"Na braniku Evrope" protiv Kine: Litvanske ambicije za Tajvanski moreuz

Litvanija je poslednjih dana "mezimac" kineskih medija. Ne stoga što je u prestonici Vilnjusu početkom nedelje održan samit lidera zemalja članica NATO-a, već zato što je ta zemlja sa nešto manje od tri miliona stanovnika upravo objavila svoju državnu strategiju u odnosu na Indo-Pacifik, koja naglašava razvijanje političkih i ekonomskih odnosa sa Tajvanom kao jedan od prioriteta i ima bezbednosnu komponentu, u kojoj Kina figurira kao pretnja po međunarodni poredak.

Litvanska strategija

Recimo, u tekstu litvanske stategije, koja je usvojena petog ovog meseca, može se pročitati "da Kina intenzivira unutrašnje autokratske metode kontrole i sprovodi sve agresivniju spoljnu politiku", da je spremna "da upotrebi ekonomsku, političku, diplomatsku i drugu prisilu radi ostvarivanja svojih ciljeva", te da njen "stav prema ljudskim pravima preti međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima i radu međunarodnih organizacija, te predstavlja značajan izazov za slobodna i demokratska društva".

Litvanska strategija za Indo-Pacifik formulisana je, može se pročitati u obrazloženju, s ciljem da ojača međunarodni položaj države kroz jačanje saradnje sa "zemljama istomišljenicama" iz tog prostranog regiona.

Ministarstvo inostranih poslova bivše sovjetske republike saopštilo je i da je svrha angažovanja zemlje u Indo-Pacifiku da se ojača "međunarodni poredak zasnovan na pravilima", što je krilatica iz višegodišnjeg američkog diskursa u kojem se Kina optužuje da narušava norme međunarodnog prava i remeti slobodu plovidbe u Južnom kineskom moru i tako podriva međunarodni poredak.

Fraza "poredak zasnovan na pravilima", međutim, tvrde njeni kritičari u Istočnoj Aziji, praktično je sinonim za svetski poredak u kojem pravila definišu (i po svom nahođenju) krše SAD i njeni saveznici.

Litvanija kao lider EU i NATO-a u protežiranju Tajvana

Onima koji prate odnose Kine i EU činjenica da Litvanija ima oštre reči za Peking i sebe doživljava kao branioca evropske demokratije i "međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima" nije nova.

Ovo stoga što je Vilnjus pre nepune dve godine dozvolio otvaranje tajvanskog predstavništva u svojoj prestonici, koje praktično funkcioniše kao ambasada i koje u nazivu sadrži reč "Tajvan" za razliku od u svetu uobičajenog imena "Tajpej", što daje utisak da Litvanija priznaje nezavisnost tog pacifičkog ostrva od kineske matice (Vilnjus je uspostavio i sopstvenu predstavničku kancelariju u glavnom grada Tajvana Tajpeju).

Kao odgovor na to što se Litvanija oglušila na njihov zahtev da preimenuje ili ne dozvoli otvaranje tajvanskog predstavništva, vlasti u Pekingu su povukle svog i naložile litvanskom ambasadoru da napusti njihovu zemlju.

Kina je, takođe, uvela temeljnu zabranu uvoza iz baltičke države, koji je pored robe u celosti proizvedene u njoj, obuhvatio i artikle koji sadrže sastojke ili delove poreklom iz nje.

Bivša sovjetska republika je potom istupila iz inicijative "17+1", koja je usmeravala ekonomsku saradnju najmnogoljudnije zemlje sveta i 17 država istočne i srednje Evrope.

Iz solidarnosti, Litvaniju su sledile i druge dve baltičke republike, članice EU i NATO-a, Estonija i Letonija, pa okvir za saradnju Kine i država srednje i istočne Evrope sada ima format "14+1".

U procepu – između interesa, iluzija i idolopoklonstva

Naravno, svaka ozbiljna država ima i treba da ima određenu diplomatsku i ekonomsku strategiju i za najudaljenije delove sveta.

Međutim, neobično je to da je Litvanija u svoj program za razvijanje odnosa sa zemljama Indo-Pacifika unela i aspekt vojne bezbednosti koji je sročen tako da sugeriše ambicije i aspiracije koje pre priliče globalnoj supersili ili bar državi koja je deo tog regiona.

Naime, u sklopu tog aspekta, Vilnjus je ne samo eventualnu buduću vojnu pomoć Kine Rusiji u konfliktu u Ukrajini, već i eventualni pokušaj Kine da silom promeni status kvo u Tajvanskom moreuzu definisala kao "crvenu liniju koja će izazvati legitimni odgovor zemalja koje veruju u očuvanje međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima."

Naravno, Litvanija u zemlje zaštitnice "poretka zasnovanog na pravilima" računa i sebe.

Da je za Litvaniju velika briga intervencija Rusije u Ukrajini jeste razumljivo, kao i to da tu malu baltičku državu plaši produbljivanje vojnopolitičkih odnosa divova Moskve i Pekinga kao nešto što bi moglo da ugrozi njene interese – to je tema na koju je relativno dosta mastila potrošeno u njenoj indo-pacifičkoj strategiji.

Moguć je i argument da Litvanija, s obzirom na to da je član NATO-a, može i treba da preuzme ciljeve i ambicije Alijanse na sebe.

Međutim, to da ima crvenu liniju u vezi s odnosom između matice Kine i Tajvana i između ostalog brine za "informacioni pritisak Kine na Tajvan", te pokazuje odlučnost "da preduzme svaki napor da se poveća broj radnji i inicijativa za pružanje otpora neprijateljskim narativima u regionu (Indo-Pacifika)" može se smatrati bizarnim, pa i drskim, kako i pišu kineski mediji.

Takav stav se, čak, može protumačiti i kao izraz vlastite iluzije veličine, kako i ukazuju pojedini kineski novinari.

Tu iluziju, čini se, hrani uverenje zvaničnog Vilnjusa da može sebi da dozvoli se meša u politiku zemalja na drugoj strani Zemljine kugle i drži im lekcije u zapadnjačkom neokolonijalnom maniru jer ima moćne prijatelje iza čijih skuta može da se sakrije ako nešto pođe po zlu.

Takođe, verovatno ima dosta istine i u tvrdnji kineskih analitičara da litvanske političare na agresivni odnos prema Kini verovatno tera i želja da, zbog nesigurnosti koju osećaju u odnosu na ogromnog i moćnog ruskog suseda, pokažu Vašingtonu da su verni njegovoj spoljnoj politici i da mu mogu biti korisni u ostvarivanju njegovih ciljeva.

Da li je litvanska strategija pokazatelj važnog šireg trenda

Ipak, kineski komentatori, koji o Litvaniji ponekad s nipodaštavanjem govore kao o dosadnoj mušici, uprkos opravdanoj ogorčenosti, verovatno bi mudro postupili ako bi reči i postupke vlasti u Vilnjusu uzeli za ozbiljno.

Jer litvanska indo-pacifička strategija, koja praktično osuđuje i za protivnika u sferi bezbednosti uzima Kinu, nije prva u EU.

Naime, pored većih država Unije, strategiju za Indo-Pacifik, region koji ima čak 4,24 milijarde stanovnika i na koji otpada 42 posto svetskog BDP-a, nedavno (u oktobru prošle godine) formulisala je i Češka.

U njoj, Prag je okarakterisao Kinu kao "istovremeno partnera i ekonomskog protivnika, te sistemskog rivala", a SAD kao "prirodnog partnera i bliskog saveznika koji ima važne interese u tom regionu."

To ukazuje da je u toku određivanje i ravnjanje zemalja EU, članica NATO-a, prema američkom shvatanju Kine kao remetioca međunarodnog poretka i agresivnog protivnika i prema strategiji Vašingtona za političko, diplomatsko i ekonomsko izolovanje Pekinga na međunarodnoj sceni.

Formulisanje strategije za Indo-Pacifik manjih članica Zapadnog bloka, koje imaju minimalno ekonomsko i političko prisustvo u tom regionu, naročito one bezbednosne, čak podseća na javno ispovedanje vere ili vazalno zaklinjanje na vernost.

Litvansku strategiju za Indo-Pacifik, dakle, ne treba potceniti jer ona, osim što služi za podizanje medijske prašine i javno diskreditovanje Kine, predstavlja pokazatelj šireg trenda ideološke homogenizacije NATO-a i svrstavanja istočnoevropskih zemalja uz SAD, koji bi mogao da dalje potkopa kineske trgovinske i ekonomske inicijative poput "Puta i pojasa svile" i pomenutog okvira za saradnju sa zemljama srednje i istočne Evrope.