Godinu dana od smrti Henrija Kisindžera - genije diplomatije ili samo manje zlo

Prošlo je godinu dana od smrti Henrija Kisindžera, bivšeg američkog savetnika za nacionalnu bezbednost i državnog sekretara u administracijama predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda.

Kisindžer je bio jedna od najznačajnijih političkih figura druge polovine 20. veka. Posledice njegovih ideja, delovanja i rada, dok je bio profesor na Harvardu i javni intelektualac (1952-1969), za vreme boravka u Beloj kući (1969-1977), i kada je prevashodno bio konsultant, autor mnogobrojnih knjiga i komentator svetskih poslova (1977-2023), osećaju se i danas.

Upravo u vreme dok ovo pišemo, u knjižarama se pojavila njegova posthumna, 22. po redu knjiga, pod naslovom "Postanje: veštačka inteligencija, nada i ljudski duh" (Genesis: Artificial Intelligence, Hope and the Human Spirit), koju još potpisuju i Krejg Mundi, bivši glavni istraživač Majkrosofta kao i Erik Šmit, bivši izvršni menadžer Gugla.

Predgovor knjizi napisao je Kisindžerov zvanični biograf Nil Ferguson, a skraćeni argumenti dela mogu se pročitati na sajtu najpoznatijeg svetskog spoljnopolitičkog magazina Forin Afers (Foreign Affairs).

Ovo je njegova druga knjiga o veštačkoj inteligenciji. Imajući u  vidu da se knjiga koja ga je svojevremeno proslavila bavila nuklearnim oružjem "Nuklearno oružje i spoljna politika" (Nuclear Weapons and Foreign Policy), može se reći, da je Kisindžer uspeo "da obrne igricu".

Naime, započeo je svoju karijeru baveći se uticajima nuklearnog oružja na američku spoljnu politiku i međunarodne odnose uopšte, a okončao je život pišući o drugom velikom, kako bi to stratezi rekli "game chager" momentu u međunarodnim odnosima u poslednjih osam decenija, a to je veštačka inteligencija.

Dobar, loš, zao 

Kisindžerov snažni instinkt za preživljavanje, koji je verovatno bio posledica izbeglištva iz nacističke Nemačke i večitog osećaja autsajderstva u okruženjima kojima je uvek i iznova morao da se prilagođava, pomagao mu je da oseti temu koja je najvažnija u datom trenutku i da se, kako bi to Makijaveli rekao, "harmonizuje s vremenom" u kojem je živeo.

To njegovo konstantno i gotovo podsvesno prilagođavanje vremenu i okolnostima simpatizeri smatraju retkim i dragocenim talentom, ali kritičari nisu tako ljubazni u izboru odgovarajućih epiteta. Uostalom, Kisindžer je bio onaj tip čoveka koji nikad nikog nije ostavljao ravnodušnim.

Hans Morgentau, osnivač realističke teorije međunarodnih odnosa i ličnost slične životne priče, koga je Kisindžer nazivao svojim učiteljem, govorio je za Henrija da je on u stvari ono što su stari Grci nazivali Polytropos (Πολύτροπος) – čovek sa više lica, a ne čovek jedne dimenzije.

Godinu dana posle smrti, mišljenja o njemu se dijametralno razlikuju, na isti način kao i tokom života.

Sa jedne strane imamo one koji Kisindžerova dostignuća a priori uzdižu u nebesa, smatrajući da je iza njega ostao legat koji se može meriti sa "najsjajnijim zvezdama" strateškog mišljenja i delovanja kao što su bili Sun Cu, Tukidid, Makijaveli, Klauzevic ili njegovi "heroji" o kojima je pisao, poput Kaslreja, Meterniha i Bizmarka.

Sa druge strane, imamo one koji ga isto tako "hejtuju na prvu", predstavljajući ga kao oličenje zla i čoveka koji je okrvavio svoje ruke, od Vijetnama i Kambodže do Čilea i Argentine i kao predstavnika i zaštitnika interesa krupnog kapitala i šačice onih koji bi da upravljaju svetom.

Istina je, kao i uvek, negde na sredini, opire se pojednostavljivanjima, iako mi ne živimo u vremenima u kojima ta "srednja rešenja" prolaze baš najbolje. Ta "srednja struja" smatra da je Henri Kisindžer oličenje modernog sna o nekom ko se zahvaljujući briljantnosti svog uma uspinjao na hijerahiji moći dospevši do njenih najviših vrhova.

Međutim, istovremeno, pripadnici ove grupe su saglasni sa optužbama da je to često činio ne birajući sredstva da do tih pozicija dođe, a pogotovo da se na njima zadrži. 

Henri Kisindžer i "legat od zlata"

Kisindžer je tokom svoje duge javne karijere, koja ja trajala skoro 70 godina, bio jedan od "vrhovnih tumača" međunarodne stvarnosti. Uprkos tome što je pravio greške u procenama, od kojih su neke bile prilično velike, poput podrška ratu u Iraku, on je ipak sačuvao ugled i poštovanje kod političkih odlučilaca, predstavnika krupnog biznisa i intelektualnih elita koji su mu se, do kraja života, obraćali za savete, kontakte i pomoć.

Kad god bi se neka kriza desila, američki predsednici obično bi pitali gde se nalazi najbliži nosač aviona, ali i šta o tome misli Henri Kisindžer. Prvi deo ove rečenice je naravno tačan, jer im to omogućava da se brzo reaguje u bilo kom delu zemljine kugle, ali ni njen drugi deo nije daleko od istine. Kisindžer je nesumnjivo posedovao znanje, ali i sposobnost da radi pod pritiskom vremena budući da je u stvarnoj politici vreme najograničeniji resurs.

Takođe, umeo je da ponudi opcije koje su bile izvodljive i realne. Njegov autoritet bio je zasnovan,  kako na znanju, tako i na ogromnom praktičnom iskustvu koje je u pogledu spoja teorije i prakse bilo i ostalo bez premca  u svetskim poslovima.

Kao neko ko se, po nekim računicama, sa Vladimirom Putinom sreo 17 puta i dobro je poznavao sve kineske lidere, počevši od Mao Cedunga pa do Si Ćinpinga, Kisindžer je bio taj most koji je spajao Istok i Zapad, Globalni sever i Jug, pogotovo u vremenima kriza, kada zvanične komunikacije utihnu a lične simpatije među liderima prestanu da "rade".

Njegova prošlogodišnja poseta Pekingu, samo četiri meseca pre fizičkog odlaska sa ovog sveta, i susreti sa kineskim liderom u vreme kad odlazeći američki državni sekretar Entoni Blinken to nije bio u stanju da uradi, potvrđuju tu tezu.

A kako je to Kisindžeru polazilo za rukom?

Po onima koji su dobro poznavali njegove pregovaračke metode, sve ovo je bio rezultat ličnog šarma, bezgranične količine laskanja, duhovitosti – pogotovo na sopstveni račun, što gotovo uvek funkcioniše – ogromne socijalne inteligencije, "tajnih kanala", ali i talenta da ispoštuje druge strane i sačuva njihov dignitet.

Ubacivanjem njegovih omiljenih "kreativnih dvosmislenosti" u sporazume ostavljao je prostor da sve strane budu "podjednako nezadovoljne", što ih je naposletku teralo da ih se pridržavaju. Takođe, u njegovom društvu, ljudi su se osećali važnijim i pametnijim.

Ipak, stvar na koju se njegovi obožavaoci najviše pozivaju je činjenica da je svojim praktičnim delovanjem uspeo da spreči izbijanje Trećeg svetskog rata, te da je politikom detanta, potpisivanjem SALT sporazuma sa SSSR-om i otvaranjem Kine okrenuo novu stranicu u odnosima među velikim silama, koja je pomogla da se posvađani formalno pomire i tako stvori predvidiviji međunarodni poredak.

Nije on imao iluziju da će detant izbrisati razlike među sukobljenim stranama, ali je bio veoma svestan, kako je to često isticao, da ih nuklearno doba "tera na koegzistenciju" i da "retorički krstaški ratovi neće to promeniti".

Bilo je to manje loše rešenje od alternativnih, a Kisindžer je uvek bio spreman da od dva zla izabere ono manje.

Henri Kisindžer i "legat od blata"

Mesec dana posle Kisindžerove smrti, prvih dana januara ove godine, pojavila knjiga vrlo provokativnog naslova – "Dobri umiru mladi: presuda Henriju Kisindžeru" (The Good die Young: Verdict on Henry Kissinger).

U uvodu knjige, njeni priređivači, Rene Rohas, Baskar Sunkara i Džona Volters, pišu da je "Henri Kisindžer mrtav, dok medijski žrvanj već u jednakoj meri melje i izbacuje kako vatrene osude tako i topla sećanja".

"Možda nijedna druga figura u dvadesetovekovnoj američkoj istoriji nije bila toliko polarizujuća, tako žestoko vređana od strane jednih, ili pak poštovana od strane drugih. Ipak, postoji jedna tačka oko koje se svi možemo složiti – iza Kisindžera nije ostao leš koji je izgledao sjajno", piše u uvodu. 

Knjiga obiluje još težim rečenicama i svakako se nije vodila maksimom da o mrtvima treba govoriti sve najlepše. Poglavlja pisana od strane različitih autora organizovana su po regionima sveta, a potpoglavlja prate one slučajeve odnosno države kojima je Kisindžer svojom politikom učinio neko zlo.

Tu su,  između ostalog, i već pomenuti Vijetnam, Kambodža, Čile, Argentina, ali i Kipar, Angola, Bangladeš i mnoge druge.

Ono što je zajedničko za sve njih je negativan, po mnogima i zločinački uticaj, koji je Kisindžer imao na njihove sudbine.

Neki kritičari, poput Grega Gardina, čak su bili spremni i da izračunaju te brojke – između tri i četiri miliona ljudi stradalo je zbog onoga što je Henri Kisindžer radio ili propustio da uradi.

Pored optužbi za ratne zločine, jedna od zamerki koja se može čuti na njegov račun je i da je bio u službi krupnog kapitala, braneći i unapređujući njihove interese ali ne zaboravljajući naravno ni svoje sopstvene džepove.

Njegova konsultantska firma "Kissinger Associates, Inc." koju je osnovao 1982, pozajmljujući novac od bankara sa Volstrita, vrlo brzo je postala simbol veze bivših visokih državnih zvaničnika, krupnog kapitala, stranih vlada i lobiranja za njihove interese.

Naravno, dugove je vrlo brzo otplatio i počeo da zarađuje enormne sume novca, prodajući svoje znanje ali i svoj uticaj odnosno trgujući njime.

Za ovo svoje delovanje bio je veoma kritikovan ali i oponašan.

Konsultantske firme koje su vodili bivši visoki zvaničnici postajale su standard, a svima njima Kisindžerovo iskustvo bilo je model koji su sledili. 

U testamentu koji je nedavno ugledao svetlo dana a koji je objavio "Politico" saznajemo je da je Kisindžer iza sebe ostavio kapital od najmanje 80 miliona dolara, ne računajući akcije u kompaniji, nekretnine na Menhetnu i ogromno imanje u ruralnom Konektiketu, gde je i preminuo.

Kao neko ko je neposredno po dolasku u Sjedinjene Države radio u fabrici četaka za brijanje za 11 dolara nedeljno, mora se priznati da su sve to zavidne cifre.

U njegovim konsultantskim poslovima često se dosta toga nije znalo, a i on sam je bio vrlo nesklon da otkriva sve te tajne. Tako je neposredno posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001. godine, kada ga je administracija predsednika Džordža Vokera Buša postavila na mesto predsednika Komisije o 11. septembru, vrlo brzo podneo ostavku.

Nije bi spreman da otkrije za koje sve vlade sa Bliskog istoka radi, jer bi se sasvim jasno pokazalo da je bio u dubokom sukobu interesa. 

Henri Kisindžer i "legat od slonovače" 

U svetu u kojem živimo kriza ne manjka. Neki su, poput istoričara sa Kolumbija univerziteta Adama Tuza, za to smislili i interesantan termin polikriza – izbijanje više različitih kriza u istom trenutku.

Sa druge strane, liderski potencijali ne prate izazove i krize koji pred njima stoje. Najbolji svršeni studenti više nisu u tolikoj meri spremni da se posvete poslovima koji spadaju u delokug "opšteg dobra" na način na koji su generacije njihovih predaka to činile.

Ovo nije nikakav lament koji idealizuje prošla vremena već konstatacija.

Mnogi to nazivaju "smrću meritokratije", a Kisindžer je bio pravi produkt tog izumirućeg sistema.

Došavši u SAD silom prilika, kao izbeglica iz Nemačke, zahvaljujući svom radu, ali i činjenici da je kao ratni veteran mogao da konkuriše na elitne američke univerzitete, upisao je Harvard i tamo bio jedan od najboljih studenata.

Njemu mogu da se zameraju mnoge stvari, ali lenjost svakako ne. Do poslednjih dana života disciplinovano je radio. U vreme kada je bio na vrhuncu svoje intelektualne i fizičke snage, radno vreme od 20 sati bila je uobičajena stvar.

Zato je iza njega ostalo mnogo toga. Po rečima Nila Fergusona, koji je 2015. objavio prvi deo Kisindžerove biografije o periodu pre preuzimanja funkcije savetnika za nacionalnu bezbednost u januaru 1969. godine, ni sam ne zna kako da završi drugi tom, imajući u vidu količinu i delokrug stvari u koje je Kisindžer na ovaj ili onaj način bio upleten.

Američki pisac Skot Ficdžerald govorio je da je odlika prvoklasne inteligencije sposobnost da istovremeno u glavi držite dve suprotstavljene ideje i da pritom budete u stanju da funkcionišete.

U Kisindžerovom slučaju često je bilo u pitanju i više od dve stvari istovremeno.

U svemu ovome isplivava vera da se znanjem može postići mnogo toga u životu. Iako su internet i društvene mreže u velikoj meri podlokali autoritet nauke, Kisindžerov primer govori da u moć znanja ipak treba verovati.

Ipak, bez obzira na sve što je postigao i na sve njegove talente Henri Kisindžer je bio duboko nesiguran čovek. Zašto je to bilo tako, teško je odgovoriti, pogotovo ukratko, ali činjenica da je je ona kletva "imati pa nemati", kada su njegova porodica i on napuštanjem Nemačke i Hitlerovim progonima izgubili sve i počeli od nule, igrala bitnu ulogu u svemu tome.

Neisigurnost i osećaj autsajdera bile su samo neke od stvari koje su ga spojile sa Ričardom Niksonom. Tako su, ujedinjeni u nesigurnosti i osećaju odbačenosti, prisluškivali bliske saradnike, imali nekontrolisane izlive besa prema njima i stalno strahovali da će im tu teško stečenu moć neko uzeti iz ruku.

Kisindžer je zato još za života nastojao da što je moguće više iskontroliše kako će ga istorija pamtiti i pokušavao je da na to utiče svim silama.

U testamentu postoji odredba koja se odnosi na deo novca koji Kisindžer ostavlja da mu se podigne adekvatan spomenik na čuvenom vojnom groblju Arlington, iako po pravilima samog groblja tako nešto nije moguće i mora se prilagoditi veličini spomenika koja je propisana.

Očigledno je da se Kisindžerov ego se nije smanjio, čak ni posle smrti.

Budućnost

Kako će istorija pamtiti Henrija Kisindžera pitanje je od milion dolara. Ipak, ako se po jutru dan poznaje, neće mu nedostajati ni ljubavi, a ni mržnje.

Nedavno je Vašington post objavio članak koji tvrdi da Kina pokušava da pronađe nekog u Sjedinjenim Državama ko bi bio most prema američkoj administraciji umesto Henrija Kisindžera. 

Izbor je sužen na kontroverznog milijardera i preduzetnika Ilona Maska, izvršnog menadžera Blekstouna Stivena Švarcmana, bivšeg državnog sekretara Džona Kerija, ali i Kisindžerovog bliskog prijatelja, nekadašnjeg studenta i profesora Harvarda Grejema Elisona, kome se i daje najviše šansi.

Standard koji se traži je neko ko bi imao slične kvalitete koje je imao sam i Kisincer. Drugim rečima, i posle Kisindžera, postojao bi opet neki Kisindžer.

Kinezi ne smatraju da je iko 100 odsto dobar i da uvek postoji neki procenat loših osobina u svakom čoveku. Mao Cedung je govorio da je Staljin bio 70 odsto dobar, a 30 loš, odnosno, 70 odsto u pravu, a 30 u krivu. Istu proporciju je kasnije Deng Sjaoping koristio da oceni Maovu ličnost.

Kad je u pitanju ličnost Henrija Kisindžera sasvim je jasno da se procenti dobrote i pokvarenosti razlikuju u zavisnosti od toga kojoj od tri velike grupe ljudi pripadate.