Kineski društveni eksperiment – za četiri godine koštao života između 30 i 45 miliona ljudi

Malo je društvenih eksperimenata u istoriji čovečanstva koji se bez zadrške doslovce mogu nazvati kataklizmom. Među njima su Staljinova kolektivizacija i njome prouzrokovana glad, koja je odnela oko pet miliona života u Sovjetskom Savezu početkom tridesetih godina prošlog veka i ideološki motivisani teror Crvenih Kmera krajem sedamdesetih u Kampućiji (današnjoj Kambodži), koji je progutao između jedan i po i dva miliona života.

No, nijedna od tih nesreća se po razmerama ne može meriti sa zapanjujućom glađu koja se desila krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka u najmnogoljudnijoj zemlji sveta Kini tokom Maovog "Velikog skoka unapred", kada je usled lošeg ekonomskog upravljanja državom i terora koji ga je propratio život izgubilo, moguće, čak 45 miliona ljudi.

Međunarodni položaj kineskih komunista

Pošto su komunisti 1949. odneli prevagu u kineskom građanskom ratu, njihov lider, promućurni ali surovi Mao Cedung razmišljao je o načinima da uveća međunarodni prestiž svoje države.

Bio je uveren da Kina, uprkos strašnom razaranju tokom nekoliko decenija unutrašnjih borbi i žestokog sukoba sa okupacionim japanskim trupama, kao zemlja sa najvećom svetskom populacijom i stoga vrlo brojnim seljaštvom i radničkom klasom, ima potencijal ne samo da izgradi idealno komunističko društvo već i da se nametne kao lider čitavog komunističkog sveta.

Mao je tokom više decenija teške borbe da oformi i proširi uticaje Komunističke partije u Kini trpeo ponižavanje Josifa Visarionoviča Staljina. Vođa istorijski prve i teritorijalno najveće komunističke zemlje sveta, tokom Drugog svetskog rata i  predvodnik divovske antifašističke borbe, uživao je neprikosnoveni ugled među komunistima širom sveta.

Naime, Gruzijac na čelu Sovjetskog Saveza smatrao je da su nacionalističke, antikomunističke snage Čang Kajšeka, kao brojnije i materijalno opremljenije, korisnije za ispunjenje njegovog glavnog geopolitičkog cilja vezanog za Kinu, a to je držanje Japana, koji je, okupirao najpre Tajvan i Mandžuriju, a potom i ceo obalski pojas Kine i gajio ambicije prema ruskom Dalekom istoku i Sibiru, dalje od Sovjetskog Saveza.

Staljin je zato u više navrata naložio Maou da se pritaji i strpi, odnosno, ne napada Čang Kajšekove snage, uprkos tome što je ovaj 1927. godine masakrom u Šangaju počeo sa progonom komunista.

Staljin je čak Čang Kajšekovim nacionalistima pružao krupnu materijalnu vojnu pomoć, koja je uključivala stotine ratnih aviona, posade, mehaničare, veziste i lekare, dok je kineskim komunistima najčešće upućivao samo floskule i propagandni materijal. Sovjeti su zaista pritekli u pomoć Maovim komunistima tek po završetku rata kada su Mandžuriju, koju su velikim jurišem u avgustu 1945. preoteli od japanskih okupacionih snaga, predali njima u ruke, a ne Čang Kajšeku.

Uprkos manama kao što su paranoičnost i sadizam, Staljin je bio izuzetno obrazovan i načitan čovek koji je detaljno proučavao političku misao. On je prostudirao i prevod ranih Maovih spisa o komunizmu, ali o njihovom sadržaju nije imao visoko mišljenje, što se reflektovalo i u njegovom lakonskom odnosu prema kineskom komunističkom lideru tokom njegovih poseta Sovjetskom Savezu.

Uprkos ljubomori i animozitetu prema Staljinu i Sovjetskom Savezu uopšte koji je proisticao iz takvog tretmana, Mao je bio prisiljen da se tokom pedesetih godina oslanja na pomoć Moskve u pokušajima da sprovede industrijalizaciju zemlje i seljačke mase pretvori u radničku klasu.

Ta neprijatna situacija, kao i činjenica da je zemlja intervencijom u Korejskom ratu ušla u otvoreni sukob sa SAD i Zapadom, diktirala je potrebu da se Kina ubrzanim ekonomskim razvojem podigne iz siromaštva i stekne veću vojnu moć.

Naročito je bila teška situacija oko Tajvana, gde je američka vojska razmestila taktičke nuklearne bombe kako bi zaštitila mladi režim Čang Kajšeka u Tajpeju, koji je tamo prebegao nakon poraza u građanskom ratu s komunistima. Zato je Kini trebala atomska bomba, kao i kapaciteti i znanje za proizvodnju vojnih aviona i brodova.

Velike ambicije

Kada je nekoliko godina nakon smrti Staljina sovjetski lider Nikita Hruščov, u sklopu nastojanja da se posle više petogodišnjih planova usmerenih na industrijalizaciju zemlje u cilju izgradnje infrastrukture i jačanja armije obrati više pažnje na proizvodnju za potrebe stanovništva, objavio kao cilj vlade u Moskvi da po industrijskoj proizvodnji nadmaši SAD u narednih 15 godina, Mao, koji se upravo nalazio u sovjetskoj prestonici, nije odoleo da ne saopšti sličnu megalomansku nameru - preticanje Velike Britanije.

Naime, Mao se u sovjetskoj prestonici obreo u novembru 1957, na proslavi četrdesetogodišnjice Oktobarske revolucije, samo mesec dana nakon što je Sovjetski Savez uspešno lansirao prvi veštački satelit u istoriji čovečanstva "Sputnjik 1" i samo nekoliko dana pošto je u kosmos poletelo prvo živo biće, čuveni pas Lajka. SSSR je time demonstrirao da je, uprkos ogromnom gubitku života i teškim razaranjima koje je pretrpeo u Drugom svetskom ratu, sposoban da industrijski i tehnološki nadmaši Zapad.

U atmosferi zanosa i optimizma u vezi sa mogućnostima komunističkih društava da se ekonomski nose sa bogatim zemljama Zapada koja je tada zavladala, Mao je osetio snažnu želju da, poput Sovjetskog Saveza, svojoj zemlji na međunarodnoj sceni donese prestiž i ugled naprednog socijalističkog društva sposobnog da ostvari veliki ekonomski prosperitet.

On je otud skovao plan da u roku od 15 godina kroz istovremeno višestruko povećanje poljoprivredne proizvodnje i produkcije čelika nadmaši Veliku Britaniju, koja je u to vreme, mada je već bila izgubila Indiju, još uvek posedovala nemalo kolonijalno carstvo i važila za industrijski uzor i simbol ekonomskog bogatstva.

Mao je bio uveren da će demografski adut Kine, činjenica da poseduje desetine miliona seljaka i radnika, omogućiti taj "veliki skok unapred" u društvo obilja na kojoj će joj zavideti međunarodna zajednica.

Tako je Kina ušla u period ubrzanog ekonomskog razvoja koji nosi naziv po pomenutoj krilatici.

Taj se "veliki skok unapred" uprkos, ili možda upravo zbog velikih nerealnih ambicija završio nacionalnom katastrofom epskih razmera - strašnom glađu koja je odnela nekoliko desetina miliona života, praćenom fizičkim razaranjem naselja i zagađivanjem prirodne sredine.

Veliki skok unapred

"Veliki skok (ili "iskorak") unapred" sastojao se iz nastojanja da se kroz krupne projekte za obezbeđivanje redovnog navodnjavanja, kao što su izgradnja brana i kanala, i kroz kolektivnu zemljoradnju osetno poveća proizvodnja hrane i istovremeno udare temelji industrijalizacije.

Za nju je esencijalan čelik, legura gvožđa i ugljenika koja čini kičmu teških vozila, mašina i brodova i ima važnu primenu u građevini. Otud je fokus Maove ekonomske politike u dobroj meri pao upravo na mnogostruko povećanje količine proizvedenog čelika, kao zamajca industrijskog razvoja i uopšte prosperiteta.

Pred početak Maovog utopističkog skoka unapred u Kini je 1957. godine bilo proizvedeno nešto više od pet miliona tona čelika. Ambiciozni lider procenio je, međutim, da bi njegova zemlja već do 1962. godine mogla da pretekne SSSR i SAD po proizvodnji te legure sa 100 miliona tona, te da bi do 1975. trebalo da dosegne fantastičnih 700 miliona tona i tako daleko iza sebe ostavi i Veliku Britaniju.

Kako je izgradnja velikih čeličana i kombinata proces koji zahteva puno novca, znanja i vremena, ideja je bila da se skok u proizvodnji ostvari podizanjem mnogo (desetina) hiljada jednostavnih (čitaj: primitivnih) peći malog kapaciteta širom zemlje. One bi bile napravljene od peska, kamena, cigli i drveta.

Neuralgije megalomanskog plana

No, vrlo brzo počeli su da se naslućuju nabori i nepravilnosti u megalomanskoj viziji Velikog iskoraka.

Provincijama i komunama koje su funkcionisale unutar njih dodeljivane su kvote koje su one bile dužne da ispune. U slepom jurišu u svetlu budućnost seljacima je dopalo bavljenje svim i svačim, od seče drva i kopanja uglja, preko rušenja kuća radi ekstrakcije materijala kao što su drvene ploče i cigle, do miniranja u svrhu otvaranja novih rudnika.

Međutim, nedostatak tehničkog znanja, nestašica rude gvožđa i uglja potrebnih za proizvodnju čelika, kao i nedovoljni kapacitet i tehnološka manjkavost peći značili su da komune i lokalne vlasti ne mogu da ispune rastuće kvote koje je diktiralo rukovodstvo iz Pekinga.

Otud, one su često bile prisiljene da tragaju za predmetima od gvožđa i čelika koji bi se mogli istopiti i predstaviti kao novi proizvod - u tu svrhu su žrtvovani tiganji, alati, pa i mašine i stubovi. Mnogi su pribegli i prijavljivanju fiktivnih proizvodnih rezultata.

Štaviše, tragično, između 30 i 50 odsto čelika koji je bio proizveden u komunalnim pećima bio je tako lošeg kvaliteta da je bio neupotrebljiv.

Skok u masovnu glad

Osim toga, čitave šume su nestajale za tili čas ne bi li se obezbedilo gorivo za održavanje vatre u pećima i stekla obradiva zemlja za povećanje poljoprivredne proizvodnje.

Najgore od svega, za rad u pećima i rudnicima, te izgradnju irigacionih sistema u sklopu Velikog skoka unapred mobilisane su desetine miliona seljaka, što je useve ostavilo nepožnjevenim i zemlju neobrađenom.

Posle zemljišne reforme, odnosno nacionalizacije, u Kini je sredinom pedesetih otpočeo proces kolektivizacije usmeren na stvaranje seoskih komuna u kojima ne bi postojalo privatno vlasništvo.

Po ugledu na sovjetske kolhoze, stvarane su komune veličine i do 20.000 domaćinstava u kojima se zajednički radilo i živelo. Građene su zajedničke kuhinje i obdaništa za decu, te uvođena stroga disciplina koja je regulisala radne obaveze i ispunjenje proizvodnih kvota.

Krajem 1958. godine završen je proces transformisanja unutrašnjosti zemlje u komune - uspostavljeno je njih oko 26.000. To bukvalno sprovođenje komunističkog ideala šefa partije Mao Cedunga je ispunjavalo ponosom - on je bio mišljenja da njegova zemlja zavređuje da predvodi ceo komunistički svet ne samo zato što je najmnogoljudnija, već i zato što je u realnosti ostvarila komunističko društvo, dok je Sovjetski Savez još uvek u fazi socijalizma.

No, brza kolektivizacija je značila da seljaci moraju da poljoprivrednoj kooperativi, odnosno, komuni predaju svoju zemlju, alate i mašine, pa i stoku i rezerve žitarica. Da bi to predupredili, mnogi od njih bi poklali stoku i razdelili porodici pirinač, ječam, povrće i druge kulture koje su uzgajali.

Poznati su i brojni slučajevi u kojima su imućniji seljaci, očekujući zaplenu imovine, na crno prodavali okućnicu i mašine koje su posedovali i povlačili novac iz banaka i namerno ga brzo trošili na gozbe, pijanke i luksuznu robu, kao što su cigarete i satovi.

Taj iznuđeni talas potrošnje činio je da u vrlo kratkom roku ostanu bez svega što su godinama stvarali i padnu na milost i nemilost (ne)uspeha žetvi i sistema podele kolektivno proizvedene hrane.

Situaciju je dodatno pogoršala ambicija rukovodstva da radi vraćanja dugova Moskvi, brže kupovine novih industrijskih postrojenja, tehnologija i naoružanja od SSSR-a, te međunarodnog prestiža drastično podigne izvoz u inostranstvo.

U 1958. godini, naime, Kina nije ispunila svoje izvozne obaveze i isplatila dugove ne samo Moskvi, nego i Istočnom Berlinu, Budimpešti i Pragu.

Planirano povećanje izvoza za narednu 1959. godinu prevashodno se odnosilo na hranu, pamuk, odeću i obuću. U 1958, prvoj godini sprovođenja Velikog skoka unapred, vlada u Pekingu je dobila informaciju iz unutrašnjosti da se mogu očekivati bogate žetve, zbog čega je odredila nerealno visoke kvote za izvoz žitarica.

Štaviše, u želji da se parira Sovjetskom Savezu (i Japanu), krajem pedesetih se hrabro krenulo i u izvoz mesa, ali i nerezonsku prodaju bicikala, šivaćih mašina, cementa, stakla i druge robe ispod proizvodne cene. 

Kada se ispostavilo da žetva, mada bogatija nego prethodne godine, nije donela koliko se očekivalo, te da stočna proizvodnja nije toliko visoka koliko su zahtevala galantna obećanja kineskih diplomata stranim kupcima, partijski vrh je počeo da od stanovništva zahteva da smanji konzumiranje hrane, naročito mesa, kako bi država mogla da ispuni svoje obaveze prema inostranstvu.

Visoki funkcioneri poput Džou Enlaja i Deng Sjaopinga govorili su da su za to da se smanji potrošnja hrane u zemlji kako bi se ispunile obaveze prema socijalističkim zemljama i sačuvao obraz države.

Naročito je čuvena Maova izjava najbližim funkcionerima u kojoj on naglas razmišlja o tome kako bi bilo dobro da narod pređe u vegetarijance, jer kad sve domaće životinje poput svinja, konja i krava mogu da žive bez mesa i ništa im ne fali, može to i narod - on se tom prilikom i upitao da li bi bilo moguće izdati rezoluciju kojom bi se zabranilo konzumiranje mesa i naložio izvoz sve raspoložive količine.

Pritisak da se brzo poveća proizvodnja i odvoji od usta stanovništva, kako bi Kina postala ekonomski svetionik u komunističkom svetu, međutim, ne samo što je doprineo gladi već je i doveo do niza tehničkih propusta, koji su kineskoj robi u Istočnoj Evropi i drugde doneli reputaciju bofla.

Tako su se iz SSSR-a neprestano žalili na bakteriološku neispravnost kineskog mesa, u Hongkongu, koji bio pod britanskog upravom, su tvrdili da je papir proizveden u matici Kini neupotrebljiv, dok su se Švajcarci jadali da je u uglju koji su uvezli iz Kine petina bila običan kamen.

U Zapadnoj Nemačkoj su detektovali salmonelu u jajima kupljenim u Kini, a u Maroku pronašli insekte u semenu bundeve dopremljenom iz nje.

Sve navedeno, dakle, gurnulo je seoske komune u glad. Neuhranjeni seljaci širom zemlje počeli da jedu bobice, korenje i koru s drveća, da prikupljaju leševe uginulih životinja, love ptice i žabe, te gutaju blato. Grickali su trsku s krovova, sekli i omekšavali kožu sa nameštaja da bi je koristili kao hranu. Zbog svega toga neretko su teško obolevali od trovanja biljnim toksinima i bakterijama životinjskog porekla.

Više partijskih izveštaja iz 1961. godine ukazivalo je na slučajeve kanibalizma, odnosno, nekrofagije. Bilo je prijava da su u pakovanju mesa nađeni delovi ljudskih tela, da kruže glasine da se na crnoj berzi ljudsko meso meša sa psećim.

Na primer, inspekcija u gradu Linsija u provinciji Gansu, u kojem su uglavnom živele manjine kao što su Hui i Tibetanci, našla je da su tela 76 ljudi bila pojedena tokom trajanja velike gladi, od čega su 12 bile žrtve ubistava, 16 osobe koje su doživele prirodnu smrt i smesta bile raskomadane, dok je 48 leševa bilo iskopano iz grobova u fazi raspadanja. Slično tome, u okrugu Šidžu u provinciji Sečuan registrovano je 16 slučajeva nekrofagije.

Spas u malverzacijama

Ironično, veću tragediju su sprečile prevare. Sistem racionisanja hrane izdavanjem kupona i tačkica trebalo je da posluži da se proizvedene količine relativno pravedno distribuiraju na osnovu broja, pola i starosti stanovnika.

Da bi taj mehanizam mogao da bude efikasno sproveden bilo je nužno sprečiti kretanje stanovništva, pre svega migracije u gradove, pa je uveden administrativni sistem u kojem ako bi osoba bila upisana u registar žitelja u selu i uprkos tome otišla u grad na rad, tamo ne bi imala pravo da dobije hranu i zdravstvenu negu.

Lokalne uprave nastojale su da iskoriste taj sistem da naduvavanjem broja stanovnika za sebe obezbede nešto veće količine hrane. Slično su činila i preduzeća, koja su prijavljivala da imaju više zaposlenih nego što je zaista bio slučaj ili tvrdila da njihovi radnici obavljaju teške fizičke poslove zbog čega im treba više kalorija.

Zaštitu od gladi mogla je da pruži i pripadnost partiji, budući da su njeni kadrovi bili privilegovani kada je u pitanju raspodela hrane: u prvoj godini velike gladi, 1958, partija je brojala 12,4 miliona članova, a u pretposlednjoj, 1961. godini - 17,3 miliona.

Zažmuriti i prebaciti krivicu na drugoga

Kao činjenica da su prenagla agrarna reforma i industrijalizacija prouzrokovali masovnu glad, jednako fascinantan je bio i način na koje je rukovodstvo u Pekingu ignorisalo pošast.

Naime, prve izveštaje o patnji stanovništva, o simptomima neuhranjenosti i smrti od gladi, te neuspesima da se ispune proizvodne kvote, Mao je olako otpisao kao minorne neuspehe koji su neizbežni i koji su nebitni u poređenju s velikim uspehom koji je postignut.

Kada je, uprkos prikrivanju i ulepšavanju činjenica na nižim nivoima, u državnom vrhu sazrela svest o tome da je ipak reč o ozbiljnom problemu, započela je čistka onih koji su se usudili da iznesu kritiku Velikog iskoraka i onih koji su bili odgovorni za nepostizanje zadatih ciljeva - proglašavani su za desničare, reakcionare, sabotere i agitatore. Osim pritvora, prebijanja i slanja u gulage, vršena su mučenja zakopavanjem u zemlju ili sneg.

Konačno, kada je 1960. godine Sovjetski Savez povukao svoje inženjere i naučnike iz Kine zbog pogoršanja odnosa između dve države, vrh u Pekingu je krivicu za glad u zemlji svalio na Moskvu. Ne samo što su Sovjeti napustili projekte u Kini, već je Moskva kriva i zbog pritiska na Peking da vrši isplate dugova u trenutku kada se zemlja nalazi u teškoj situaciji i treba svo raspoloživo znanje i finansijske resurse - tako je glasila zvanična linija u Pekingu.

Istina je, međutim, tvrde istoričari iz neutralnih zemalja, da su Sovjeti bili angažovani na podizanju industrijskih postrojenja i transferu vojnih tehnologija, te da nisu bili umešani u agrarne projekte irigacije i kolektivizacije, kao i da je zapravo ponosni Mao bio taj koji je insistirao da se uprkos gladi poveća dinamika isplate dugova Moskvi kako bi se smanjila zavisnost od SSSR-a i sačuvala čast države.

Štaviše, rukovodstvo u Pekingu je te godine i hranu uvezenu iz inostranstva umesto svom narodu usmeravalo građanima Albanije, Cejlona (današnje Šri Lanke) i Gane kako bi u međunarodnom nadmetanju za prestiž svoju državu pozicioniralo kao svetskog lidera zemalja u razvoju.

Pri tom, Mao je pre svega imao na umu pariranje SSSR-u, u koji je bio razočaran ne samo zato što je Hruščov javno osudio Staljinovu samovolju i kult ličnosti, što je imalo uticaja i na njegov sopstveni status u Kini, već i zato što Moskva nije otvoreno podržala njegovu zemlju u pograničnom sporu sa Indijom (koja je upravo prihvatila tzv. izbegličku vladu Tibeta na čelu sa dalaj-lamom), već se samo ponudila da posreduje u pregovorima u tom sporu.

S obzirom na krupne kineske žrtve u Korejskom ratu i problem američkog vojnog prisustva na Tajvanu, njemu je bilo neprihvatljivo i proklamovano opredeljenje poststaljinističkog sovjetskog rukovodstva za miroljubivu koegzistenciju sa Zapadom.

Neverovatna crna hronika

Krajem pedesetih godina Kina je imala oko 650 miliona stanovnika. Više demografskih studija, zasnovanih na popisima stanovništva i zvaničnim podacima o natalitetu i broju umrlih, stavilo je broj žrtava Velikog iskoraka na između 30 i 38 miliona, a neke slobodnije procene, koje su uzimale u obzir prikrivanje posledica pogrešne politike i to da je u uslovima masovnog umiranja bilo nemoguće voditi preciznu statistiku, na čak oko 55 miliona.

Velikoj razlici u pomenutim procenama doprinosi to što su razne vrste demografskih istraživanja krajem pedesetih bile nepotpune, a partijski kadrovi doterivali statističke kolone kako im je odgovaralo.

Ipak, pojedini istaknuti istoričari danas smatraju da je verovatno najprecizniji zaključak istraživačke grupe od 200 birokrata upućene tokom osamdesetih u unutrašnjost da proceni posledice Maove vladavine.  Prema njihovim nalazima, oko 45 miliona građana je nastradalo u periodu od 1958. do 1962. tokom trajanja Maovog utopijskog čeda, društvenog eksperimenta "Veliki skok unapred".

Takve posledice ni strogi autoritarni sistem izgrađen oko kulta Maove ličnosti, kao vođe revolucije koji je potukao desničarske i okupatorske snage, nije mogao da podnese bez ozbiljnih promena u vrhu vlasti.

Nekoliko političkih figura u državnom aparatu i armiji, među kojima i tadašnji predsednik Liu Šaoći, sve otvorenije i snažnije je kritikovalo partijskog vođu, pa je on 1962. potisnut na margine visoke politike u zemlji.

Jedini način da ponovo prigrabi kormilo države bio je da probudi narodne mase i okrene ih protiv svojih kritičara. Mao je to i učinio kroz još jedan neverovatni i tragični društveni eksperiment kolosalnih razmera – "kulturnu revoluciju".