Robusna armija Tajvana i ulaganje u naoružanje – koliko ipak zaostaje za Kinom

Tajvanske vlasti objavile su nameru da, u svetlu sve učestalijih manevara Kineske narodnooslobodilačke armije u blizini tog pacifičkog ostrva, povećaju godišnje izdvajanje u armiju za čak 14,9 odsto, javljaju mediji u Istočnoj Aziji.

Poslednjih godina, tajvanski vojni budžet iznosio je između 13 i 16,8 milijardi dolara godišnje, a u sledećoj bi trebalo da dostigne 19,4 milijardi zelenih novčanica, što će, smatra se, onda značiti da čak 15 odsto troškova države otpada na vojsku. 

Tajvan ima robusnu armiju od oko 170.000 aktivnih pripadnika, koju poznati američki veb-sajt za vojna pitanja Global fajerpauer ove godine rangira kao 21. u svetu, jer se, između ostalog, u njenom sastavu nalazi čak 288 lovaca-presretača i lovaca-bombardera, te preko 1.100 tenkova.

Takođe, muško stanovništvo tog ostrva je obavezno da prođe četvoromesečnu vojnu obuku, te ima i opciju dobrovoljnog služenja jednogodišnjeg vojnog roka.

Ovaj sistem postepeno je uveden u prethodnoj deceniji, a Tajvan je pre toga desetlećima imao obavezno služenje armije, zbog čega se smatra da bi još oko milion i po građana tog ostrva u slučaju potrebe moglo da obuče vojnu uniformu. 

Interesantno je, međutim, da je uvođenje sistema baziranog na profesionalnoj vojsci i dobrovoljnom služenju vojnog roka na Tajvanu završeno relativno nedavno, u 2016, te da je do odustajanja od obavezne vojne službe došlo zbog pada popularnosti služenja vojnog roka, odnosno otopljavanja u odnosima između Tajpeja i Pekinga početkom prošle decenije, kada su se snažno razvijale ekonomske veze između ta dva etnički i kulturološki bliska entiteta.

Tada je mnogo mladih Tajvanaca verovalo da neće biti rata između njihovog ostrva i matice, pa čak i izražavalo mišljenje da je obavezna služba u vojsci besmislena jer bi Narodna Republika Kina u slučaju konflikta lako vojno progutala Tajvan, i, ako to želi, čak mogla da ga prosto ekonomskim sankcijama priguši i prisili na predaju.

Ipak, za vreme administracije bivšeg predsednika Baraka Obame, SAD su Tajpeju prodale američko oružje i opremu vrednu 14 milijardi dolara, dok je za vreme dvaput kraće vlade predsednika Donalda Trampa postignut dogovor da se ostrvu sa 23 i po miliona stanovnika isporuči oruđe i oružje čija je ukupna cena oko 18 milijardi dolara.

Zato nije netačno reći da je Tajvan, koji poseduje i balističke projektile srednjeg dometa koji mogu da zahvate duboko u kinesku teritoriju, već izuzetno dobro naoružan. 

Danas je i raspoloženje stanovništva nešto drugačije, u nemaloj meri zbog događaja u proteklih nekoliko godina u Hongkongu (postepenog ukidanja autonomije tog grada, gušenja protesta i hapšenja disidenata), jer se on vidi kao najava za ono što bi se moglo desiti s Tajvanom u slučaju njegovog pripajanja matici. 

Na Tajvanu je sada na vlasti Demokratsko-progresivna partija predsednice Caj Ingven, koja otvoreno vodi politiku jačanja defakto nezavisnosti Tajvana i produbljivanja ekonomskih, političkih i vojnih veza sa Vašingtonom, te najavljuje povratak obaveznog jednogodišnjeg vojnog roka za građanstvo. 

David protiv Golijata?

Sa četiri razarača i samo četiri podmornice, međutim, Tajvan dobrano zaostaje za mornaricom matice Kine, koja poseduje 46 površnih plovila istog tipa i čak 79 podvodnih aparata, te poslednjih godina u naoružanje uvodi nosače aviona.

U sastavu kineske mornarice trenutno se nalaze tri takva pomorska giganta, mada je poslednji, najveći, porinut tek pra dva meseca i još uvek nije u operativnoj upotrebi.

Osim toga, Peking (zvanično) godišnje troši oko 220 milijardi dolara na vojsku i u njoj služi preko dva miliona ljudi.

Ovo drugo (apsolutni broj ljudi), u početnim etapama eventualnog sukoba, ne mora biti presudno jer je za probijanje tajvanske odbrane ipak potrebno specijalizovano osoblje čija obuka dugo traje, kao što su piloti i podmorničari.

Međutim, pored ogromne mornarice, Peking, smatra se, poseduje i oko 1.900 konvencionalnih balističkih projektila, te nekoliko stotina krstarećih raketa, koje bi mogle da nanesu strahovitu štetu tajvanskoj vojsci i infrastrukturi, zbog čega ostrvo poslednjih godina nabavlja ili planira da nabavi američke protiv-raketne sisteme "PAC-3" i "THAAD".    

Upravo zbog razlike u moći pomorskih i vazdušnih snaga, najveći deo najavljenog povećanog ulaganja u tajvansku armiju otići će na vazduhoplovstvo, protiv-vazdušnu odbranu i mornaricu.

Vlasti u Tajpeju, naravno, u slučaju sukoba sa maticom Kinom očekuju (bar) logističku, izviđačku, informativno-obaveštajnu i kibernetsku podršku svojih vojnopolitičkih saveznika SAD, pa i Japana.

Takođe, mada činjenica da je ostrvo protivniku daje opciju pomorske blokade i iznurivanja, geografija Tajvana, koji u svom sastavu ima oko 100 ostrva, od kojih su mnogo dobro ukopana, i velike planinske masive sa čak 258 vrhova viših od 3.000 metara, predstavlja prilični izazov za svakog potencijalnog napadača, naročito ako bi usled uspele (dovoljne) mobilizacije na Tajvanu, njemu bilo potrebno da brodovima prebaci invazione snage koje broje više od milion, pa možda i dva miliona ljudi. 

Tajvan, inače, sam proizvodi oklopna vozila, manje vojne brodove, rakete dugog i srednjeg dometa, dronove, pa i laki trenažno-borbeni avion.