Perl Harbor – uništenje sedišta američke Pacifičke flote za rušenje rasističkih stereotipa

Mada su postojale indicije da se Tokio sprema za oružani sukob sa Vašingtonom, taj udar je bio veliki šok za SAD ne samo zbog ogromne razdaljine i visokog rizika koji je trebalo preduzeti da bi se izvršio i činjenice da se Japan usudio da se suprotstavi ekonomski i demografski nadmoćnom neprijatelju, već i zbog uvreženog rasističkog shvatanja da su Japanci inferioran narod sa fizičkim i mentalnim manama koje mu onemogućuju vešto i efikasno ratovanje.

Sedmog decembra 1941. godine, ujutru po lokalnom vremenu avioni japanske Carske mornarice desetkovali su brodovlje i vazduhoplove u i oko Perl Harbura, luke na havajskom ostrvu Oahu, pri tom usmrtivši više od 2.300 pripadnika američke vojske i nešto civila.

To je bila vrlo složena i zahtevna operacija u kojoj je učešće uzelo čak šest nosača aviona i za koju su, osim velikih logističkih priprema i puno uvežbavanja, bile potrebne i tehničke inovacije.

Taj gromoviti udar na sedište američke Pacifičke flote je bio izuzetno uspešna operacija u kojoj su Japanci su izgubili samo nekoliko desetina ljudi: avijatičara i podmorničara – operacija koju, verovali su Amerikanci, oni nikako nisu trebali da budu sposobni da izvedu.

Superiorna akcija "inferiorne" rase

Naime, siloviti napad na havajsku "Bisernu luku", koji je označio početak rata u Pacifiku i uvukao SAD u oružani sukob sa Silama osovine, je osim vojnog šoka, predstavljao i ogromno kulturološko iznenađenje za SAD i druge zapadne sile.

Ovo stoga što je njihova politička i vojna elita verovala u kvazi-naučnu rasističku teoriju hijararhije naroda, po kojoj su dalekoistočni narodi, pripadnici tzv. "žute rase", intelektualno i fizički inferiorni u odnosu na belce.

To iskrivljeno shvatanje navodilo je stratege u Vašingtonu i Londonu, kao i komandante na terenu, da uprkos višegodišnjoj vojnoj ekspanziji Japana u Kini, pa i ubedljivoj pobedi u ratu sa Rusijom nekoliko decenija ranije, poveruju da Japanci nisu sposobni da ovladaju veštinama potrebnim za efikasno korišćenje savremenog oružja i sprovođenje složenih taktičkih i operativnih radnji.

Tokom 1940. i 1941. godine bilo je mnoštvo vojnih i političkih nagoveštaja da bi Zemlja izlazećeg sunca mogla da se upusti u otvoreni sukob sa zapadnim gospodarima Pacifika, pre svega da bi se oslobodila parališućeg bremena ekonomskih sankcija koje su joj bile uvedene zbog osvajačkog pohoda u Francuskoj Indokini i koje su pretile da je ostave bez strateških sirovina poput nafte i gvožđa.

Ipak, američki admirali, uvereni u nesposobnost japanskog ljudstva, su na svojim sastancima u više navrata donosili zaključak da se ona neće usuditi da ih napadne. Oni su bili i mišljenja da, čak i ako dođe do rata, japansku mornaricu mogu da bace na kolena za samo nekoliko dana ili nedelja.

Rasne predrasude koje vode u poraz

Konkretni primeri takvog potcenjivačkog razmišljanja i neprihvatanja realnosti zbog rasnih predrasuda su brojni, ali najfascinatnijim se čine upravo oni iz prvih dana rata u Pacifiku, neposredno nakon munjevitog udarca koji je osakatio Perl Harbur.

Kada su Japanci samo nekoliko sati nakon Havaja bombama zasuli Manilu i vojne aerodrome u njenoj okolini general Daglas MekArtur, u to vreme komandant američkih snaga na Filipinima, prokomentarisao je da su avionima koji su iz stroja izbacili gotovo čitav američki vazduhoplovni sastav verovatno pilotirali beli plaćenici, jer je bio ubeđen da Japanci nisu sposobni za tako preciznu i organizovanu akciju.

Sličnog uverenja bili su i Britanci u Hong Kongu, na koji su japanske eskadrile otprilike u isto vreme izvršile snažan udar praćen napadom sa kopna i mora – gospoda komandanti te kolonijalne ispostave njegovog veličanstva Džordža VI smatrali su da japanske vazduhoplovne formacije koje ih tuku sigurno predvode nemački avijatičari.

Štaviše, britanski branioci Singapura nisu bili na protivvazdušnom dežurstvu u noći kada je Carska armija nasrnula na njihov grad jer su im "poznavaoci" Japana i Japanaca rekli da ovi masovno pate od kratkovidosti i zato ne mogu da lete po mraku.

Taj stereotip izražavali su i dalje propagirali stripovi i karikature u kojima su Japanci redovno prikazivani kako škilje ili nose smešne velike naočare debelog okvira.

Među Anglosaksoncima čak je u opticaju bila i rivalska "teorija", po kojoj Japanci ne mogu da budu dobri piloti ne zbog lošeg vida, već zbog toga što je kod njih čest poremećaj centra za ravnotežu.

Za to je uzrok, tvrdili su pojedini američki lekari, to što majke u ostrvskoj zemlji nose bebe u vreći privezanoj na leđima, pa se deci glava puno trese zbog čega dođe do povrede unutrašnjeg uha.

Vrhunac ironije je da su dva američka časopisa u novembru 1941, svega nekoliko nedelja pred udar na Perl Harbor u kojem su japanski piloti uništili 19 brodova i više od 200 američkih aviona, objavila (isti) članak u kojem autor vazduhoplovne snage Carske vojske opisuje kao zastarele i sklone nesrećama, a japanske pilote kao suviše pasivne da bi mogli da efikasno upravljaju brzim letelicama u borbi.

Japanci kao "primati" i "deca"

No, "ćoravost" nije bila jedini, niti najgori defekt koji se pripisivao Japancima, jer su oni, zapravo, već decenijama na Zapadu bili viđeni kao majmunoliki patuljasti ljudi, ili, u najboljem slučaju, kao nezrela deca.

Iako su već pri kraju 19. veka u zapadnoj Evropi i SAD japanska umetnost i zanatska veština očarali ne samo vrsne intelektualce poput vodećih slikara i književnika, već i obično građanstvo, u praskozorje Drugog svetskog rata na Zapadu se i za Japance govorilo da (slično plemenima i narodima Afrike i Amazonije) nisu sposobni da misle logično i analitički, već da se u ponašanju rukovode isključivo emocijama i intuicijom.

To je razlog, objašnjavale su pristalice ideje o nadmoćnosti bele rase, zašto Japanci nisu bili u stanju da samostalno razviju naučno, tehnološki i organizaciono naprednu civilizaciju kakvu poseduje beli čovek i zašto svojim ponašanjem podsećaju na decu.

Štaviše, suočeni s čestim samoubilačkim napadima i masovnim samožrtvovanjem japanskih vojnika i upoznati sa zverstvima koje je carska vojska počinila u Kini, na Filipinima i drugde, američki psiholozi i antropolozi kasnije tokom rata su se zdali u kovanje teorija o japanskoj psihi koje su isticale uvreženu nasilnost, raširenu prisilnu neurotičnost i perverznost kao kolektivne odlike japanskog naroda i tako dodatno doprinosile njegovoj dehumanizaciji.

U formulisanju takvog psihološkog profila, važnu ulogu je nesumnjivo imala i surova japanska praksa korišćenja hladnog oružja, mačeva i bajoneta, za egzekucije ratnih zarobljenika i civila.

Japanski rasizam

Ni Japanci, treba reći, nisu ostajali dužni svojim neprijateljima, pa su ih redovno častili nadimcima kao što su "demoni" i "stoka" i na posterima i crtežima predstavljali sa groteskno uveličanim nosevima i trbusima.

Amerikance i druge zapadnjake smatrali su moralno izopačenim: sebičnim, pohlepnim i pohotljivim.

Iako žrtve rasizma, i sami Japanci su bili poklonici teorije hijerahije naroda i kvalitativnih razlika između rasa, ali su taj ekstremno pristrasan, narcisoidni način razmišljanja vukli na svoju vodenicu.

Tako su u očima političara, vojnika i intelektualaca u ostrvskoj carevini upravo Japanci bili moralno čist i uzoran narod, koji karakterišu besprekorno poštenje, zavidna lojalnost i hrabrost, te hvale vredni samopregor, požrtvovanost i sposobnost trpljenja.

Razloge svoje (navodne) moralne i intelektualne superiornosti nad drugim, naročito azijskim, narodima nalazili su u mitovima stvaranja svoje stare religije šinto, koji su carskoj lozi Japana pripisivali božansko poreklo i sam arhipelag na kojem se prostire ta država opisivali kao tvorevinu nebeskih bića.

Još jedan važan izvor njihove vere u nesalomivost japanskog duha i posebnost i pravo japanskog naroda da vlada drugim nacijama bila je jednako fantastična ideja da on poseduje "čistu" krv, jer se, navodno, nije mešao i ukrštao sa drugima. Japanski šovinisti tumačili su slabosti i mane koje su nalazili u Amerikancima kao posledicu trajnog i intenzivnog preplitanja naroda i rasa u njihovoj zemlji i pogrdno ih nazivali "mešancima", aludirajući na pse.

Dokaz za sopstvenu nadmoć Japanci su, posebno u odnosu na azijske susede, videli u tome što su ostvarili složen i težak prelaz iz feudalnog društvenog uređenja u modernu nacionalnu državu u rekordno kratkom roku i ostavili ih daleko iza sebe po ekonomskoj i vojnoj moći.

Takođe, samurajski ideal upornosti i istrajnosti, prezir prema sramoti predaje, kao i spremnost na bespogovornu žrtvu u korist otadžbine i za slavu cara, smatrali su japanski borci, činili su ih kao ljude vrednijim od zapadnjaka, koji se nisu libili da se neprijatelju (kukavički) predaju bez borbe ili odmah odstupe pred njegovim napredovanjem, (sebično) stavljajući sopstvenu sigurnost ispred dobrobiti države i naroda.

Kuriozitet je i da se u Japanu svetli, beli ten smatra pokazateljom otmenosti i lepote i da su japanski osvajači, smatrajući sebe belim, s visine i s nipodaštavanjem gledali na stanovništvo pacifičkih ostrva i Indokine kao manje vredno zbog tamnije boje kože.

Pogubne predrasude

Početkom četrdesetih, dakle, blago rečeno, nijedna od zaraćenih strana u Pacifiku nije bila imuna na rasizam, te se realno ne može smatrati prosvećenom i moralno i intelektualno primernom, kako su sebe doživljavale.

Međutim, jasno je da je smeli i složeni napad na Perl Harbur razorio neosnovano rasističko ubeđenje Amerikanaca o fizičkoj i mentalnoj nesposobnosti njihovog azijskog protivnika, u potpunosti razotkrio anglosaksonsku aroganciju i jasno pokazao koliko iluzije prouzrokovane predrasudama mogu biti opasne.