Potpredsednička debata Vansa i Volca – pristojno, nepomirljivo i indirektno

Svaki politički analitičar u SAD će vam reći da se od potpredsednika ili kandidata za to mesto ne očekuje da deluju predsednički već da budu dobri asistenti svom šefu ili šefici. To jeste najveći problem potpredsedničke debate jer publika gleda takmičare od kojih se očekuje da dodaju loptu, ne da postižu golove. U tom stilu moglo bi se reći da je debata Tima Volca i Džej Di Vansa završena bez golova, ali da je Džej Di bolje kontrolisao igru.

Najbolja vest posle debate je da je ovaj razgovor najviše ličio na debate pre nego što se Donald Tramp pojavio na političkoj sceni u Americi. Kandidati su se rukovali pre debate, mada to nije viđeno u prenosu, obraćali su se jedan drugom s puno poštovanja, čak i kada su razmenjivali ozbiljne međusobne kritike na račun politike koju vodi druga strana. Posle debate rukovanje je bilo još srdačnije, a pridružile su im se i supruge. Reklo bi se da je to bila američka politika u svom najboljem izdanju, jedini je problem što ova dva čoveka suštinski ne odlučuju o mnogo čemu, sve i kada jedan od njih dvojice bude izabran.

Ništa novo nije se čulo tokom rasprave, a teme su bile spoljna politika, imigracija, pravo na abortus, ekonomija i stanje demokratije u SAD. Kandidati su se čvrsto držali svojih pozicija, nastojeći da pojasne, čak i da ublaže neke stavove na koje su ih moderatorke Nora Odonel i Margaret Brenan sa Si-bi-esa podsećale.

Po opštem uverenju Vans je bio sigurniji, veštiji i simpatičniji kandidat, naročito kada se uporedi sa svojim šefom, Trampom. Za razliku od Trampa birao je reči kada je govorio o za njih ključnom pitanju, a to je imigracija, posebno ilegalna, ali nije pravio kompromise u stavovima. Optuživao je administraciju Bajdena i Harisove da su dozvolili nekongrolisani priliv problematičnih imigranata u SAD i da sa te strane preti najveća opasnost poštenim građanima koji plaćaju porez. Pažljivo i vešto odgovarao je na pitanja o pravu na abortus insistirajući da o tome treba da se izjašnjavaju države posebno, a ne da se to uspostavi kao obavezujuće na saveznom nivou.

Tim Volc se podjednako čvrsto držao liberalnijih stavova na kojima je bazirana kampanja Kamale Haris, ali je pokazao priličnu slabost u najmanje dva navrata. Na početku je dosta nervozno odgovorio na najaktuelnije pitanje, napad Irana na Izrael i spremnost SAD da stane uz Izreal u svakom pogledu, ali ne zbog toga što je to za njega osetljiva tema već zbog očigledne nelagode što se nalazi u debati, što je popravio u nastavku.

Mnogo gore je bilo kada je odgovarao na pitanje da li je, kao što je izjavio, zaista bio u Hong Kongu u vreme događaja na Tjenanmen trgu 1989. godine što se pokazalo kao netačno. Volc je izbegavao direktan odgovor, čak i kada je pitanje ponovljeno što nije običaj u ovakvim debatama, a suštinski je odgovorio da mu se dešava da napravi lapsus i malo pomeša događaje iz prošlosti. Čak i takve kao što je Tjenanmen.

Oba kandidata snažno su branila stavove svojih kampanja po pitanjima ekonomije, zdravstvene zaštite, izgradnje domova za Amerikance što je postalo jedno od najznačajnijih pitanja u ovim izborima. Ali, kao i sve ostalo, ono što su potpredsednički kandidati govorili nema težinu kao kada to izgovaraju oni koji se bore za glavnu, Ovalnu sobu u Beloj kući. Teško da će se iz njihovih izlaganja izvlačiti značajne vesti, više će se komentarisati stil, ton i sigurnost.

Najdramatičniji trenutak, ako tako može da se kaže, dogodio se u prvih pola sata debate kada je moderatorka Margaret Brenan reagovala na tvrdnju kongresmena Vansa o ponašanju imigranata u gradu Springfildu u državi Ohajo što je bio jedan od ključnih momenata na debati Trampa i Harisove. Brenanova je, suprotno dogovorenim pravilima, reagovala na ono što je Vans rekao, ispravljajući njegove tvrdnje. Vans je na trenutak preoteo debatu, reagujući na ispravku bez da je dobio reč i odbijajući da se zaustavi dok ne završi odgovor. Uskočio je i Volc sa svojim komentarom i moderatorke su iskoristile svoje najavljeno pravo da im isključe mikrofone kako bi povratile kontrolu koju su, svojom greškom, na trenutak izgubile.

Moderacija je, generalno, bila ispod nivoa i debate i novinarki kakve su Brenanova i Odonelova. Sekle su debatu u situacijama kada su mogle malo da popuste sa pravilima, koja ionako nisu tako čvrsta kao kada je debatu organizovala Komisija za predsedničke debate. Utisak je da su bile nešto oštrije prema Vansu, moguće je zbog stavova koji više odudaraju od mejnstrima nego u slučaju guvernera Volca, ali je to bilo primetno.

Zanimljiv je bio i okršaj pri samom kraju debate na temu stanja demokratije u SAD gde je Tim Volc očekivano i oštro napao Donalda Trampa za događaje od 6. januara 2020. odnosno napad pro Trampovih demonstranata na Kapitol hil tvrdeći da je Tramp najveća opasnost za demokratiju u Americi. Vans je na to odgovorio da je najveća opasnost za demokratiju cenzura, naročito na društvenim medijima, koji po njegovom mišljenju ne dozvoljavaju građanima SAD da slobodno iznose svoje mišljenje dodajući da je to u suprotnosti sa Prvim amandmanom američkom ustava. Za podršku takvom stavu direktno je optužio Kamalu Haris.

Budući da, po svemu sudeći, neće biti još jedne debate Trampa i Harisove, ovom debatom su se okončala direktna sučeljavanja ključnih kandidata. Teško je poverovati da će ova debata bitno uticati na javno mnjenje koje trenutno pokazuje blagu prednost Kamale Haris, ali i veliku neizvesnost u „prevrtljivim“ državama gde će se izbori rešavati.

Ako je nešto vest iz ove debate, to je da je u Americi ipak moguće pristojno razgovarati i sa političkim neistomišljenikom, prava je šteta što to više nije preovlađujuće ponašanje ni u SAD, a ni drugde u demokratskom svetu.