SAD na fabričkim podešavanjima – kaubojština, imperijalizam ili patriotizam, šta bi Trampu rekao Džordž Vašington

Ako u sledećem citatu zamenite Evropu i Ameriku, a broj 13 brojem 27 – poruka koju bi dobili aktuelna je i istinita kao i pre više od dva veka, kada je napisana u "Federalističkim spisima", najvažnijem američkom političkom dokumentu pored Ustava i Deklaracije nezavisnosti.

Svet se može politički, isto kao i geografski, podeliti na četiri dela od kojih svaki ima različite interese. Na nesreću po ostala tri dela, Evropa je svojim oružjem i pregovaranjem, silom i prevarom, u različitoj meri proširila svoje gospodarstvo na ostala tri dela. Afrika, Azija i Amerika su, jedna za drugom, osetile njenu dominaciju. Superiornost, koju je dugo održavala, navele su je da se postavi kao gospodarica sveta i da smatra da su ostali delovi stvoreni radi njene koristi. Činjenice su suviše dugo podržavale ove arogantne pretenzije Evropljana. Na nama je da odbranimo čast ljudskog roda. Neka Amerikanci preziru mogućnost da budu instrument evropske veličine. Neka se 13 država, povezanih u jedinstveni i nerazrušivi Savez, slože u izgradnji jednog velikog američkog sistema, koji bi se mogao suprostaviti kontroli i uticaju svih prekoatlantskih sila i bio u stanju da diktira uslove veza između Starog i Novog sveta

U vreme sve češćih poziva na uspostavljanje suvereniteta Evropske unije, poruka bi gotovo mogla da zvuči kao još jedan dramatičan apel francuskog predsednika Emanuela Makrona protiv vazalnog statusa EU, ili kao krupne reči posle samita u Briselu gde se planira zaduživanje i naoružavanje, ili kao poziv iz Berlina za osamostaljenje od nepredvivog saveznika i protiv mešanja nove administracije SAD u politički život Nemačke.

Zapravo, autor navedenih redova je Aleksander Hamilton, jedan od očeva osnivača SAD, desna ruka Džordža Vašingtona, prvi šef Trezora i ključna figura u oblikovanju američkog finansijskog sistema.

Tako je krajem osamnaestog veka mlada Amerika govorila o Evropi, tj velikim evropskim silama, u vreme kada je postavljala temeljne principe svog uređenja i politike posle oslobođenja od britanske vlasti.

U međuvremenu, SAD i evropske sile zamenile su uloge i to nije teško videti. Međutim, pitanje je šta je donela današnja administracija svojim radikalnim i nepredvidivim potezima, među kojima je oštar zaokret ka protekcionizmu i uvođenje visokih carina za gotovo ceo svet, uključujući Srbiju.

Da li je američki imperijalizam samo promenio propagandnu i ideološku matricu i umesto liberalnog i "humanitarnog" postao više "kaubojski" ili je promena dublja, odnosno da li je Tramp vratio SAD na fabrička podešavanja politike izolacionizma koju su očevi osnivači formulisali u prvim decenijama posle osamostaljenja od Velike Britanije?

Doba "nevinosti": Amerika ne treba da se udvara, nego da čeka da joj se obrate

Tokom prvih pedeset godina postojanja kao nezavisne države, američke diplomate vodile su se idejom da SAD treba da održavaju političku izolaciju u odnosu na evropske sile u vreme mira i da budu strogo neutralne u vreme rata.

Čuveni Bendžamin Frenklin, otac osnivač, naučnik, diplomata, pisac i filozof, sažeto je izrazio tu misao: "Jedna devičanska država treba da sačuva svoj devičanski karakter i da ne ide udvarajući se savezima, već da dostojanstveno čeka da joj se drugi obrate", navedeno je, inače, i na sajtu Kancelarije istoričara Stejt departmenta.

Politika, međutim, ni u ono vreme nije važila za devicu. Zato je Frenklinove metafore dobro shvatiti više kao odraz idealističkih težnji ka postavljanju međunarodnih odnosa na nove, republikanske osnove, ali i izraz izolacionističkog raspoloženja i straha da bi dojučerašnji britanski gospodari i druge evropske monarhije mogle da ugroze novu republiku.

Američki izolacionizam stariji od Amerike

Rat za nezavisnost tek što je počeo, Deklaracija nezavisnosti još nije bila ni usvojena, a izolacionizam se već uvukao u opšti pristup spoljnoj politici očeva osnivača sa Tomasom Pejnom i njegovim delom "Zdrav razum" (Common Sense).

U svom poznatom pamfletu iz 1776. godine, američki pisac i revolucionar izneo je stav da političke veze sa spoljnim svetom treba u suštini da budu ograničene na trgovinu.

"Pošto je Evropa naše tržište, ne bi trebalo da stvaramo nikakvu zasebnu povezanost ni sa jednim njenim delom. Pravi interes Amerike je da se kloni evropskih sukoba, što nikada neće moći da učini dok, zbog svoje zavisnosti od Britanije, bude služila kao protivteža u vagi britanske politike", napisao je Pejn.

"Veliko pravilo" Džordža Vašingtona

Očevi osnivači su prihvatili Pejnov stav tokom rata, ali su uvideli da je savez sa Francuskom bio neophodan na kratak rok. Potom je, 1793. godine, prvi predsednik Džordž Vašington praktično raskinuo taj savez svojom Proklamacijom o neutralnosti.

Kada je Vašington na kraju drugog mandata sastavljao svoju čuvenu Oproštajnu besedu 1796. godine, zamolio je svog saborca iz rata Aleksandera Hamiltona da uredi govor.

Hamilton je kristalisao predsednikov stav, koji je tada delila većina, u takozvano "Veliko pravilo" (Great Rule).

Vašington je verovao da prekomerno uplitanje u veze sa drugim zemljama nosi inherentnu opasnost – pre svega zbog rizika da se bude previše blag prema saveznicima, a previše oštar prema neprijateljima.

"Veliko pravilo ponašanja za nas u odnosu na strane nacije jeste da, proširujući svoje trgovinske odnose, imamo što je moguće manje političkih veza sa njima. U meri u kojoj smo već uspostavili obaveze, treba ih ispuniti sa potpunom iskrenošću. Tu treba da stanemo", poručio je Vašington.

Preplitanje sudbine sa drugima, kako su tvrdili Vašington i Hamilton, značilo bi "uvlačenje našeg mira i blagostanja u zamke evropske ambicije, rivalstva, interesa, ćudi ili hirovitosti."

"Naša prava politika je da se klonite trajnih saveza sa bilo kojim delom inostranog sveta", smatrao je prvi predsednik SAD.

Njegov naslednik Džon Adams pokušavao je da, u turbulentnom periodu Francuske revolucije, održi Vašingtonovu politiku neutralnosti između trgovinske zavisnosti od Velike Britanije i Francuske, saveznika iz vremena Rata za nezavisnost.

Džeferson i pucanj u sopstvenu nogu – ekonomski nacionalizam koji je Ameriku skupo koštao

Glavni autor Deklaracije nezavisnosti i treći predsednik Tomas Džeferson, mada je kao frankofil i žestoki pristalica Francuske revolucije branio stavove različite od Vašingtonovih, saglasio se da su izolacija i neutralnost najpovoljniji pravac za SAD, što je bilo u suprotnosti sa njegovom političkom filozofijom.

U svom prvom inauguracionom govoru 1801. godine, Džeferson je govorio o "miru, trgovini i iskrenom prijateljstvu sa svim nacijama, bez uplitanja u saveze sa bilo kojom".

U literaturi o spoljnoj politici SAD, istoričari obično prepoznaju dve glavne škole mišljenja, koje političke aktere dele na idealiste i realiste, gde se Džeferson često smatra osnivačem idealističke tradicije.

Ipak, iako je težio jasnim idealističkim ciljevima – svetu u kojem dominiraju republike i slobodno trguju jedna s drugom – te ciljeve je ostvarivao koristeći različite metode, uključujući diplomatiju, rat i ekonomsku prinudu.

Džeferson je pokušao da primeni ekonomski pritisak kao način odbrane nacionalnih interesa — ali je rezultat bio katastrofalan, pokazujući da ekonomska izolacija može imati teške posledice po domaću privredu.

Naime, smatrao je da su američki proizvodi od suštinskog značaja za Francusku i Englesku, te da će ih potpuni embargo naterati da poštuju neutralnost SAD.

Zato je zabranio američkim brodovima da napuštaju luke da bi trgovali s inostranstvom, a britanskim brodovima da pristupe lukama u SAD.

Međutim, posle nekoliko meseci, embargo je doveo do kraha američke privrede, izvoz iz SAD je pao sa 108 na 22 miliona dolara, a severoistok zemlje, koji je orjentisan na trgovinu, pao je u ekonomski očaj.

Na kraju, Džeferson je u poslednjim mesecima svog mandata popustio, pa je Kongres usvojio zakon kojim je trgovina dozvoljena sa većinom zemalja, ali je ostala zabranjena sa Engleskom i Francuskom.

Medison – rat je prestao da bude samo trgovinski

Trgovinski rat na kraju će gurnuti Ameriku u oružani sukob sa Britanijom tokom mandata Džefersonovog naslednika i političkog saveznika, Džejmsa Medisona.

Novi američko-britanski rat 1812. godine nije sprečila ni činjenica da je Velika Britanija bila najveći trgovinski partner SAD, daleko ispred drugih evropskih zemalja.

Adams – Amerika ne ide u svet u potragu za "čudovištima koja treba uništiti"

Sin drugog predsednika i oca osnivača SAD Džona Adamsa, Džon Kvinsi Adams, kada je bio državni sekretar u vreme Džejmsa Monroa, veoma je jasno i slikovito opisao kako vidi Ameriku i njenu ulogu svetu.

U obraćanju Kongresu 4. jula 1821. godine, poručio je da Amerika "ne ide u svet u potragu za čudovištima koje treba uništiti", već da treba da služi kao primer slobode za druge, ali da štiti samo svoju.

"Gde god se znamenje slobode i nezavisnosti razvijalo ili bude razvijano, tamo će biti njeno srce, njen blagoslov i njene molitve. Ali ona ne ide u svet u potragu za čudovištima koje treba uništiti. Ona želi slobodu i nezavisnost svima. Ona je zaštitnica i branilac samo svoje sopstvene. Ona će preporučiti opštu stvar tonom svog glasa i blagonaklonom simpatijom svog primera", rekao je Adams, koji će dve godine kasnije postati autor doktrine nazvane po predsednik Monrou.

Monro – dve hemisfere kao dva sveta

Peti predsednik Džejms Monro formulisao je, u godišnjoj poruci u Kongresu 2. decembra 1823. godine spoljnopolitičku doktrinu koja je nazvana po njemu.

Uprkos tome što je u svom nastanku bila deklarativna politika jedne mlade republike bez značajne vojne snage, ta doktrina je vremenom postala jedan od najtrajnijih i najvažnijih principa američke spoljne politike. Danas doživljava svojevrsnu obnovu.

Prema doktrini, Vašington će se suprotstaviti političkim i vojnim uplitanjima sila izvan zapadne hemisfere.

"Američki kontinenti, zbog slobodnog i nezavisnog statusa koji su preuzeli i koji održavaju, ubuduće ne treba da budu smatrani područjem za buduću kolonizaciju od strane bilo koje evropske sile", poručio je Monro, čiji je autor, inače, njegov državni sekretar Džon Kvinsi Adams.

Svaki pokušaj proširenja njihovog sistema na bilo koji deo zapadne hemisfere, SAD bi smatrale opasnim po svoj mir i bezbednost.

"U postojeće kolonije ili zavisne teritorije bilo koje evropske sile nismo se mešali, niti ćemo se mešati. Ali kada je reč o vladama koje su proglasile nezavisnost i održale je, a čiju smo nezavisnost, nakon pažljivog razmatranja i na pravednim osnovama, priznali – ne bismo mogli gledati nijedno mešanje u cilju njihovog ugnjetavanja ili kontrolisanja njihove sudbine od strane bilo koje evropske sile drugačije nego kao ispoljavanje neprijateljskog stava prema SAD", poručio je Monro.

"Govori tiho i nosi veliki štap" – Amerika postaje hegemon

S obzirom na to da SAD u vreme Monroa nisu imale ni snažnu mornaricu ni vojsku, doktrina je u međunarodnoj zajednici uglavnom bila ignorisana.

Međutim, početkom 20. veka, SAD su same postale sposobne da je efikasno sprovedu, ali je njen karakter u izmenjenim okolnostima, takođe izmenjen.

Iz defanzivne i antikolonijalne politike vremenom je prerasla u politiku hegemonije u zapadnoj hemisferi, pošto su SAD preuzele ulogu regionalnog policajca, pogotovo sa predsednikom Teodorom Ruzveltom, kome se pripisuje maksima: "Govori tiho i nosi veliki štap; daleko ćeš dogurati".

Prema Ruzveltovoj dopuni Monroove doktrine iz decembra 1904. godine, SAD će intervenisati i "sprovesti međunarodnu policijsku moć" kako bi osigurale da ostale nacije u zapadnoj hemisferi ispune svoje obaveze prema međunarodnim poveriocima i ne narušavaju prava SAD.

U praksi, došlo je do toga da Amerika sve češće koristi vojnu silu kako bi povratila unutrašnju stabilnost u zemljama regiona.

Dugoročno, dopuna je imala malo veze sa odnosima između zapadne hemisfere i Evrope, ali je služila kao opravdanje za intervencije SAD na Kubi, u Nikaragvi, Haitiju i Dominikanskoj Republici.

Izolacionistička politika napuštena je najpre privremeno sa predsednikom Vudroom Vilsonom i učešćem u Prvom svetskom ratu, a definitivno tek 1941. kada su SAD ušle u Drugi svetski rat.

Time započinje nova era globalne hegemonije i intervencionizma, koju aktuelna Trampova administracija, čini se, napušta ili pokušava da ostvari u drugačijem obliku.