Vukelić: Tramp gura Evropu u otpor – kratkoročna pobeda, dugoročna cena

Miloš Vukelić je gostujući u Dnevniku RTS-a ocenio da predsednik SAD Donald Tramp u spoljno-političkim pregovorima primenjuje logiku iz sopstvenog "priručnika" za sklapanje dogovora: polazi od maksimalnog zahteva, podiže ulog i nastoji da druga strana na kraju ima osećaj da je "mogla da dobije više".

Prema Vukelićevim rečima, takav pristup može da proizvede taktičke dobitke, ali istovremeno stvara politički otpor kod saveznika – ne samo među liderima, već i u evropskoj javnosti.

Kao ilustraciju šire posledice tog stila, Vukelić navodi da su Trampovi potezi poslednjih nedelja dodatno antagonizovali deo evropskih lidera i birača, naročito posle javnih prozivki i objavljivanja privatne prepiske.

Francuski predsednik Emanuel Makron našao se u centru pažnje nakon što je Tramp podelio poruku u kojoj Makron izražava nerazumevanje zbog Trampovog kursa prema Grenlandu, što je otvorilo pitanje diplomatske "cene" takvog javnog razotkrivanja komunikacije između saveznika.

Vukelić smatra da se efekti već vide u političkim kampanjama: retorika "protiv Trampa" postaje mobilizujuća, a pozivanje na Trampa – čak i za desnicu ili novu desnicu – sve manje donosi glasove.

Kao primer navodi Kanadu, gde je premijer Mark Karni gradio nastup i međunarodne poruke na otporu prema politici pritisaka i "hegemoniji", što je u domaćoj javnosti pretvoreno u talas patriotizma i podrške.

U Evropi, Vukelić ukazuje i na Portugal, gde se uoči drugog kruga predsedničkih izbora (8. februar) kampanja odvija u atmosferi snažnih polarizacija i otpora prema idejama koje se u javnosti vezuju za "trampizaciju" politike.

Atlantizam pod znakom pitanja

Poseban deo razgovora bio je Grenland. Vukelić ocenjuje da Tramp taj slučaj može predstavljati kao "pobedu pregovaračkog stila", ali da su i Grenland i Danska – prema javno iznošenim stavovima – ranije signalizirali spremnost na širu bezbednosnu i ekonomsku saradnju, uz jasnu crvenu liniju: suverenitet.

U tom smislu, dogovor koji Tramp sada najavljuje liči na "postizanje svega osim suvereniteta", pa se postavlja pitanje zašto je bila potrebna eskalacija. U međunarodnim izveštajima se navodi da Tramp govori o "okviru" i "totalnom pristupu", dok NATO generalni sekretar Mark Rute ističe da pitanje statusa Grenlanda nije bilo na stolu, a Danska ponavlja da suverenitet nije tema pregovora.

Vukelić upozorava da ovakva dinamika ima posledice po transatlantske odnose: ono što se ranije govorilo "u rukavicama" – da je Evropa u podređenoj poziciji u odnosu na SAD – sada se izgovara otvorenije.

Kao indikator promene atmosfere navodi i javne nastupe evropskih lidera u Davosu, uključujući poruke belgijskog premijera Barta de Vevera da se prelaze "crvene linije" i da bi se decenije atlantizma mogle dovesti u pitanje ukoliko se ovakav kurs nastavi.

"Grenlandski presedan" i paralele sa Ukrajinom

Govoreći o paralelama sa Ukrajinom, Vukelić ocenjuje da povezivanje "grenlandskog presedana" sa ratom u Ukrajini može ići naruku Moskvi, jer unosi razdor među saveznike i normalizuje ideju "koncerta velikih sila" – koncepta u kome ključne odluke donosi uzak krug najmoćnijih država.

U tom okviru, dodaje, za Ukrajinu su presudne bezbednosne garancije, dok je za Rusiju ključno pitanje teritorije i isključivanja stranog vojnog prisustva – pa "99 odsto dogovorenog" ne znači mnogo ako izostane onaj deo koji svaka strana smatra egzistencijalnim.

Osvrćući se na Trampovu inicijativu o formiranju novog međunarodnog tela za posredovanje u krizama, Vukelić ukazuje na rizik pravne i političke nesigurnosti: ako bi se takvi formati postavili paralelno sa Ujedinjenim nacijama, bez jasnih obaveza i mehanizama, to može dodatno potkopati UN i Savet bezbednosti – institucije koje su već često zaobilažene.

Ipak, dodaje da u situaciji višestrukih blokada međunarodnog sistema takvi "nekonvencionalni" pokušaji neki vide i kao priliku da se pronađu izlazi iz krize, koliko god bili sporni.

Vukelić dodaje da kriza Ujedinjenih nacija ne mora značiti samo slabljenje međunarodnog poretka, već može biti i prilika da se izgradi novi sistem – upravo zato što, kako kaže, stari već dugo ne funkcioniše onako kako je zamišljen.

Podseća da je Savet bezbednosti UN u praksi više puta zaobilazen kada su velike sile procenjivale da im postojeći mehanizmi ne omogućavaju delovanje, pa kao primer navodi i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, koje je sprovedeno bez jasnog odobrenja Saveta bezbednosti.

U tom smislu, zaključuje, opasnost današnjeg "paralelnog" pravljenja novih formata je pravna i politička nesigurnost – ali istovremeno, ako već decenijama postoji raskorak između normi i realnosti, upravo ova kriza može otvoriti prostor da se međunarodni poredak redefiniše na održiviji način.