Ekonomski rezultati Trampove posete Tokiju i Seulu – sada se lakše diše

Američki predsednik Donald Tramp i njegovi ministri Skot Besent, Hauard Lutnik i Pit Hegset boravili su u zvaničnoj poseti Tokiju od 27. do 29. oktobra, da bi sam kraj meseca potom proveli u Republici Koreji.

Ono što je japanska strana, bar u ekonomskom pogledu, najviše priželjkivala od Trampove posete bilo je da se izvrše korekcije, odnosno, utanače detalji načelnog dogovora u vezi carina postignutog u julu. Tada nije bio sastavljen zvanični dokument, što je kasnije dovelo do različitih tumačenja toga šta je zaista dogovoreno.

Naime, tvrdnja ministra trgovine Hauarda Lutnika nakon završetka pregovora da će Japan i Republika Koreja uliti ukupno 900 milijardi dolara u investicioni fond kojim će onda po svom nahođenju raspolagati predsednik Tramp, duboko je uznemirila vlade u Tokiju i naročito Seulu, jer je značila da one neće imati gotovo nikakvu moć odlučivanja u vezi sa tim gde će i zašta otići njihov novac, te da će morati da isporuče ogromne količine keša u kratkom roku od tri godine.

Nasuprot tome, u Tokiju i Seulu su bili uvereni da se najveći deo davanja od 550, odnosno, 350 milijardi dolara koje su bili prisiljeni da obećaju da bi im Tramp smanjio carine sa 25 na 15 posto neće sastojati od novca i direktnih investicija, već dugoročnih zajmova i bankarskih garancija za projekte u SAD, od kojih neki ne moraju biti realizovani. 

Sada se lakše diše

Poseta američkog predsednika, dakle, omogućila je vladama u Tokiju i Seulu da, nakon serije prethodnih razgovora, koriguju američko tumačenje sporazuma o carinama i za sebe izdejstvuju povoljnije uslove. Naročito je, čini se, u tim nastojanjima bila uspešna Plava kuća (vlada Republike Koreje). Ona je od Trampa i njegovog tima, nakon par meseci glasnog protesta da bi isplata 350 milijardi dolara u kešu zemlju gurnula u vrlo opasnu finansijsku i političku krizu budući da se njene ukupne devizne rezerve kreću između 413 i 420 milijardi dolara, izvukla obećanje da će vremenski okvir za pomenuta gigantske investicije biti deset godina, a ne samo tri.

Ona je takođe izdejstvovala i saglasnost da godišnji iznos tih investicija neće preći 20 milijardi. Odnosno, Južna Koreja će u ratama isplatiti ukupno 200 milijardi dolara u zajednički investicioni fond, odakle će biti korišćeni za izgradnju energetske mreže i podvodnih optičkih kablova, dok će preostalih 150 milijardi dolara biti dat kroz direktne investicije u američku brodogradnju i zajmove.  

I Tokio je, po izveštavanju tamošnjih medija, uspeo da, kroz konkretizaciju dogovora o investiciji 550 milijardi dolara japanskog novca, donekle poboljša svoj položaj tako što je dobio potvrdu da će ta sredstva biti usmerena u one projekte od kojih i japanska privreda može da ima koristi. Mada, po izveštavanju japanskih medija, ostaje obaveza da se te investicije izvrše do kraja Trampovog mandata (januara 2029.).  

Članovi Trampovog tima u poseti Tokiju, ministri Lutnik i Besent, koji su i bili glavni pregovarači tokom leta, sa japanskim domaćinima su izašli u javnost sa izjavom da će sredstva japanske vlade i kompanija uglavnom biti iskorišćena za projekte u oblasti energetike (nafta, gas, nuklearna energija), rudarstva (eksploatacije i obrade retkih metala) i veštačke inteligencije. 

Energetika i rudarstvo na vrhu liste Trampovih želja

Između ostalog, japanski novac biće uliven u razvoj nalazišta gasa na severnoj obali Aljaske i izgradnju gasovoda do njene južne, pacifičke obale, odakle bi trebalo da brodovima bude transportovan za Japan i druge azijske zemlje. Reč je o divovskom, skupom projektu od 44 milijardi dolara u vezi sa čijom fizičkom izvodljivošću i finansijskom isplativošću su japanski biznismeni u proteklim mesecima u više navrata izrazili skepsu.

Ipak, njihova vlada je morala da na njega pristane - za Trampovu administraciju povećanje proizvodnje gasa na Aljasci je esencijalno radi ostvarenja šireg geostrateškog cilja, a to je potiskivanje Rusije sa japanskog tržišta energenata i preuzimanje dela tržišnog kolača u istočnoj i jugoistočnoj Aziji  od konkurenata sa Bliskog istoka, poput Katara ili Omana. U projekat na Aljasci biće uključeni najveća japanska kompanija iz oblasti elektroprivrede "DžERA" i krupno prestoničko preduzeće "Tokio gas".

Japanci (konkretno, "Micubiši teška industrija" i "Tošiba") će finansijski i tehnološki pomoći kompaniji "Vestinghaus" da konstruiše male modularne nuklearne reaktore i gradi nuklearne centrale, koje su neophodne za napajanje strujom krupnih data centara i novih fabrika. Džinovi japanske ekonomije "Softbank", "Hitaći" i "Murata" će učestvovati u projektovanju, izgradnji i održavanju energetske mreže u SAD, dok će "Panasonik" isporučiti razne vrste elektronskih uređaja i tehnologije za akumulaciju i čuvanje električne energije.

Investicije od više milijardi dolara u SAD su najavile i japanske farmaceutske i biotehnološke kompanije "Fuđi film", "Takeda", "Šionogi" i drugi. 

Japan, koji je u prošlosti izvršio određena ulaganja u eksploataciju i preradu retkih zemnih minerala i tako za dvadesetak procenata umanjio svoje oslanjanje na Kinu u toj oblasti, trebalo bi da doprinese i uspostavljanju lanca snabdevanja SAD tim metalima esencijalnim za elektronsku i industriju naoružanja. 

U Tokiju je potpisan i memorandum o razumevanju u vezi sa saradnjom u razvoju tehnologija koje se upotrebljavaju u osvajanju svemira.

Kad Japanci krenu u mega šoping

Od ranije je poznato da će japanske avio kompanije "ANA", "DžAL",  i "Skajmark" kupiti ukupno oko stotinu "Boingovih" putničkih letelica, te da će Japan potrošiti dodatnih nekoliko milijardi dolara na američko naoružanje. Planiraju se i veći uvoz američkog pirinča, soje, kukuruza, mesa i, naročito, automobila, koji su generalno nepopularni u Japanu zbog svojih velikih dimenzija i potrošnje goriva.

Nakon Trampove posete japanski mediji pišu da će zaista biti realizovana ranije pominjana ideja o tome da, radi smanjenja ogromnog japanskog suficita, "Tojota" uveze sopstvene automobile proizvedene u fabrikama na tlu SAD. Oni otkrivaju da rukovodstvo najvećeg svetskog proizvođača i prodavca vozila namerava da iz Sjedinjenih Država u svoju domovinu prebaci veći kontingent pikapa "tundra" i sedana "kamri", koji se inače ne prodaju u Japanu, kao i da su ovi četvorotočkaši, skupa sa Trampu posebno dragim pikapom "Ford F-150", bili parkirani ispred rezidencije za prijem stranih zvanica u tokijskom kvartu Akasaka, gde je ugošćen Tramp. 

Naime, i uvoz i distribucija "Fordovih" pikapova "F-150" i drugih vozila američkih proizvođača mogao bi ide preko "Tojotine" prodajne mreže, pišu japanski mediji. Ta kompanija, kičma japanske ekonomije, bi u svojim automehaničarskim radionicama mogla da organizuje i logističku podršku za američke automobile. Time bi, smatraju japanski komentatori, neki od nedostataka od kojih su na tržištu ostrvske carevine patili američki proizvođači i koji su izazivali nepoverenje kod japanskih potrošača bili uklonjeni i put otvoren za dinamičniju prodaju američkih četvorotočkaša. 

Štaviše, i korporacija "Nisan" mogla bi da posegne za sličnim metodom kao "Tojota", javljaju poslenici sedme sile u Zemlji izlazećeg sunca.

Trampov trijumf?

Tako je Trampov napor da od istočnoazijskih vojnopolitičkih saveznika u kratkom roku iznudi ogromnu količinu novca za brzu reindustrijalizaciju svoje zemlje, s akcentom na izgradnju infrastrukturne mreže koja bi mogla da podrži otvaranje novih fabrika i razvoj energetski vrlo zahtevnog sektora veštačke inteligencije, čini se, konačno urodio plodom u smislu da su (preciznije) definisani sektori i projekti u koje će se ulagati taj kapital. 

Skeptici kažu da će Japan i Republika Koreja, mada je Trampov tim u više navrata pretio (ponovnim) uvođenjem viših carina u slučaju da oceni da Tokio i Seul otežu u ispunjavanju svojih obaveza, verovatno pokušati da odugovlače u sprovođenju tih projekata kako bi kupili vreme i dočekali neku novu, manje agresivnu vladu u Vašingtonu.

Čak i da je tako, činjenice da su se tako krupne ekonomije kao što su Japan, Republika Koreja (i EU) lako povinovale prisili Vašingtona i da njihov vojnopolitički doprinos interesima SAD u istočnoj Aziji, u Iraku, Avganistanu i drugde nije bio dovoljan da ih poštedi carina same po sebi su dovoljno veliki presedan. Nakon njega povratak na staro će biti jako težak, i kada su u pitanju bilateralni odnosi Tokija i Seula sa Vašingtonom i međunarodni ekonomski odnosi uopšte.