ta izjava negativnog sadržaja nije došla ni od jednog ministra, pa ni od same premijerke, te da je u tom trenutku nju od puta u Vašington delilo manje od nedelju dana.

Prosto je bilo nemoguće da samo nedelju dana pred susret dva lidera japanska vlada kaže "ne" Trampu, jer se u Japanu stacionira preko 50.000 američkih vojnika, jer je on višedecenijski verni vojnopolitički saveznik SAD, jer se za svoju odbranu od nuklearnih sila Kine, Rusije i Severne Koreje oslanja na Vašington i jer najveća industrijska grana zemlje (automobilska industrija) u ogromnoj meri zavisi od tržišta Sjedinjenih Država.

Istina je da Japan ima ustav pacifističkog sadržaja u kojem se zemlja odriče rešavanja međunarodnih sporova silom. Istina je i da je bilo kakvo vojno angažovanje Japana u uslovima kada traju neprijateljstva izrazito nepopularno u japanskoj javnosti. Međutim, gore navedena realnost prisilila je ministra odbrane Šinđira Koizumija i samu premijerku da zauzmu stav koji ostavlja prostor da japanska mornarica na neki način odgovori Trampovom pozivu. 

Oni su, naime, tokom prošle nedelje davali izjave kojima su kupovali vreme: da vlada nije dobila zvaničan zahtev iz SAD, da radi na analizi odgovarajućih pravnih okvira, da (zasada) ne postoji plan za slanje vojnih brodova u Persijski zaliv, da bi samo dan ili dva pred polazak predsednice vlade za Vašington ministar spoljnih poslova Tošimicu Motegi u razgovoru sa svojim američkim kolegom Markom Rubiom izjavio da će njegova zemlja sarađivati sa SAD u uspostavljanju bezbednosti u Ormuskom moreuzu.

U Vašingtonu nemaju sluha za nijanse

Prema izveštavanju japanskih medija, premijerka Takaiči je tokom boravka u Vašingtonu objasnila svom domaćinu šta japanski ustav i zakoni dozvoljavaju, a šta ne kada je u pitanju angažovanje vojnih snaga u inostranstvu.

No, kako primećuju pojedini analitičari u Zemlji izlazećeg sunca, teško je zamisliti da je predsednik Tramp zapamtio šta mu je rečeno i da će imati strpljenja da se udubi u finese i detalje onoga što mu je premijerka saopštila.

Otud i strah u Tokiju da bi kompromisni i uravnoteženi stav tamošnje vlade u vezi sa slanjem vojnih brodova u Persijski zaliv i njegovu okolinu mogao biti ignorisan ili pogrešno protumačen, na način koji odgovara američkom lideru.

Jer, izvesno je da će Tokio pokušati da mu izađe u susret, ali na način koji ne bi japanske snage umešao u rat ili ih izložio opasnosti da postanu mete iranske vojske. Odnosno, očekuje se da će vlada u Tokiju nastojati da izdejstvuje modalitet saradnje u kojem će misija vojnih brodova Japanskih samoodbrambenih snaga biti prostorno, vremenski i/ili sadržajno ograničena.

Recimo, odnositi se isključivo na zaštitu tankera i drugih brodova koji plove pod japanskom zastavom, koji su u japanskom vlasništvu ili nose energente za tu dalekoistočnu državu.

Sigurno je da u Zemlji izlazećeg sunca većina političara i građana priželjkuje da se japanski vojni brodovi nađu u Persijskom zalivu tek nakon okončanja borbi, a da ako već moraju da deluju tokom trajanja rata, to bude samo u pozadini, kao logistička podrška američkoj mornarici.

Pitanje je, međutim, da li će Tramp dozvoliti takav modalitet učešća ili će kroz razne vrste pritiska, recimo, pretnjom podizanja carina na japansku robu ili ucenama u vezi sa Tajvanom, pokušati da iznudi veće i opasnije angažovanje japanske mornarice. Upravo to je razlog velike brige političara i politikologa u Japanu.

Bez direktne kritike Trampovog (ne)diplomatskog gafa

Želja da se Tramp ne isprovocira da povuče neki prenagljen potez sa opasnim posledicama je jedan od razloga zašto je japanska premijerka tokom svoje posete Beloj kući neprekidno laskala domaćinu i zašto japanski mediji nisu kritikovali njegovu kontroverznu izjavu o tome da saveznike (uključujući tu Japan) nije obavestio o napadu na Iran, jer je želeo da iznenadi Teheran, isto kao što Japan svojevremeno nije obavestio njega (Vašington) da će napasti Perl Harbur.

Umesto otvorenih kritika tog poređenja dveju situacija koje se ne mogu uporediti (jer su Tokio i Vašington bili neprijatelji, a ne saveznici u vreme napada na Perl Harbur), japanski mediji su, lukavo, prosto preneli ocene američkih, britanskih i francuskih listova o tome kako je Tramp tom "neumesnom" izjavom "zaprepastio i uvredio premijerku Takaiči", kako je ona u tom trenutku uzdahnula, zakolutala očima i prestala da se smeši.

Japanu vezane ruke

Sigurno je da u Tokiju, koji tradicionalno ima mnogo bolje bilateralne odnose sa Iranom od Vašingtona, kolutaju očima i zbog Trampovih nemilosrdnih carina i naročito rata u Zalivu i pogubnih ekonomskih posledica koje on ima po japansku i svetsku ekonomiju. 

Oni, međutim, zbog svoje velike vojnopolitičke i ekonomske zavisnosti od Vašingtona, nisu u stanju da to nezadovoljstvo otvoreno i jasno izraze.

Tako zvanični Tokio ni u jednom trenutku nije kritikovao napad na Iran kao kršenje međunarodnog prava (već je, naprotiv, od Teherana tražio da bude uzdržan u svom vojnom odgovoru), te prosto saopštava Trampu i njegovom okruženju da priželjkuju što brže okončanje neprijateljstava i normalizaciju situacije u Persijskom zalivu, odakle Japan godišnje uvozi između 90 i 95 odsto nafte koju potroši. 

Japance bi njihovih muka s američkim predsednikom mogao da poštedi upravo Teheran ako bi tankere čije je odredište dalekoistočna carevina prosto propustio kroz Ormuski tesnac kako to čini s kineskim.