Japan i Australija učvršćuju vojnu saradnju

Prošle nedelje japanski premijer Fumio Kišida posetio je Kanberu kako bi s domaćinom, predsednikom australijske vlade Entonijem Albanezeom razgovarao o jačanju vojne saradnje između dve države i načinima da se utvrdi snabdevanje njegove zemlje australijskim energentima: tečnim prirodnim gasom, ugljem i vodonikom.

Dva lidera, pored medijski vrlo zapažene ali suštinski besmislene scene grljenja sa simpatičnim koalama, objavili su činjenicu da su potpisali zajedničku deklaraciju o bezbednosti koja se odnosi na narednih deset godina. U njoj oni su se izjasnili za jačanje međusobnih i vojnih veza sa SAD i izrazili posvećenost "slobodnom i otvorenom Indo-Pacifiku" koji podupiru "strateška ravnoteža koja odvraća agresiju i ponašanje koje podriva međunarodna pravila i norme" i "regionalna ekonomska integracija oslonjena na sistem trgovine i investicija koji se zasniva na pravilima i tržišnoj orijentaciji, kao i raznovrsnim i otpornim lancima snabdevanja".

Te reči su izraz njihove zabrinutosti da bi Narodna Republika Kina mogla da silom pokuša da integriše Tajvan i po volji ometa prolaz Južnim kineskim morem pod izgovorom da su njegova prostranstva gotovo u celosti kineska teritorija a ne međunarodne vode, kao i njihovog uverenja da SAD i saveznici kroz jače povezivanje tome treba da se suprotstave stvaranjem vojnopolitičke i ekonomske protivteže na širokom geografskom potezu od Tihog do Indijskog okeana.

Dokument takođe navodi da će dve države unaprediti međusobnu saradnju u oblasti obaveštajnog rada, izviđanja i nadzora (mora i vazdušnog prostora) i borbe protiv elementarnih nepogoda, te intenzivirati zajedničke vežbe, razmenu kadrova i korišćenje objekata i opreme u posedu partnera.

Reč je o drugoj deklaraciji dve zemlje u vezi bezbednosti, koja je po karakteru bitno drugačija od prve, potpisane 2007, koja se, u skladu sa tadašnjim okolnostima kao što su delovanje Alkaide i drugih radikalnih islamskih grupa, rat u Avganistanu i okupacija Iraka, odnosila uglavnom na saradnju u oblasti borbe protiv terorizma i rešavanja izbegličkih kriza.

Vojni savez Tokija i Kanbere

Deklaracija o bezbednosti potpisana 24. oktobra ove godine nastavak je napora na formulisanju zvaničnih, formalnih okvira za zajedničko delovanje dve države u oblasti vojne i ekonomske bezbednosti.

Naime, početkom januara, dok je u Australiji još uvek na vlasti bio režim premijera Skota Morisa, Tokio i Kanbera su potpisali važni Dogovor o recipročnom pristupu, koji omogućava boravak vojnicima iz partnerske zemlje na sopstvenoj teritoriji i reguliše njihova prava i obaveze kada je u pitanju kretanje i delovanje i koji se može opisati kao vojni pakt.

Takvu vrstu vojnog ugovora Japan je do tada imao samo sa Sjedinjenim Američkim Državama, pa su ga mediji smesta okarakterisali kao "istorijski", dok su dva premijera u svojim javnim nastupima objašnjavali da je to prvi dokument koji jasno i detaljno definiše modalitete vojne saradnje između dve zemlje i naglašavali njegovu smisao i vrednost za održavanje mira i stabilnosti u indo-pacifičkom regionu.

Premijer Kišida tada je izjavio da vojno partnerstvo između njegove države i Australije odražava "zajedničke vrednosti i posvećenost demokratiji i ljudskim pravima, te zajednički interes za otvoreni Pacifik".

Inače, pominjanje zajedničkih vrednosti i posvećenosti slobodnoj plovidbi sada je već ustaljeni diplomatski kod SAD i njenih saveznika u azijsko-pacifičkom regionu kojim se aludira na nedemokratičnost Pekinga (i Pjongjanga) i aspiracije NR Kine da stavi pod svoju fizičku kontrolu Južno kinesko more i istovremeno stavlja na znanje da je njihova međusobna saradnja usmerena na obuzdavanje delovanja kineske armije i širenje vojnopolitičkog uticaja Pekinga u regionu.

Interesantno je, međutim, da su Australija i Japan, koji već godinama sarađuju blisko po bezbednosnim pitanjima unutar političkog i vojnog okvira Kvadtrilateralnog dijaloga o bezbednosti, koji uključuje i Vašington i Njudelhi, počeli rad na Dogovoru o recipročnom pristupu još 2014. i da je njegovo konačno usvajanje poslednjih par godina upravo ometala vrednosna razlika, odnosno, za vojna pitanja potpuno nevezana činjenica da Japan sprovodi smrtnu kaznu, a Australija ne.

Još jedan problem koji je verovatno omeo ranije potpisivanje vojnog pakta između dve države, odnosno, produbljivanje njihove vojne saradnje na način koji se sada iznosi i u Deklaraciji iako one u sklopu Kvadrilaterale već petnaestak godina periodično vrše zajedničke pomorske vežbe je to što su vlasti u Kanberi u korist francuskih podmornica odbacile japanske aparate klase "sorju", koji su zbog svoje nečujnosti, sposobnosti da ostanu dugo pod vodom, pouzdanosti i odlične elektronike duže vreme bili favoriti na divovskom tenderu vrednom oko 60 milijardi australijskih dolara za opremanje australijske mornarice.

Ovo uglavnom stoga što Japanci nisu pristali na to da se najveći broj od 12 podmornica proizvede u državi kontinentu. I mada su Australijanci prošle godine raskinuli ugovor sa Francuskom kako bi umesto dizel-električnih nabavili podmornice na nuklearni pogon (iz Velike Britanije), to ne menja činjenicu da je Japan ostao uskraćenih rukava uprkos tome što je imao dosta da ponudi u pogledu kvaliteta, i to u trenutku kada su se Tokio i Kanbera već bili prilično politički zbližili potpisavši 2014. sporazum o uspostavljanju specijalnog strateškog odnosa.

Te razlike sada su prevaziđene, pa su Dogovorom o recipročnom pristupu i Deklaracijom i o bezbednosti postpisanim ove godine ne samo otvorena vrata zajedničkim vežbama dve armije i na kopnu, već i mogućnost da se po potrebi Australijske trupe stacioniraju u Japanu i obrnuto.