Koreni američkog bogatstva - najuticajnije porodice moć su stekle nezakonitom prodajom opijuma u Kini

Krajem 17. veka Englezi su počeli da uvoze kineski čaj, koji je brzo postao vrlo tražena roba za koju su trgovci ostrvskog kraljevstva plaćali u srebru.

U 18. i ranom 19. veku, Kina je i dalje bila civilizacijsko središte Dalekog istoka i verovatno najbogatija zemlja na planeti. Englezima i drugim Evropljanima smetala je činjenica da je ona bila ekonomski samodovoljna, odnosno, da nije potraživala veće količine ničega što su oni imali da ponude. Zbog toga su evropske države, željne ne samo čaja, već i kineskog porcelana, svile, pa i lakiranih predmeta i nameštaja, konstantno beležile deficit u trgovini s njom.

Za Engleze je stoga postao ekonomski imperativ da umanje količinu srebra koju predaju Kini, tako što će joj milom ili silom nametnuti robu koju su posedovali. U tome je posebnu ulogu trebala da odigra njihova kolonija Indija, koja je tada obuhvatala i teritorije koje danas pripadaju Pakistanu, Bangladešu i Mjanmaru.

Pod britansku vlast od sredine 19. veka potpao je i Avganistan koji je, skupa sa severnom Indijom, prostor u kojem je tradicionalno uzgajan mak i pravljen opijum.

Kantonški sistem

Kada je kralj Džordž Treći na zahtev domaćih trgovaca i plemstva 1793. uputio kineskom caru pismo u kojem je od njega tražio da dodeli zemljište britanskim trgovcima kao uporište iz kojeg bi oni mogli da razviju trgovinu, dvor u Pekingu je odgovorio da je Kina ekonomski samodovoljna i da ne potražuje nikakvu stranu robu.

"No, pošto su čaj, porcelan i svila koje proizvodi nebesko carstvo apsolutno neophodni za evropske države i Vas lično, kao znak dobre volje, dozvolićemo prisustvo stranih trgovaca u Kantonu", naveli su pisari u Pekingu.

Tako je uspostavljen sistem u kojem su engleski i drugi beli trgovci držani na obali onoga što je danas provincija Gvangdou, van gradskih zidina grada Kantona (Gvangdžoua) kako ne bi dolazili u direktan kontakt sa lokalnim stanovništvom. Oni su imali obavezu da vlastima uplate proviziju za korišćenje zemlje i skladišta i u svom poslovanju kao posrednike koriste lokalne trgovce i sluge koji im oni dodele. Dozvolu za boravak imali su samo tokom jeseni i zime, a nisu imali pravo i da nose oružje niti da uče kineski jezik.

Njihov položaj je zaista bio težak. Evropljani, poput portugalskih trgovaca i španskih, italijanskih i drugih katoličkih misionara, koji su počeli da s mora pristižu u Kinu u srednjem veku često su bili predmet podsmeha zbog svojih velikih noseva, maljavosti, neobične odeće i ponašanja. Oni su u Kini s nipodaštavanjem zvani "morski" ili "južni varvari" jer su dolazili brodovima s juga - običaj koji se zadržao do duboko u 19. vek.

Štaviše, u konfučijanskom pogledu na svet, koji je u 18. veku još uvek dominirao ne samo u Kini, već i na Korejskom poluostrvu, Japanu i u Vijetnamu, trgovci su, kao profesija koja je umesto moralnom usavršavanju i sticanju znanja i veština posvećena ostvarenju lične koristi kroz lihvarenje, bili prezreni od strane dvora i mandarina, klase učenih birokrata.

U političkom hijerarhijskom sistemu zasnovanom na konfučijanskim vrednostima, dakle, trgovci su bili tretirani kao jedan od najnižih društvenih slojeva, često niži i od seljaka, koji su bili viđeni kao korisniji članovi zajednice zbog svog vrednog rada i konkretnog, materijalnog doprinosa preživljavanju stanovništva.

Opijum kao as iz rukava

Treba napomenuti da Englezi nisu bili prvi koji su doneli opijum u Kinu. To su verovatno učinili arapski trgovci, a potom i Portugalci koji su toj prirodnoj drogi pridodali duvan, ubran u njihovoj južnoameričkoj koloniji Brazilu.

Otud, u poznom Srednjem veku opijum je u Kini konzumiran pušenjem, izmešan s duvanom. U narodu je važio za supstancu koja može da bude od koristi za sprečavanje ejakulacije i zadržavanje sperme, što je verovalo se, bio način da se sačuva vitalnost i produži život.

Državni aparat dinastije Ćing, naravno, primetio je štetne zdravstvene i društvene posledice korišćenja opijuma, te je u potpunosti zabranio njegovo korišćenje 1799. godine.

U prvoj polovini 19. veka moćna britanska Istočnoindijska kompanija, krupna komercijalna i paravojna organizacija koja je ne samo eksploatisala radnu snagu i žnjela prirodne resurse prostranog potkontinenta, već i na njemu praktično vršila kolonijalnu upravu, počela je, uz zaštitu i logističku pomoć Kraljevske mornarice, da sprovodi nemoralni plan britanske krune za nadoknadu ogromnog trgovinskog deficita s Kinom. To je činila tako što je uporišta za uvoz čaja i svile u Kini počela da koristi za unošenje indijskog opijuma.

U prvoj polovini 19. veka čak oko milion seljaka u Indiji je proizvodilo opijum, pa je on bio dostupan u ogromnim količinama. Vrlo brzo postao je ubedljivo najunosniji artikal koji su posedovali britanski trgovci i osovina celokupne trgovine Ujedinjenog Kraljevstva u Aziji, donoseći lavovski deo (od 15 do 20 posto) prihoda koji je ostvarivalo najveće svetsko kolonijalno carstvo.

I Amerikanci žele deo opijumskog kolača

Prvi Amerikanac koji je ostvario krupan profit kroz trgovinu s Kinom bio je bogataš iz Filadelfije Robert Moris. On je 1784. godine, osam leta nakon što su kolonisti na istočnoj obali stekli nezavisnost od Velike Britanije, uputio u Kinu trgovački brod snabdeven lekovitom biljkom ginseng i drugim američkim proizvodima. Od novca stečenog prodajom tog tereta njegovi mornari i trgovci su kupili čaj, koji je onda prodat u SAD za profit od oko 35 odsto.

Svesni unosnosti čaja, više američkih trgovaca je otpočelo njegov uvoz, da bi se ubrzo suočili sa situacijom koju su prethodno već iskusili Britanci - nemogućnošću da robom koju su posedovali pokriju trošak otkupa te biljke. Amerikanci su, naravno, bili upoznati sa britanskom praksom krijumčarenja opijuma, pa su, da bi rešili taj problem, i sami posegli za njim.

Američki trgovci su, međutim, tu opojnu supstancu nabavljali u Turskoj i onda je transportovali u Kinu, ostvarajući profit od blizu 40 posto. U prebacivanju turskog opijuma na Daleki istok prednjačio je trgovac Semjuel Rasel iz Konektikata.

U potrazi za radnom snagom on je mladim ljudima kod kuće reklamirao trgovinu opijumom kao jedinstvenu mogućnost da do svoje 30. godine ostvare neverovatno bogatstvo u visini tadašnjih 100.000 dolara, što je suma čiji bi današnji ekvivalent bio više miliona.

Bogatstvo i politički uticaj kao plod krijumčarenja opijuma

Jedan od mladića koji su saznali za Raselovu delatnost i otisnuli se za Kinu kao njegovi trgovački šegrti, bio je i dvadesetčetvorogodišnji Voren Delano, deda predsednika Frenklina Delana Ruzvelta koji će kasnije provesti 12 godina na čelu američke države, spasiti je posledica Velike depresije i uspešno provesti kroz olujne vode Drugog svetskog rata.

Nakon prakse kod kuće, koja se sastojala od učenja o vrstama čaja, načinima za njegovo čuvanje, vođenja evidencije i korespondencije, Voren se 1833. godine uputio u Kinu.

Opijum koji je njegova kompanija dovlačila iz Turske predavan je kineskim bandama, koje su ga onda distribuirale i pri tom podmićivale lokalne birokrate.

Pored Vorena Delana u unosnu, zabranjenu trgovinu opijumom bili su umešani i preci drugih čuvenih bogataških porodica sa istočne obale SAD, poput Džona Mareja Forbsa i njegovog brata Roberta Beneta. Temelje svojih privatnih imperija zahvaljujući švercu opijuma udarile su i kasnije uticajne porodice Perkins, Pibodi i Lou.

Prokletstvo opijuma

Dok su se britanski i američki trgovci bogatili, opijum je razarao tkivo kineskog društva. Ne samo što je lomio pojedince i njihove porodice, te pogodovao širenju kriminala, već je i urušavao disciplinu vojske i državnog aparata i podrivao kontrolu dvora nad jugom zemlje. Izazvao je i nestašicu srebra, koje je Kina uvozila iz Japana i, zahvaljujući španskim trgovcima, Meksika, i tako poremetio sistem plaćanja koji se zasnivao na odnosu vrednosti srebrnih i bakarnih novčića.

Istovremeno, osokoljeni britanski i američki trgovci tražili su sve više sloboda i povlastica za sebe, kao što su pravo da osnivaju misionarske škole i bolnice i propovedaju hrišćanstvo, što je takođe predstavljalo izazov suverenitetu i moći "sina neba" (cara).

Zato, u drugoj polovini treće decenije, novoimenovani lokalni upravitelj provincije Kanton je počeo da u ime dvora traži od zapadnih trgovaca da smesta prestanu s krijumčarenjem opijuma i predaju svoje zalihe istog. Delano i njegove američke i britanske kolege najpre su negirale da poseduju tu drogu, ali su, kada su kineski vojnici opkolili njihova skladišta i stavili ih pred svršeni čin, morali da je prepuste vlastima.

Ubrzo je i formulisan novi zakon koji je pretio smrtnom kaznom i zaplenom imovine onima koji se o taj poziv ogluše i predviđao poštedu za one koji svojevoljno priznaju da su greškom ili u neznanju uneli opijum u Kinu. S tim u vezi, poznato je trezveno, argumentovano pismo kineskog plemića upravitelja Kantona britanskoj kraljici Viktoriji u leto 1839. godine, u kojem on pravda donošenje tog zakona i intervenciju vlasti protiv engleskih krijumčara:

"Čuli smo da je u Vašoj sopstvenoj zemlji opijum zabranjen...To je snažan dokaz da ste sasvim svesni koliko je štetan za čovečanstvo...Kada bi stranci došli u Englesku i doneli opijum, te zaveli narod Vaše zemlje da ga puši, ne biste li Vi, kao vladar te zemlje, na to gledali s gnevom i s pravom nastojali da ga iskorenite?"

Profitabilni sukob

Britanska kruna je, međutim, samouvereno odgovorila vojnom intervencijom, odnosno, upućivanjem mornarice koja je bombardovala kineska obalska naselja - to je bio početak zloglasnog trogodišnjeg Opijumskog rata, koji je okončan potpunim porazom trupa dinastije Ćing i potpisivanjem Nankinškog sporazuma.

U njemu se Kina obavezala da plati ratne reparacije, otvori pet luka za spoljnu trgovinu, te preda Velikoj Britaniji teritoriju na kojoj će biti izgrađen grad Hongkong. U sporazum je unet i princip ekstrateritorijalnosti, odnosno, pravilo po kojem su britanski državljani u tim lukama u potpunosti izuzeti od kineskih zakona.

Interesantno je da je upravo Opijumski rat pružio Vorenu Delanu priliku da se obogati i čak stekne diplomatski položaj. On je, naime, iskoristio privremenu zabranu pristupa kineskoj obali koju je britanska mornarica izdala za trgovačke brodove svoje zemlje tokom trajanja neprijateljstava da popuni rupu u potražnji za opijumom koja je tako nastala - sakupio je sav raspoloživi kapital svoje kompanije i kupio nekoliko brodova za transport te droge, čime je višestruko uvećao obrt preduzeća.

Zahvaljujući tom uspehu, postao je suvlasnik kompanije, što mu je onda dalo i priliku da služi kao američki konzul u Kantonu. Vojnim operacijama Britanaca ubrzo se priključio i jedan američki ratni brod, što je Delanovoj diplomatskoj funkciji, koja je do tada praktično postojala samo na papiru, dalo autoritet i smisao.

Infrastruktura, zdravstvo i nauka finansirani novcem od šverca opijuma

Delano je kapital stečen nezakonitom trgovinom opijumom u Kini po povratku u SAD uložio u kupovinu dva rudnika bakra, železnice i nekretnina na obali okeana u Njujorku.

Njegove američke kolege, Perkinsi, Forbsovi, Raseli i drugi, svoj profit generisan švercom te droge iskoristili su i za izgradnju bolnica, pruga, fabrika tekstila, ali i podizanje (prestižnih) univerziteta poput Jejla, Prinstona i Kolumbije.

U međuvremenu, SAD su po ugledu na Veliku Britaniju prisilile kineske vlasti na ugovor sličan Nankinškom sporazumu. On je američkim trgovcima opijumom omogućio izuzeće od primene kineskog zakona i gotovo neometano delovanje. Štaviše, zapadnjaci su, zahvaljujući svom bogatstvu i vojnoj zaštiti koji su uživali, nakon Prvog opijumskog rata u Kini praktično uživali status polubožanstava.

Kuriozitet je da je 1857. godine, usled loma na berzi i finansijske krize, Voren Delano, koji je u tom trenutku već četrnaest godina živeo u SAD, dospeo na ivicu bankrota i odlučio da se vrati trgovini opijumom u Kini, kako bi brzo povratio pretrpljeni gubitak. U toj nameri je i uspeo dve godine kasnije, kada se sa svojom velikom porodicom preselio u Hongkong da bi radio kao jedan od rukovodilaca svoje stare firme "Rasel i kompanija."

Tada je već bio pri kraju i Drugi opijumski rat (1856-1860) u kojem su britanske, francuske i američke trupe ne samo nanele veliku štetu obalskim gradovima Kine, već upale i u sam Peking, prisilivši cara na bekstvo i opljačkavši njegovu palatu. Povod za rat je bilo to što kineske vlasti nisu želele da ispune zahtev kolonijalnih sila da legalizuju opijum, ukinu carine i dozvole prisustvo diplomatskih poslanika tih zemalja u samom Pekingu.

U povoljnim uslovima nastalim po završetku tog sukoba, Delano se ponovo obogatio zahvaljujući opijumu, dok je u njegovoj zemlji besneo surovi građanski rat u kojem je život izgubilo blizu milion ljudi. U SAD se vratio 1867, a veliki kapital koji je stekao njegovim potomcima je omogućio ne samo udoban život, već i značajan politički uticaj.

Izvoz opijuma u Kinu se nastavio, a u zemlji se razvila i domaća proizvodnja, tako da je početkom 20. veka, smatra se, svaki četvrti kineski muškarac bio redovni korisnik te droge.