Strah na ulicama italijanskih gradova – ko su "marance" i zašto sve više plaše Italiju

Od periferija do istorijskih centara, od društvenih mreža do crnih hronika – za samo nekoliko godina, "maranca“ je postala jedan od najdiskutovanijih i najkontroverznijih omladinskih fenomena u Italiji. Ne samo prolazni trend, već signal dubokog društvenog nezadovoljstva koji deli javnost između zabrinutosti za bezbednost i potrebe za socijalnim razumevanjem.

Od milanskog slenga do nacionalne supkulture

Izraz "maranca" (maranza) potiče iz milanskog omladinskog slenga osamdesetih godina i koristio se za opisivanje grubih, bučnih momaka sa ulice, prepoznatljivih po upadljivom izgledu. Danas je, međutim, termin dobio novo značenje i označava širu omladinsku supkulturu, prisutnu širom Italije.

Uglavnom se radi o adolescentima i preadolescentima, većinom muškarcima, deci imigranata druge generacije, naročito severnoafričkog porekla, rođenim u Italiji. Devojke su retke. Ono što ih povezuje nije ideologija, već snažan osećaj pripadnosti grupi i ulici, koja postaje prostor identiteta i priznanja kao i nasilje i strah koji seju italijanskim ulicama.

Zašto izazivaju strah – grupa, provokacija i nasilje

Razlog zbog kojeg su marance postale tema od nacionalnog značaja leži pre svega u njihovom ponašanju. Kreću se u grupama, zauzimaju javne prostore i često pokazuju otvoreno prkosan stav prema autoritetu i društvenim pravilima. Provokacija je sastavni deo njihove komunikacije. Provociraju italijansku policiju napadajući ih i često bežeći od njih, ističući, bez obzira na to što su rođeni u Italiji, snažnu pripadnost zemlji porekla roditelja i njihovoj veri.

Poslednjih godina zabeležen je porast incidenata: tuče, napadi, agresije koje uključuju oružje, iznude i krađe, često na štetu vršnjaka i prolaznika. Mnogi od tih događaja završavaju na društvenim mrežama, gde se nasilje pretvara u sadržaj za deljenje. Cilj je vidljivost, pokazati snagu, dominaciju i izazvati strah najčešće među Italijanima čijim zakonima prkose.

Granica između nestašluka i krivičnog dela postaje sve tanja, dok osećaj nesigurnosti među građanima raste.

Stil kao znak pripadnosti

Marance su lako prepoznatljive. Njihov stil oblačenja predstavlja ključni element identiteta: trenerke od sjajnih materijala, fudbalski dresovi, prsluci, kačketi sa ravnim šiltom, torbice preko grudi, često sa istaknutim luksuznim brendovima, originalnim ili falsifikovanim, upadljive ogrlice i satovi.

Na nogama su patike poput "najk TN", ili letnje papuče u kombinaciji sa sportskim čarapama. Kosa je kratko ošišana sa strane, sa dužim pramenom napred. Leti dominiraju velike reflektujuće naočare, zimi "fantomke".

Stil koji odrasli često ismevaju, ali koji mladi ponosno ističu, do te mere da je privukao pažnju modne industrije i luksuznih brendova.

Tik-Tok kao digitalna pozornica

Ako je ulica fizički prostor okupljanja, Tik-Tok je digitalna scena. Upravo tamo fenomen dobija najveći publicitet. Video-snimci izazova, tuča, provokacija i plesova uz "trap" i "dril" muziku postaju viralni.

Društvene mreže pojačavaju efekat: svaki gest dobija publiku, svaka akcija potencijalno postaje viralna. Vidljivost postaje oblik moći i simbolički odgovor na osećaj društvene nevidljivosti.

Od periferija do turističkih centara

Marance više nisu ograničene samo na periferije. Prisutni su u omladinskim barovima, ispred tržnih centara, na železničkim stanicama, u zonama noćnog života i u turističkim mestima.

Gradovi poput Rićonea, Kastelnuova del Garda i Peskijere del Garda postali su simboli leta obeleženog masovnim tučama i okupljanjima organizovanim putem društvenih mreža, koja su zahtevala intervenciju policije u punoj opremi.

Iza stereotipa – socijalna marginalizacija i nesigurna budućnost

Svesti marancu isključivo na huligane znači zanemariti širi kontekst. Iza slike bučnih i agresivnih mladića često stoje priče o siromaštvu, porodičnim problemima, neuspešnoj integraciji i nedostatku prostora za zdravo socijalno okupljanje.

Mnogi od njih imaju iskustva sa institucijama za maloletnike, sitnim kriminalom ili životom u nesigurnim uslovima. U društvu koje im nudi malo perspektive, ulica postaje mesto identiteta, pripadnosti i samopotvrđivanja.

Oni provociraju Italijane i italijansku državu na mnogo načina, za novu godinu su se popeli na spomenik ispred Duoma u Milanu, izlažući zastave svojih zemalja i uzvikujući "ovaj grad je naš i uskoro ćemo vas osvojiti", aludirajući na islam i na to da je pripadnika te vere sve više u Italiji, a naročito onih koji su ilegalno u zemlji. Tom prilikom su i psovali italijansku državu, zastavu i policiju.

Ove godine nije bilo dočeka na trgu ispred Duoma, upravo da ne bi došlo do nereda kao prethodnih godina.

Buka kao odgovor na društvenu tišinu

Fenomen "maranca" duboko deli italijansku javnost. Jedni traže strože mere i represiju, drugi banalizuju problem.

Supkultura "maranca" predstavlja pogrešan i nasilan odgovor na osećaj isključenosti. Ona odražava duboku pukotinu između centra i periferije, između odraslih i mladih, između onih koji se osećaju zastupljeno i onih koji se osećaju zaboravljeno.

Posmatrati fenomen isključivo kao problem javnog reda znači lečiti posledice, a ne uzroke. Razumevanje straha koji izazivaju marance znači i suočavanje sa pitanjem – šta nam govore o savremenoj Italiji, ali i njenoj politici u vezi sa izuzetno velikim porastom ilegalnih migranata. Taj problem desnica želi da reši na način potpuno suprotan onome koji predlaže levica – primiti sve i integrisati ih u Italiju.

No, pitanje koje Italijani sve češće postavljaju jeste da li oni zaista žele integraciju ili nametanje svoje kulture i vere. Za sada preovladava ovo drugo mišljenje.