Amerikanci traže načine da održe korak sa Kinom u proizvodnji vojnih brodova

Mediji u istočnoj Aziji pišu da su krajem februara zvaničnici američke ratne mornarice obišli brodogradilišta u Republici Koreji i Japanu u nastojanju da privuku dalekoistočne investicije, kojim bi mogla da budu reaktivirana vojna brodogradilišta u SAD.

Cilj je da se, u uslovima kada nezadrživo raste vojna moć Narodne Republike Kine, umanji razlika u proizvodnom kapacitetu koja je ubedljivo na strani Pekinga jer, iako je američka mornarica i dalje znatno jača od kineske zahvaljujući velikom broju nosača aviona i podmornica na nuklearni pogon, ona polako ali sigurno gubi taj primat, s obzirom na to da najmnogoljudnija zemlja sveta velikom brzinom uvećava svoje pomorske efektive.

Kineska ratna mornarica, zapravo, već poseduje najveći broj plovila na svetu, njih oko 370. Taj broj će, procenjuje se, porasti na 400 krajem 2025. i 435 do 440 u 2030. godine. S druge strane, SAD imaju manje od 300 vojnih brodova - broj koji bi američki admirali voleli da u skorijoj budućnosti skoči na 380.

Kina je pre nekoliko godina i uopšte postala najveći proizvođač brodova na svetu, ostavivši iza sebe najveće takmace u toj oblasti – Republiku Koreju i Japan, te danas pravi više od pola brodova koje se godišnje proizvede u svetu, dok SAD produkuju manje od jednog procenta.

Opustela američka brodogradilišta

Konkretno, sekretar mornarice Karlos del Toro je u februaru obišao dva brodogradilišta u Južnoj Koreji, kompanije "Hanva" i "Hjundai", i jedno u Japanu, koje pripada korporaciji "Micubiši", u želji da se uveri u njihove mogućnosti i ubedi ih da se uključe u proizvodnju brodova za potrebe američke mornarice i obalske straže na samoj teritoriji SAD.

Ako bi one svojim kapitalom, tehnologijom i znanjem ušle u SAD, u radionice i brodogradilišta poput onih u Long Biču i Filadelfiji, koja su od devedesetih naovamo vremenom izgubila poslove za vojsku, poboljšala bi se teška situacija u nominalno najvećoj ekonomiji sveta, gde je sada u funkciji svega četiri od nekadašnjih 13 brodogradilišta u javnom vlasništvu koja su u prošlosti radila za potrebe mornarice.

Interesantno je da na tlu SAD vojne brodove, upošljavajući lokalnu radnu snagu, već grade i održavaju dve strane kompanije: italijanski "Fikantjeri Marinet marin", koji u Viskonsinu proizvodi raketne fregate klase, i australijski "Austal", koji u Alabami pravi stelt (litoralne) brodove i brze transportne glisere.

Druge forme moguće saradnje

Južnokorejska i japanska brodogradilišta do sada su samo obavljala hitnije popravke na američkim brodovima tokom njihovog boravka u Azijsko-pacifičkom regionu, ali ne i šire i stalne zahvate, kao što su redovno održavanje ili remont. Ovo je prosto zbog problema vojne tajne, već i stoga što američki zakon nalaže da se plovila čija je baza u SAD moraju održavati i remontovati u zemlji, da bi se obezbedilo zapošljavanje domaćih radnika.

Zato bi, teoretski, uz odgovarajuće izmene američkog zakonodavstva, saradnja južnokorejskih i japanskih kompanija sa američkom vojskom mogla biti produbljena i tako što bi one na sebe preuzele održavanje i remont američkih brodova u svojim zemljama.

Materijalni i ljudski potencijal koje Južna Koreja i Japan imaju su ogromni - obe zemlje imaju visoko obrazovanu, vrednu i savesnu radnu snagu, te beskompromisno poštuju rokove. Na primer, kada je u pitanju kapacitet, mada je Del Toro u Japanu posetio samo Jokohamu, kompanija "Micubiši" ima još tri brodogradilišta koja bi mogla da rade na američkim brodovima: u Nagasakiju, Kureu i Tamanu.

Ideja o tome da se južnokorejska i japanska brodogradilišta šire uključe u opravku i održavanje američkih ratnih plovila prvi put je procurila u japanske medije u maju prošle godine. Poseta američkog sekretara (ministra) mornarice ukazuje na to da se ona već konkretizuje, pa i evoluira pošto se sada govori o mogućnosti da "Hanva", "Hjundai" i "Micubiši" prave čitave brodove za potrebe američke mornarice.

Zakasneli pokušaj?

I dok su, kako pokazuju kineska dostignuća u oblastima poput tehnologije za osvajanje svemira ili proizvodnje čipova, ekonomske sankcije koje Vašington sprovodi u odnosu na Peking ne bi li usporio ili omeo rast njegove ekonomske i vojne moći – već zakasnele, moguće je da je reakcija koju u odnosu na rast kineske mornarice sad sprovode američki mornarički i državni vrh angažovanjem proizvodnih i ljudskih potencijala svojih dalekoistočnih saveznika – pravovremena. Jer, recimo, SAD imaju 11 nosača aviona s odgovarajućim borbenim grupama u upotrebi, dok Kina za sada ima samo dva, mada se i treći polako uvodi u sastav oružanih snaga – pod pretpostavkom da Peking zaista želi da se osetno približi američkoj mornarici u tom segmentu, trebale bi mu decenije da to učini.

Naravno, treba imati na umu da Vašington u svojim geopolitičkim projekcijama cilja na vojnu dominaciju svim svetskim morima, što, čini se, bar za sada, nije slučaj kada je u pitanju spoljna politika i vojna strategija Pekinga, pa u tom smislu, Kini verovatno nije ni potreban broj nosača aviona ili podmornica naoružanih nuklearnim projektilima koje poseduju SAD. Radije, za njenu strategiju i ambicije, jačanje obalskih raketnih snaga i umnožavanje ratnih brodova poput fregata i razarača, kako to i čini poslednjih decenija, mogu biti prikladniji, bar na kraći i srednji rok.

Da nominalno najveća ekonomija sveta, koja je u vreme Drugog svetskog rata i decenijama nakon njega bila iza 40 posto sve industrijske proizvodnje u svetu, sada mora, ne samo u produkciji čipova i artiljerijskih zrna i druge municije, već i u proizvodnji čitavih vojnih plovila da traži tehnološku i ekonomsku pomoć od svojih klijent država, pripoveda o stepenu deindustrijalizacije i nerezonskog trošenja novca u njoj.