Kako je kulturna revolucija iz temelja uzdrmala Kinu

U periodu od 1966. do 1976. godine Kinu je potresala vihorna Kulturna revolucija, veliki društveni eksperiment čiji je cilj bio da se omogući prelazak iz socijalizma u komunizam kroz čistku klasnih neprijatelja: "buržoaskih elemenata", "reakcionara", "kontrarevolucionara", unutarpartijskih "revizionista" i "izdajica". 

Tu novu revoluciju, unutar društva koje je već prošlo kroz klasnu borbu i politički prevrat, pokrenuo je sam vrh – njen konceptualni tvorac i glavni zagovornik je bio niko drugi do šef Komunističke partije Kine, vođa pobedničke antifašističke borbe protiv stranog, japanskog okupatora i prokapitalističkih snaga Čang Kajšeka, Mao Cedung.

Kulturna revolucija je, naime, poslužila da partijski vođa i ideolog Mao Cedung uguši rastuću kritiku koja je pretila da ograniči, pa i potkopa njegovu moć i uticaj. Lukavi lider pozvao je i pokrenuo mase mladih ljudi, đaka i studenata, da se u ime stvaranja bolje sutrašnjice posvete osudi i maltretiranju raznih društvenih autoriteta, uključujući tu i viđenije članove Partije koji su mu se zamerili. 

Usledile su godine šikaniranja, pritisaka, iznuđenih priznanja, mučenja i ubistava, a kada se zatvorila poslednja stranica Kulturne revolucije u njenu crnu statistiku upisano je 1,5 do 2 miliona žrtava.

Uzroci Kulturne revolucije 

Glavni okidač tog društvenog eksperimenta, koji se najbolje može opisati kao haotični masovni progon i orgija nasilja, bila je kritika koju je Mao počeo da trpi unutar partije. 

Među protivnicima njegovog lika i dela bio je i maršal Peng Dehuai, ali su Maoa naročito uznemiravali javni nastupi Liu Šaoćija, političara koji je tada imao funkciju predsednika države i potpredsednika partije. On je još od 1959. svraćao pozornost partijskih delegata na izveštaje o gladi u unutrašnjosti zemlje i tvrdio da je bar 30 posto divovskog poduhvata "Veliki iskorak unapred", u kojem je mobilisano na desetine miliona seljaka, promašaj. To je očigledno bilo protivno Maovom argumentu da su zastoji i neuspesi činili samo jedan deseti deo svega preduzetog u okviru tog transformativnog projekta koji je trebalo da od Kine napravi moćnu industrijsku državu i lidera komunističkog sveta (Kineski društveni eksperiment – za četiri godine koštao života između 30 i 45 miliona ljudi). 

Štaviše, kao rešenje za nadvladavanje gladi, Liu je zagovarao promene u ekonomskom sistemu poput povratka tržišnom sistemu u poljoprivredi i prebacivanje odgovornosti za ratarsku i stočarsku proizvodnja sa komuna nazad na domaćinstva. 

Maoa je posebno šokirao nenajavljeni dolazak Liua u njegovu vilu u julu 1962, kada je ovaj otvoreno zatražio da se zemlja oduzeta od seljaka i stavljena pod upravu poljoprivrednih komuna vrati u privatno vlasništvo zemljoradnika i kao opravdanje za to naveo da je puno ljudi pomrlo od gladi. Liu je i neustrašivo dodao da će istorija suditi Maou i njemu zbog velike gladi i čak pomenuo da će u knjige ući i činjenica da je tokom nje došlo i do kanibalizma. 

On je time ozbiljno doveo u pitanje ne samo autoritet i procenu šefa partije koji je godinama nametao kolektivizaciju i naglu industrijalizaciju po Staljinovom receptu, već i njegovu čitavu zaostavštinu – Mao je već bio na pragu osme decenije života.

Ne samo te kritike, već i raniji izveštaji iz unutrašnjosti da cveta crna ekonomija zasnovana na kapitalističkim principima i da seljaci iz komuna odnose alate i stoku koju su ranije bili predali i izdvajaju svoj zemljišni posed iz njihovog sastava, naveli su Maoa na pomisao da se mladi komunistički političko-ekonomski sistem, čije je uspostavljanje počelo krajem 1949, još uvek nije valjano primio i da se časovnik vraća unazad – da se kinesko društvo ponovo okreće privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju i tako udaljava od komunističkog ideala. 

Uznemiravala ga je i spoljnopolitička situacija, činjenica da je sovjetski lider Nikita Hruščov u septembru 1959. godine tokom posete SAD, u sklopu razgovora usmerenih na razoružavanje i smanjivanje tenzija između dva vojnopolitička bloka, pristao na smanjivanje Crvene armije za čak milion ljudi. Mao je to, kao i Hruščovljevu osudu staljinizma, video kao indikaciju da je SSSR na putu ka kapitalizmu i zloslutnu najavu da bi i u njegovoj zemlji mogao da se pojavi revizionista sličan njemu.

Deca puštena s lanca

On je zato formulisao "Veliku proletersku kulturnu revoluciju", kao novu fazu ne samo u razvoju kineskog društva, već međunarodnog komunističkog pokreta, u kojoj su trebali da budu eliminisani svi revizionisti (i njegovi lični protivnici).   

Tu veliku čistku obavio je ne manipulisanjem bezbednosnim strukturama već podsticanjem narodnih masa, naročito mladih, koji su poletni i laki za ideološko oblikovanje, da prigrabe vlast za sebe tako što će zbaciti "buržoaske moćnike". Podrazumevalo se da je reč o elementima koji su se infiltrirali i u partiju, te u njoj zauzeli važne i prestižne položaje.

Prvi pucanj Maove kulturne revolucije ispaljen je perom početkom juna 1966. u formi članka u partijskom organu Ženmin žibao pod naslovom "Počistiti sva čudovišta i demone", koji je narod pozvao da prozove i osudi predstavnike lažljive, prevarantske buržoazije. Potom su Maovi verni saradnici formirali hiljade partijskih timova i poslali ih u škole i univerzitete da pokrenu omladinu.

Mao, koji je poreklom bio seljak, već je bio pridobio mladež svojim podozrenjem i prezirom prema prosvetnim radnicima i drugim intelektualcima. On je, naime, govorio da đaci imaju svako pravo da isključe mozak i dremaju tokom dosadnih predavanja i da je uredu da prepisuju, jer ako neko ima tačan odgovor i drugi ga od njega preuzmu, onda svi imaju tačan odgovor. Isticao je i kako je lično za to da se đacima unapred daju odgovori na ispitna pitanja, ili da im se dâ da na njih odgovaraju uz korišćenje knjiga, a ne iz glave. 

On je mladima i sugerisao da umesto zamornih priča nastavnika uče o primeru Lei Fenga, dvadesetjednogodišnjeg vojnika koji je tragično nastradao kada se telefonska bandera obrušila na njega a koji je iza sebe ostavio dnevnik u kojem je opisivao svoje snove i vizije religijskog karaktera u kojima ga voljeni vođa Mao nežno hrabri poput oca ili se sa njim stapa u jedno. 

Crvena garda

Đaci i studenti odazvali su se Maovom pozivu da osude buržoaske moćnike i kontrarevolucionarne monstrume tako što su se obrušili na svoje nastavnike, optužujući ih da su klasni neprijatelji, buržuji i desničari, imperijalistički špijuni i šta sve ne. Vređali su ih, rugali im se, udarali ih i ponižavali šišanjem na ćelavo, mazanjem lica blatom i ružem, kačenjem zluradih plakata o vrat. Lomljene su klupe, razbijani prozori, odnošeni nastavni rekviziti i uređaji.

Ubrzo, nastavnici su počeli da se svađaju i optužuju međusobno. Da bi izbegli dalje pritiske ili obezbedili kakvu-takvu poštedu, neki od onih na koje su đaci uperili prst sastavili bi tekst u kojem iznose samokritiku ili priznaju manje grehe koje, zapravo, nisu počinili. Drugi su počinili samoubistvo.

Među klasno "osvešćenim" đacima bili je grupa mlađih tinejdžera iz niže srednje škole u Pekingu, koja je pripadala poznatom univerzitetu Cinghua, koja je sebe prozvala "Crvenom gardom". Oni su u znak podrške za svoj revolucionarni rad u raskrinkavanju profesora dobili pismo lično od vrhovnog učitelja Maoa, u kojem im je on poručio da je njihova pobuna opravdana. 

Isti naziv, potom su usvojili i drugi đaci i studenti širom zemlje, koji su verovali da provođenjem Kulturne revolucije brane voljenog vođu kojem mogu da zahvale za to što ih ne eksploatišu kapitalisti i strani okupatori.

U avgustu 1966. oko milion školaraca i akademaca okupilo se da ga vidi na Trgu Tjenanmen u centru Pekinga – bio je to prvi od osam kolosalnih mitinga Crvene Garde u prestonici. Njima je tada bilo rečeno da treba da unište stare ideje, kulturu, običaje i navike eksploatatorskih klasa.

Potom je počeo pravi teror u obrazovnim ustavama, uključujući tu mučenja i ubistva, ne samo dekana, direktora škola i nastavnika, već i studenata za koje bi neko iz nekog razloga primetio da dolaze iz bolje stojeće porodice ili imaju roditelje intelektualce kao eksponenata starog sistema i kulture.  

Uostalom, u crvenoj knjižici "Citati generalnog sekretara Maoa" stajale su vođine reči: "Vi mladi ste puni života i energije... Polažemo nade u vas. Svet pripada vama. Budućnost Kine pripada vama."

Ona je naredne 1967. štampana u čak 350 miliona primeraka.

Uništiti sve staro 

Naime, slično svom uzoru Josifu Visarionoviču Staljinu, Mao je smatrao da komunistička revolucija znači prekid sa svim starim, a ne samo kapitalističkim političko-ekonomskim sistemom. 

Nakon završetka građanskog rata i pobede komunista, pozatvarani su privatni listovi i fabrike, oduzete njive od krupnih zemljoposednika, proganjane religijske vođe, a umetnost podređena ideološkoj indoktrinaciji. Dakle, u vreme otpočinjanja Kulturne revolucije, stari ekonomski sistem, verovanja i umetnost već su bili prigušeni ili transformisani, tako da se može smatrati da se društvo već bilo u dobroj meri razračunalo sa starom praksom.

Otud, kada se nasilje iz škola i univerziteta izlilo na ulice i đaci počeli da tuku, maltretiraju i ubijaju sebi strane starije ljude, nije bilo sasvim jasno čemu ti omladinci konkretno treba da se okrenu u svom rušilačkom revolucionarnom zanosu. Pošto vođa i njegovi saradnici nisu precizirali šta se konkretno podrazumeva pod "starom kulturom i običajima" i ko su "buržujski moćnici", mladi revolucionari su praktično imali slobodu da sami odluče šta ili ko bi to mogao da bude. 

Posledice tih konceptualnih nejasnoća bili su neobuzdano nasilje i surova proizvoljnost, odnosno, košmarni krvavi pir. 

Razularena mladež sa crvenim trakama na rukama i knjižicama s citatima Maove doktrine u džepovima je po svom nahođenju u gradovima menjala imena ulica i ustanova, šikanirala i tukla sitne zanatlije i trgovce poput krojača i cvećara, rušila spomenike, upadala u biblioteke i palila knjige koje joj se nisu dopadale.  

Naravno, s obzirom da komunizam zagovara ateizam, religija je za Crvenu gardu nesumnjivo bila deo starog načina života i sujeverje, pa su bez dvoumljenja prebijani sveštenici i skrnavljeni budistički i taoistički hramovi, džamije i crkve. 

Kao kriterijum za to da li je neko buržuj i deo stare kulture i establišmenta uzimano je i to da li poseduje prodavnicu, da li je na položaju unutar institucije ili firme, koje knjige čita, ali i kakvu frizuru ima i da li nosi kratku suknju i visoke štikle - tu su do izražaja dolazili lični osećaj i bujna mašta fanatičnih maloletnih revolucionara i njihovih nešto starijih kolega.

Ubistva i progon ljudi, mačaka i golubova

Poletna omladina tako je, na primer, ocenila da posedovanje mačaka predstavlja deo stare buržujske kulture, zbog čega je organizovala pogrom tih nevinih stvorenja. 

 U Šangaju Crvena garda je čak došla na ideju da je gajenje cveća suvišno i luksuz i stoga buržoaska kultura, zbog čega su zatvarali i uništavali cvećare i čupali žardinjere i ukrasno cveće u parkovima. Progonili su i uzgajivače sportskih golubova jer su se ovi drznuli da dragoceno zrnevlje koje bi moglo biti iskorišćeno za prehranu ljudi utroše na beskorisne životinje. 

Revolucionarni komiteti u tom gradu su sebi dali i slobodu da lokalne stanovnike prisile da odustanu od prakse sahranjivanja i umesto toga mrtve kremiraju. Slično je bilo i u Nankingu, gde su čak plenjeni kovčezi od pogrebnika. 

Tokom Kulturne revolucije lomljeni su i uklanjani grobni spomenici stranaca, jer su bili smatrani za simbole imperijalizma, odnosno, podsetnike na period kolonijalnog podjarmljivanja Kine. Opkoljavane su strane ambasade i maltretirane diplomate pod izgovorom da su eksponenti imperijalizma i kolonijalizma, ili, u slučaju SSSR-a, revizionizma. 

I dok se policija, po diktatu, uglavnom prosto držala po strani, ona je povremeno pružanjem spiskova klasnih neprijatelja podržavala još jednu mračnu aktivnost crvenih stražara - upade, pretres i pljačku domova ljudi koji su od ranije važili za buržuje, kao i svakog drugog ko im se učinio sumnjivim ili koga je neko potkazao. Iz kuća tih nesrećnika odnošene su knjige, nakit, slikarska platna i muzički instrumenti - naročito su oduzimani klaviri, jer su bili shvaćeni kao otelotvorenje buržujskog načina života, kao nešto što upravo deca bogataša poseduju i uče.

Posebno surovo je postupano sa stanodavcima i njihovim porodicama - oni su kao eksploatatori naroda prebijani na smrt palicama i vešani, ili u najboljem slučaju slati na težak rad u gulage uspostavljene po sovjetskom uzoru. Desetine hiljada porodica bilo je prisiljeno da svoje kuće i stanove predaju državi.

Sveopšti društveni metež

Opštoj pometnji su doprinosili sukobi među samim pripadnicima Crvene garde, koji su uživali povlasticu besplatnog prevoza i cirkulisali između gradova u hiljadama. 

Najpre, nije bilo jasno ni ko bi i po kom osnovu mogao da postane njihov član – u početku je preovladala ideja da bi to trebali isključivo da budu omladinci rođeni u komunističkim porodicama, da bi onda sama ideja da se ideološka podobnost vezuje za krvno srodstvo bila proglašena feudalnom, što je dovelo do osude i napada na crvenogardejce koji su do juče bili vođe tog pokreta.

Neslavnom kraju mnogih umišljenih golobradih revolucionara doprinela je armija, koja je često odgovarala zahtevima lokalnih rukovodstava da se stane na put razularenoj omladini, uprkos tome što se na čelu Ministarstva odbrane nalazio Lin Bijao, ulizica koji je obožavao Maoa. 

Kuriozitet je da je Lin izdao direktivu da oficiri, radi raskida s prošlošću i formiranja istinski narodne vojske, poskidaju epolete i svoje šapke zamene kapama koje su nosili redovi. 

Svi vojnici su tako sad izgledali isto, baš kao i građani, koji su, u strahu da ne budu napadnuti zbog svog stila oblačenja ili frizure, svi počeli da se odevaju jednako i da liče jedni na druge. 

Delovanje omladine kojoj je obožavani Mao, "veliki vođa, učitelj i kormilar zemlje", dao u zadatak da preuzme vlast i "bombarduje štab (partije)", međutim, počelo je da uzima ozbiljan danak. Oni ne samo što su rušili javni red i mir, terorisali intelektualce i sitne privatnike, pri tom svakodnevno ubijajući stotine ljudi i razarajući gradove, već su državu praktično gurnuli na ivicu haotičnog građanskog rata. 

Naime, širom zemlje počele su da niču suprotstavljene frakcije i izbijaju fizički sukobi između partijskih funkcionera koji su bili potkazani kao antikomunistički elementi i izdajice i onih koji su ih osudili i uz pomoć Crvene garde nastojali da uklone. Čak se dešavalo da više različitih revolucionarnih grupa istovremeno objavi da su zbacili lokalno partijsko rukovodstvo i preuzeli vlast.

U pojedinim krajevima, naročito u provinciji Guansi na granici s Vijetnamom, došlo je do krađe vojnog naoružanja i krvavog obračuna suprotstavljenih frakcija pomoću mašinki, minobacača i druge artiljerije. U vrtlogu borbi i okrutnim pokoljima u toj provinciji život je izgubilo više od 100.000 ljudi, a tela nekih od njih, tvrde istoričari, bila su ritualno proždirana kako bi bili potpuno zbrisani sa lica zemlje. I u susednim provincijama Guandong i Junan, ali i Unutrašnjoj Mongoliji i drugde su se desili veliki masakri. 

Više se nije znalo ko je unutar Partije istinska revolucionarna snaga, a ko revizionista i kontrarevolucionar. 

U svom neredu i nemiru, međutim, iskristalisala se jedna izvesnost, a to je da je generalni sekretar Mao taj koji podržava omladince i radnike u njihovom naporu da zbace eksploatatore i da nedvosmisleni izraz odanosti njemu predstavlja zalog sopstvene sigurnosti. Zato je naglo porasla potražnja za njegovim spisima, crvenim džepnim knjižicama s citatima njegove misli, posterima, uličnim panoima i bistama s njegovim likom – uspostavljene su desetine novih fabrika da bi se odgovorilo vatrenoj želji naroda da se okiti Maovim likom i udubi u njegovo delo.     

Pad Crvene garde i zahuktavanje čistke

Vojni kadar velikom većinom nije odobravao ubistva, paljevine i blokiranje saobraćaja. Posebno su ga uznemiravali sve učestaliji napadi na vojna skladišta i osoblje. Armije je otud umela da uzme stvari u svoje ruke i začas najagresivnije omladince iz redova Crvene garde proglasi za kontrarevolucionare i pošalje ih u gulage ili sopstvene kaznene jedinice na reedukaciju. No, i ona je često bila instruirana s vrha da podrži radikalne elemente koji su nastojali da sruše postojeća partijska rukovodstva i oforme revolucionarne komitete.

Radnici nisu odmah prihvatili nasilje koje su provodili đaci i studenti, no i među njima je vremenom počela da se javlja težnja da zbace rukovodstva svojih preduzeća ili bar uklone pojedinačne šefove, zbog čega su napadali nadređene ili pokretali štrajkove. I njih su takođe na akciju protiv buržuja i antirevolucionara podsticali napisi u partijskom listu, čiji su urednici bili bliski Maou. 

Suštinski, međutim, radnici nisu odobravali neizvesnost i atmosferu nasilja i pljačke koju je sprovodila razuzdana Crvena garda. Zato, kada je sam Mao u leto 1968. izdao direktivu da se okonča ratovanje i drugo nasilje i kada su se u partijskim novinama pojavili članci koji su sugerisali da radnička klasa treba da preuzme vođstvo u svim oblastima, oni su počeli da se suprotstavljaju ratobornim studentima i da od njih zahtevaju da ostave oružje i bore se rečima. 

U škole i univerzitete tada su ponovo ušli partijski komesari, članovi "Odbora radnika i seljaka za širenje Maove misli" – ovog puta mnogi od njih su bili vojnici i zadatak im je bio da uguše đački pokret. To je praktično bio kraj zloglasne Crvene garde.   

Došlo je do zatišja i, s obzirom na to da su širom zemlje umesto partijskih odbora bili oformljeni novi revolucionarni komiteti u kojima su sedeli radnici i Maou verni partijski činovnici a kult njegove ličnosti bio na vrhuncu, u relativnom miru je mogla da se nastavi čistka koju je on od početka priželjkivao. 

Njegov najveći kritičar i rival Liu Šaoći je u partijskim glasilima bio razapinjan kao "kineski Hruščov", revizionista koji nastoji da zemlju povede nazad u kapitalizam. Okarakterisan i kao izdajica i "imperijalistički pas", on je 1967. stavljen u kućni pritvor i potom isključen iz Partije 1968. godine. I preko stotinu drugih visokih funkcionera, uključujući tu i članove Politbiroa, armijske maršale i šefa pekinškog odbora partije su proglašeni za antipartijsku kliku, smenjeni i udaljeni – među njima je bio i kasniji šef države i važni reformator Deng Sjaoping.

Sada je Partija širom zemlje počela potragu za navodnim tajnim organizacijama prokapitalistički orijentisanih neprijatelja revolucije. Te istrage, koje je karakterisalo masovno propitivanje i mučenje, često su rezultirale kolektivnim egzekucijama. Samo u Šangaju, u periodu od druge polovine 1968. do jeseni 1969. "otkriveno" je 39 podzemnih ćelija –  ispitivano je preko 170.000 ljudi, od kojih je njih oko 5.400 likvidirano ili izvršilo samoubistvo. 

S obzirom da su zbog nemira škole i fakulteti već dve godine bili zatvoreni, Mao je došao i na ideju da bi, i radi smirivanja situacije, bilo dobro da diplomci srednjih škola i studenti ne lenstvuju po gradovima, već da se nauče vrednom radu i životu od seljaka, pravih nosilaca revolucije - oni su i onako već bili ispunili ulogu koju im je namenio i više mu nisu bili potrebni. 

Sumrak mladalačkog revolucionarnog zanosa

Otud, više od deset miliona mladića i devojaka je pokuljalo u unutrašnjost krajem 1968. i tokom 1969. kako bi postali bolji radnici i komunisti. 

Nemali broj akademaca i roditelja bio je nezadovoljan, jer se mladima pri odlasku u unutrašnjost trajno oduzimala dozvola za život u gradu, što je značilo da ne mogu da više računaju na pravo da u njima rade i dobiju zdravstvenu negu. Naravno, teško im je padala i razdvojenost, koja je trebala da potraje godinama.

Ipak, puno je bilo onih koji su na selo odlazili s ponosom u grudima, puni iščekivanja - željni da doprinesu izgradnji i razvoju zemlje.

No, u unutrašnjosti, osim početnog idealističkog zanosa, nije bilo ničeg drugog. Na selu su nedostajali najelementarniji uslovi za stanovanje kao što su prostor za smeštaj, struja i voda, pa su mnogi od pristiglih studenata morali da se zadovolje spavanjem u napuštenim, ruiniranim hramovima, šupama, štalama, a ponegde i pećinama. I sami seljaci su, zapravo, u mnogim delovima zemlje živeli u trščanim kolibama i zemljanim kućicama. 

Takođe, u državi tek što se bio završio ogromni talas gladi prouzrokovan lošim upravljanjem za vreme tzv. "Velikog iskoraka napred" (1958–1962). Tada je kroz ubrzanu kolektivizaciju poljoprivredne proizvodnje, krupne irigacione projekte i industrijalizaciju pokušan nagli prelaz iz socijalizma u prosperitetno komunističko društvo, ali je, zbog nedovoljnog planiranja, nedostatka tehničkog znanja i nerezonskog postupanja s proizvedenim mesom i žitaricama, izazvana višegodišnja nestašica hrane koja je, smatra se, odnela živote nekoliko desetina miliona ljudi.

Kada su studenti počeli da pristižu, seljaštvo je i dalje bilo na ivici egzistencije jer je jedva imalo hrane za sebe, a kamoli za izdržavanje pridošlica – pirinčana i druga polja su bila zapuštena i gola, a šume posečene. 

Vrlo brzo, dakle, postalo je jasno da će umesto produktivnog poljoprivrednog rada koji bi mogao da doprinese prosperitetu zemlje većina studenata vreme provoditi skupljajući drva, čisteći štale, noseći đubre i tragajući za hranom, kao i da će umesto idiličnog, pastoralnog života u kojem leđa pucaju od teškog rada ali se uživa u zdravoj hrani, svežem vazduhu i dobrom snu, proživeti golgotu – traumatičnu i često ponižavajuću borbu za puko preživljavanje. 

Odnosno, ako je bilo ikakve izgradnje karaktera i mentalnog čeličenja, oni su pre bili ostvareni kroz borbu sa glađu i fizičkim simptomima neuhranjenosti, nego kroz pregalački rad i jednostavan, disciplinovan život.  

Stvarna izdaja

Ranih sedamdesetih Mao se (uspešno) posvetio normalizaciji odnosa sa SAD. Međutim, imao je sve više zdravstvenih problema i mada je još uvek vredno radio na uklanjanju kadrova za koje je osećao da mu na bilo koji način prete, više nije bio zaokupljen željom da protrese i preobrati svaki delić društva. 

Povredilo ga je saznanje da je u armiji zaista postojala grupa koja je planirala da ga likvidira i to da je ministar odbrane Lin Bijao, koji je bio njegov najverniji saradnik u Kulturnoj revoluciji i trebalo da ga u budućnosti nasledi, pokušao da pobegne u egzil u SSSR. Lin je držao govore Crvenoj gardi na Tjenanmenu, bio je taj koji je predložio da se u džep svakog vojnika stavi crvena knjižica s Maovim citatima i čak napisao predgovor za nju. Pao je u nemilost zbog toga što je tiho jačao svoje lične pozicije u vojsci i u jednom trenutku bez konsultacija s vođom naredio pripreme za rat protiv Sovjetskog Saveza, s kojim je šezdesetih došlo do više okršaja duž granice – to jeste bilo u skladu s Maovim razmišljanjem, ali je predstavljalo nedopustiv čin samovolje koji relativizuje Maovu moć i kontrolu nad državom. 

Među vojnim zaverenicima koji su planirali zbacivanje, odnosno atentat na Maoa, nalazio se sin Lin Bijaoa, što je, naravno, bacalo snažnu sumnju i na njega samog. Srećom po Maoa, avion kojim je Lin pokušao da se s porodicom prebaci u Sovjetski Savez srušio se u Mongoliji, verovatno zbog greške pilota koji je nastojao da leti vrlo nisko, ispod radara.  

Kini su zbog čistki i prevrata tokom trajanja Kulturne revolucije nedostajali stručnjaci svih profila sposobni da vode ekonomiju, društvo i državu. 

Zbog svega toga, Mao je dozvolio rehabilitaciju nekoliko prokazanih, nepodobnih političara, među kojima i Deng Sjaopinga, kojem je na insistiranje predsednika vlade Džou Enlaja dat zadatak, da kao i ranije, s pozicije zamenika premijera upravlja ekonomijom. 

Kraj Kulturne revolucije za novi početak Kine

A kada je "veliki kormilar" Mao, "sunce u srcima" kineskih građana, konačno umro 1976. u 84. godini, Deng je, iako je prethodno opet bio udaljen sa državnih funkcija, nadvladao otpor grupe okupljene oko Maove supruge Đijang Ćing i 1978. postao de fakto vođa partije i države.

Dengu je još početkom šezdesetih bilo jasno da kolektivizacija poljoprivredne proizvodnje i nagli pokušaj industrijalizacije u sklopu Velikog iskoraka nisu uspeli i da, za bekstvo iz gladi i siromaštva i dalji razvoj, država treba da izvrši radikalne izmene u ekonomskom sistemu. Tada je bez konsultacije sa šefom partije odobrio povratak oduzete zemlje seljacima i tako izgubio njegovu naklonost. 

Poznat je Dengov pragmatični komentar iz tog vremena u odnosu na kritiku da se unošenjem kapitalističkih tržišnih elemenata odstupa od socijalističkog puta i ugrožava uređenje države: "Nije važno da li je mačka crna ili bela, već da li može da ulovi miša". Međutim, ideja da seljacima treba dozvoliti da slobodno trguju svojim proizvodima kvalifikovala ga je za kategoriju "kapitalističkog putaša" (osobe koja se kreće putem ka kapitalizmu), zbog čega je 1966. bio smenjen i kasnije prognan u unutrašnjost da privređuje kao običan radnik u fabrici traktora.  

Kada se sve to ima na umu, nije čudno da je po dolasku na čelo države 12 godina kasnije formulisao reformsku politiku ekonomskog otvaranja prema inostranstvu i postepenog uvođenja tržišnih principa u kinesku ekonomiju, najpre eksperimentalno, u ograničenom broju specijalnih industrijskih zona. U ekonomskom smislu to je bio novi početak za Kinu i temelj prosperiteta koji ona uživa poslednjih decenija.

Početkom osamdesetih, pod Dengovim rukovodstvom, partija se odredila prema Kulturnoj revoluciji, ocenivši je kao "obimnu, dugotrajnu i tešku grešku", odnosno, kao društveni eksperiment "koji je inicirao i vodio drug Mao Cedung" i koji je prouzrokovao "najteže žrtve partiji, državi i narodu još od osnivanja Narodne Republike".  

Tako se ispostavilo da Maova Kulturna revolucija, mada mu je za života donela vatreno obožavanje masa, uprkos ogromnom ljudskim i materijalnim gubicima nije uspela ni da iskoreni kapitalističke ekonomske elemente, ni da sasvim ućutka neistomišljenike.