Samit G7 u Hirošimi – kada dečja neiskvarenost demaskira militarizam

Demonstracija snage i odlučnosti, busanje u prsa. Još sirove prisile nezagađene uzdržanošću i neuprljane diplomatijom, još starog dobrog egoizma i arogancije neukaljanih razumevanjem ili poštovanjem za brige i potrebe drugih.

Tokom samita lidera zemalja Grupe 7 u Hirošimi grupi đaka iz lokalne škole Sutoku, koji uče na smeru za žurnalistiku, data je prilika da sami prikupe informacije iz prve ruke, kako bi im se pružio podsticaj da istraju i u budućnosti ispune svoj profesionalni san da postanu poslenici sedme sile.

Njih četrdeset, podeljeni u više grupa, razgovarali su sa građanima, policajcima i vatrogascima, kao i stranim izveštačima, ne bi li razumeli javno mnjenje i identifikovali postojeće političke probleme i trendove.

No, taj edukativni poduhvat, koji je i sam postao predmet izveštavanja medija, čini se, baš nije u celosti prošao sasvim povoljno po imidž zemalja učesnica, jer su entuzijastični srednjoškolci dali više škakljivih primedbi, poput one, da iako se zalažu za ravnopravnost polova, članice G7 nisu ostvarile rodnu ravnotežu jer među predsednicima i premijerima koji učestvuju na samitu ima vrlo malo žena.

Očigledna jednostranost

Japanska televizija Asahi, koja naginje ka levici i već decenijama kritikuje vladajuću Liberalno-demokratsku partiju, koja se zavisno od toga koja frakcija unutar nje je na kormilu manje ili više udaljava od centra na desno, tokom trajanja samita objavila je i izjavu jednog od tih srednjoškolaca koji je konstatovao da je na sastanak G-7 trebalo pozvati i Rusiju.

Đaci škole Sutoku uče u obrazovnoj instituciji koja je i sama bila uništena u atomskom bombardovanju u avgustu 1945. i izgubila 525 dečjih života, usled čega imaju izraženu svest o strahotama rata. Upitan šta misli o samitu dečak je odgovorio da je dobro što je došao predsednik Zelenski, ali da je trebalo pozvati i Rusiju kako bi se upriličili razgovori između zaraćenih strana.

Japanski mediji zasuti su izveštajima zapadnih novinskih agencija i listova koji pišu članke u kojima opevaju uspehe ukrajinske armije, najavljuju skori kolaps ruske vojske i države, te se izruguju vojnicima i političarima najveće države sveta, koji su za njih najčešće neshvatljivi i izopačeni zločinci, a u najbolju ruku strahovito nekompetentne osobe.

Ni domaći listovi i izdavači nisu krili svoju pristrasnost, pa su se u Zemlji izlazećeg sunca jedva tri meseca nakon otpočinjanja specijalne vojne operacije Rusije u Ukrajini na policama u knjižarama u velikom broju našle knjige koje analiziraju ruski imperijalizam i Putinov (navodni) totalitarizam, pri čemu je kao posebni knjiški dragulj na rafovima isticana zbirka bisera mudrosti predsednika Zelenskog – izbor citata najefektnijih fraza i "najdubljih" uvida iz njegovih govora u raznim državnim parlamentima.

Tako je čovek koji je karijeru gradio na lakoj, infantilnoj zabavi poput tačke u kojoj figurira klavirska svirka korišćenjem genitalija, u Zemlji izlazećeg sunca, koja ima dugu tradiciju autentične filozofske i političke misli, postao jedna vrsta rok zvezde i magičnog gurua koji prosvećuje svetsku populaciju o miru i demokratiji.

Dakle, uprkos ranije iskazanoj neozbiljnosti i često vrlo površnim i nesuvislim paralelama koje je u svojim govorima povlačio između trenutnog položaja Ukrajine i važnih istorijskih događaja u zemljama domaćinima ne bi li izazvao sažaljenje i dokopao se potrebnog novca i oružja (Zelenski se u svojim nastupima u tuđim parlamentima doticao svega, od Alamoa i Saratoge do Hirošime i Nagasakija), ukrajinski lider je i ovog puta u Japanu bio medijski miljenik obasipan pažnjom kakvu su nekada zavređivali samo „Bitlsi".

Carevo novo odelo

No, ništa od svega toga nije prevarilo, zbunilo ili poremetilo dečaka - nije ga odvratilo od toga da uperi prst u ono što je očevidno u vezi samita G-7 i politike koju vodi Zapad: car je go!

Bilo je, dakle, potrebno dete da bi se javno ukazalo na očiglednu činjenicu da obećanja o novim isporukama oružja i municije, pre svega borbenim avionima F-16, ne doprinose miru, da je apsurdno, pa i degutantno da u Hirošimi, koja već osam decenija igra ulogu grada nosioca japanske i svetske borbe za pacifizam, lideri G-7 kuju planove o daljem naoružavanju, ratovanju i ekonomskom satiranju zemalja kroz nove pakete sankcija, umesto da se bave diplomatijom i načinima za smirivanje situacije.

Znači, pred kamere je morao izaći jedan neiskvareni školarac da bi se shvatilo da poruka da je još ratovanja najbolji recept za mir, koju su poslali lideri G-7 u Hirošimi, nonsens karakterističan za besomučni totalitarizam majstorski opisan u čuvenom delu Džordža Orvela, u kojem Ministarstvo istine, zaduženo za spinovanje i propagandu, na vrhuncu falsifikatorstva i cinizma objavljuje: "Rat je mir".

Bila je potrebna neusiljenost, nevinost i iskrenost deteta da se pošalje poruka da nema mira bez pregovora, a pregovora bez učešća obe strane, da se razotkrije još jedna drska i jeftina zamena teza u stilu Ministarstva istine iz "1984", poput više puta ponavljane tvrdnje da ste za Rusiju ako ste neutralni, koja se uglas može čuti iz usta lidera EU i NATO-a.

Bila je potrebna hrabrost i razum deteta da bi se krišom proturila istina koju mnogi odrasli na svetu već dugo znaju, ali u uslovima rastuće cenzure društvenih medija i zastrašivanja po pitanju rata u Ukrajini ne smeju da javno pomenu: da Volodimir Zelenski nije ni Isus (profeta), ni Džon Lenon (rok zvezda), ni Nelson Mandela (heroj borbe za ljudska prava i demokratiju), ma koliko ga režimski kontrolisani mediji Zapada i njihovih vazala uzdizali i reklamirali kao simbol slobodarstva i sila dobra.

Bila je potrebna neiskvarenost deteta bi se na mala vrata progurala istina da njegovo prisustvo bez druge strane ništa ne znači ako vam je stalo do ljudskih života, mira i prosperiteta, a ne globalne hegemonije i hranjenja vojne industrije basnoslovnim svotama novca po cenu da svi ostali osiromaše i dospeju na ivicu gladi.

Bilo je potrebno mentalno zdravo dete s umom neukaljanim neobuzdanim egoizmom i patološkom opsesijom moći, da ukaže na kolektivno ludilo profesionalnih političkih elita G7, koje svaki put kada treba da naprave i najmanji ustupak ili kompromis kako bi ublažile zabrinutost zemalja koje često bez dovoljno opravdanja smatraju svojim neprijateljima i spasu svet dalje ekonomske patnje, razaranja i pogibije, reaguju tako što dalje eskaliraju novim isporukama oružja i sankcijama, tako što naprave još jedan korak ka velikom ratu.

Manjina koja se budi

Nažalost, glas trezvenog đaka iz Hirošime i u samom Japanu je u priličnoj manjini. I letimičan pogled na komentare građana te zemlje na internetu i društvenim mrežama je dovoljan da se primeti da oni Rusiju, kao i Kinu, vide kao strašne, sebične i ratoborne zemlje, te posetu Zelenskog Hirošimi i samit uopšte, (baš kao i većina domaćih medija) doživljavaju kao hvale vredan istorijski događaj.

Ipak, protivljenje narativu političkog establišmenta SAD i njenih satelita iz G7 se polako probija na površinu. Poznata japanska aktivistkinja Secuko Turlou, koja je preživela udar atomske bombe i bori se za ukidanje nuklearnog oružja, javno je izrazila negodovanje i razočarenje što se članice G7, mada su se sastale u gradu koji je simbol borbe za razoružanje i ukidanje nuklearnog oružja, nisu izjasnile za brzo postizanje primirja u Ukrajini, već naprotiv dogovorile za nova novčana izdvajanja za naoružavanje.

I bivši dugogodišnji premijer Malezije, Mahatir Mohamad, koji se našao u Tokiju upravo u vreme održavanja samita u Hirošimi, u obraćanju stranim novinarima oštro je kritikovao taj sastanak za jednoumlje. Iskusni devedesetsedmogodišnji političar, koji je na kormilu svoje države bio ukupno 25 godina, je u Klubu stranih novinara u japanskoj prestonici rekao da ako se okupe zemlje koje isto misle i donesu odluke koje njima odgovaraju, to onda nije liderstvo i dodao da one time ničemu ne doprinose.

Na konferenciji "Budućnost Azije" u organizaciji japanskog lista Nikkei on je, aludirajući na činjenicu da su na sastanak u Hirošimi bile pozvana Indija i Indonezija, rekao da su „zemlje G7 izgleda otišle u Hirošimu da pokušaju da ubede Globalni Jug da podrži napore Zapada u ratu u Ukrajini" i naglasio da zemlje u razvoju ne treba da se mešaju u (takve) ratove.

Dečja prostodušnost protiv dvostrukih aršina i licemerja

Da bi krvoproliće u Ukrajini prestalo potrebno je još puno (prostodušnih) glasova koji će ukazati na to da je carevo novo odelo fikcija koju u životu lažima i licemerstvom održavaju političke i medijske ulizice zapadnih jastrebova. Da ukažu na to da, kada se tvrdi da Ukrajina kao suverena zemlja ima pravo da izabere put u NATO, to isto pravo nije bilo dato Kubi kada je ona pokušala da se naoruža sovjetskim oružjem i stavi u blok s Moskvom početkom šezdesetih, zbog čega i danas ispašta teške, nehumane sankcije.

Da pravo da budu samostalne i suverene nije dato ni desetinama zemalja Srednje i Južne Amerike, Afrike, Azije i istočne Evrope u kojima su SAD i Velika Britanija obarale vlade koje su želele sopstveni politički i ekonomski put.

Da, kada se kaže da Rusija nema pravo da smatra bivše republike Sovjetskog Saveza svojom sferom uticaja, podsete na to da SAD u skladu s doktrinom predsednika Džejmsa Monroa ne dozvoljavaju upliv nijednoj drugoj sili na čitavu Zapadnu hemisferu. Da, kada se tvrdi da je potrebno izvršiti ekonomsko samopovređivanje koje generiše visoku inflaciju, nezaposlenost i propadanje banaka širom sveta radi kažnjavanja ruske agresije, podsete na sve invazije SAD i NATO koje nikad nisu bile ni ekonomski, ni pravno sankcionisane.