Od Irana do Rusije – japanska borba za energetsku i političku nezavisnost od Vašingtona

Američko prijateljstvo i zaštita koštaju. Japanci to dobro znaju. Pre 12 godina Vašington je u želji da sankcioniše Iran zbog razvoja nuklearnog oružja izvršio pritisak na Tokio da prestane da investira u tu bliskoistočnu zemlju od 82 miliona stanovnika i kupuje njenu naftu. Japan se tako povukao iz posla u vezi sa razvojem naftnog polja Azadegan, koje važi za jedno od najbogatijih na svetu po rezervama crnog zlata.

Naime, japanska kompanija "Inpeks", preduzeće formirano državnim kapitalom, kupilo je 2004. godine za dve milijarde dolara veliki udeo, čak 75 procenata, u tom naftnom polju uz iračku granicu za koje se tada smatralo da sadrži 26 milijardi barela nafte. U to vreme Iran je već bio treći najveći snabdevač Japana naftom (iza Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata) sa 576.000 barela dnevno.

Japan je jedna od retkih zemalja koja se nalazi američkoj sferi uticaja a koja je zadržala diplomatske odnose sa Iranom nakon islamske revolucije 1979. godine, kojom je u Teheranu zbačen s vlasti šah Mohamed Reza Pahlavi, koji se oslanjao na političku i ekonomsku pomoć Vašingtona.

S obzirom da nema svojih izvorišta nafte i za snabdevanje tim energentom se oslanja na zemlje Zaliva, ostrvska carevina je pokušala da očuva ekonomske odnose sa Iranom i nakon prvih zapadnih pritisaka na Teheran zbog njegovog nuklearnog programa na početku ovog veka, uprkos tome što je za vlade predsednika Džordža Buša mlađeg Iran zvanično svrstan u kategoriju "neposlušnih zemalja" i "osovina zla", neprijatelja Vašingtona, te proglašen za sponzora međunarodnog terorizma.

Ali kada su Amerikanci zapretili da će sankcijama udariti i po japanskim kompanijama ukoliko nastave poslovanje sa Islamskom republikom, investitori iz dalekoistočne carevine su se povinovali pritisku i najpre 2006. godine smanjili svoj vlasnički udeo na samo deset procenata i odustali od investicija u bušenje.

Potom se, u 2010, i potpuno povukli iz Azadegana, koji je trebalo da im obezbedi dugoročnu stabilnost u snabdevanju naftom.

Činjenica da igra vrlo važnu ekonomsku i vojnu ulogu u "Pax Americana" u istočnoj Aziji, i šire zapadnom Pacifiku, te tradicionalno finansira obnovu zemalja razorenih u američkim invazijama i bombardovanjima čime amortizuje nezadovoljstvo lokalnog stanovništva nije spasla Tokio od pretnje sankcijama.

Japanska vlada i "Inpeks" dobili su nalog od Vašingtona ne samo da odustanu od naftnog polja u Iranu, za koje se danas zna da sadrži rezerve od 33 milijarde barela, već i da se postaraju da njihov udeo ne padne u ruke kineskim kompanijama (što je praktično ograničilo prihod koji se mogao ostvariti njegovom prodajom).

Međutim, iako je japanska kompanija po maloj ceni ustupila svoj udeo Iranskoj nacionalnoj naftnoj kompaniji, polje je završilo u kineskom vlasništvu jer Teheran zbog oštrih ekonomskih sankcija nije posedovao potrebna sredstva za dalje istraživanje i eksploataciju (šest milijardi dolara) – prava na Azadegan su zato su ubrzo prodata kineskim naftašima.

Takođe, usled američkih sankcija u kojima je bio prisiljen da nevoljno učestvuje, Japan se našao u škripcu kada je uopšte u pitanju snabdevanje naftom, jer je morao da drastično smanji svoj uvoz "crnog zlata" iz Irana, sa 30 odsto svojih ukupnih potreba na samo pet.

U Tokiju je, dakle, prevladao strah da bi usled sankcija Vašingtona "Inpeks" mogao da izgubi svoje pozicije i na američkom tržištu, i u Saudijskoj Arabiji i UAE. 

Zaokret ka Rusiji

Japan zadovoljava skoro sve svoje potrebe za sirovom naftom sa Bliskog istoka: iz Saudijske Arabije, UAE, Katara, Kuvajta, Irana i Omana.

Konstantna politička nestabilnost na Bliskom istoku, koja se na prelazu između prošlog i ovog veka ogledala u iračkoj invaziji na Kuvajt, te Prvom i Drugom zalivskom ratu, podstakla je Japance da usmere pogled drugde i između ostalog ulože krupan kapital u dva projekta razvoja polja nafte i prirodnog gasa na Sahalinu.

Tamo u ovom trenutku japanski koncern "SODEKO", čije jezgro čine velike trgovačke korporacije "Itoču" i "Marubenji", drži 30 odsto deonica u naftnom i gasnom polju koje se razvija i eksploatiše u sklopu projekta "Sahalin 1", dok industrijsko-bankovni konglomerati "Micubiši" i "Micui" poseduju udeo od 12,5 odsto u projektu "Sahalin 2".

Trenutno, oko četiri odsto nafte i 8-9 procenata prirodnog gasa koje uvozi Zemlja izlazećeg sunca pristiže iz najveće slovenske i svetske države.

Da nije bilo rata u Ukrajini, za koju godinu bi u Japan počele da pristižu i nove značajne količine prirodnog gasa sa severa Sibira (Japan preispituje ekonomske sankcije Rusiji), sa Gidanskog poluostrva, gde je Japan takođe investirao u razvoj polja i izgradnju gasnog terminala.

Savezništvo koje skupo košta

I mada to nisu nenadoknadive količine, japanske kompanije i državu nesumnjivo bi mnogo bolelo ako bi morale da se odreknu tih energenata.

I zbog toga što nekoliko desetina milijardi dolara koje su do sada ulile u te složene i skupe projekte u kojima su u surovim vremenskim uslovima građeni naftovodi i gasni terminali i vršeno bušenje na velikim dubinama ne bi donele ni delić očekivanog višedecenijskog profita, već i zbog toga što je Sahalin na samo 45 kilometara od najsevernijeg japanskog ostrva Hokaido, te je transport energenata s njega brži i jeftiniji nego iz bilo kog drugog dela sveta.

I, naravno, u uslovima kada je Rusija strašno ekonomski oslabljena a ceo Zapad nevoljan da učestvuje u projektima koji donose ekonomsku blagodet Moskvi broj potencijalnih kupaca i stoga i cena po kojoj bi se japanski udeo u Sahalinu ili Gidanu mogao prodati je vrlo ograničen.

Zapravo, jedini ekonomski subjekti koji imaju dovoljnu finansijsku moć, nemaju politička ograničenja u delovanju kada je u pitanju Rusija i jesu vitalno zainteresovani za njene energente su kineske kompanije, a prodaja strateških resursa kakvi su nafta i gas njima je za američke saveznike tabu, jer Vašington, naravno, Kinu vidi kao najvećeg ekonomskog i političkog takmaca u globalnoj geopolitičkoj borbi za dominaciju.

Usled toga, japanski investitori su praktično priklešteni sa svih strana.

I dok su u svim drugim oblastima, kao što su bankarstvo, automobilska industrija, uvoz retkih metala i proizvoda od drveta, turizam i saobraćaj, japanske kompanije i finansijske institucije već prekinule poslovanje s Rusijom, što zbog sankcija koje je uvela vlada u Tokiju, što zbog pritiska javnosti ili logističkih teškoća indirektno prouzrokovanih sankcijama, japanski naftaši i dalje odolevaju i ne povlače se sa Sahalina.

Njihov argument usmeren na Vašington je da bi japanski udeo na tom ruskom ostrvu, slično iranskom slučaju, smesta progutale kineske kompanije, odnosno, da bi u krajnjoj instanci najverovatnije završio u njihovim rukama čak i ako bi ga najpre otkupila neka ruska kompanija, poput "Gasproma" ili "Rosnjefta".

To se vidi iz izjave japanskog ministra ekonomije, trgovine i industrije Koićija Hageude koji je krajem prošle nedelje u nacionalnom parlamentu rekao da "ako neka treća zemlja smesta preuzme (japanske koncesije na Sahalinu), Rusija neće osetiti nikakvu bol, pa sankcije neće imati smisla".

Dva dana ranije o istom scenariju, odnosno, preuzimanju japanskih koncesija u Rusiji od strane kineskih kompanija na japanskoj javnom TV servisu NHK progovorio je bivši ministar ekonomije Hirošige Seko.

I zaista, odricanje od dugogodišnjih krupnih investicija u naftna i gasna polja u Ohockom moru u okolini Sahalina i drugde samo bi oslabilo japansku ekonomiju, dodatno poskupelo energente i podstaklo inflaciju, pa i pogoršalo ekološku situaciju u toj zemlji, koja i sada, tačno 11 godina nakon nuklearnog incidenta u Fukušimi, ne pušta u rad ni trećinu svojih funkcionalnih reaktora, troši puno na prirodni gas i konstantno povećava uvoz uglja, jer se sve više oslanja na termoelektrane.

Štaviše, odustajanje od ruskih polja nafte i gasa verovatno bi bio vrlo koristno i profitabilno za najvećeg ekonomskog, političkog i vojnog rivala Japana Kinu, baš kako brinu u Tokiju.

Američki plan da iskoristi rusku agresiju u Ukrajini kao izgovor da u potpunosti ekonomski slomi Moskvu, dakle mnogo košta njenog vojno-političkog saveznika Japan koji, čini se, sada grčevito nastoji da spase što se spasti može.

Ostaje da se vidi koliko dugo japanska vlada može da izdrži u svom nastojanju da zaštiti investicije na Sahalinu i Gidanskom poluostrvu, odnosno, koliko daleko je Vašington spreman da ide u pokušaju da pacifikuje Rusiju, odnosno, da žrtvuje dobrobit svojih saveznika.

Nedostatak suvereniteta i nezavisnosti u odlučivanju, odnosno, visoka ekonomska i politička cena oslanjanja na Vašington za vojnu bezbednost koju plaća Tokio, gorući je problem koji decenijama tinja i rasplamsava se svaki put kada SAD požele da učvrste svoju globalnu hegemoniju.

Kaže se da neutralnost puno košta, ali slučaj Japana govori i da je pripadnost određenom vojno-političkom bloku takođe vrlo, vrlo skupa.

Dalje, političko razaranje japanskih investicija u naftu i gas u inostranstvu, kakvo je zabeleženo u Iranu i sada preti da se desi u Rusiji, ostrvsku carevinu bi moglo da ponovo gurne u zagrljaj nuklearnom lobiju. Jer, Japan ima zaokruženu tehnologiju za izgradnju nuklearnih centrala, te gorivo za njih uglavnom nabavlja u zemljama koje su politički vrlo bliske sa SAD – Australiji i Kanadi.