Ko u politici ima fobiju od klovnova

Šou-biznis je odavno postao deo politike. Recimo, Merilin Monro između braće Kenedi.

Merilin s pesmicom "Happy birthday Mister President" je, za opkladu, uvek među prvim kadrovima u svakom dokumentarcu koji prati uspon i pad klana Kenedi. Ili holivudski glumac Ronald Regan kao četrdeseti predsednik SA.

Ili već uhodano sudelovanje glumaca i pevača u izbornim kampanjama političara, sa naslovima kao "Klinton svirao saksofon na koncertu Barbre Stejsend", i "Holivud protiv Trampa". O tome ko kome peva na Balkanu mogu se takođe napisati politički eseji i započeti ratovi.

Industrija zabave s političkim ambicijama, politika kao entertejnment – to je zapravo stara vest, i ovde se ne radi o tome. Onog trenutka kad se demokratija svela na takmičenje između stranaka u eri agresivnih, svemoćnih društvenih mreža i fejk-informacija, jadnim političarima i ne preostaje drugo nego da u lov na glasove krenu u multimedijski insceniranim spektaklima.

Ono što je novo u dvadeset i prvom veku je nedvosmisleni profil osoba koje se iz pozorišne i filmske umetnosti, iz šou-biznisa svakog tipa prebacuju u državnu politiku, i to kao katapultom na najviše funkcije: stendap komedijanti, kabaretisti i klovnovi.

Proces je, kao trend koji je došao da ostane, prva obuhvatila kolumnistkinja Fajnenšl Tajmsa Dženi Li (Jenny Lee, 17.5.2019) u tekstu "Pošaljite klovnove". Naslov je pozajmljen iz balade "Send In The Clowns", globalno najpoznatije kompozicije iz brodvejskog mjuzikla "Mala noćna muzika" (1973).

Nakon niza privatnih patnji i razočarenja, glavna junakinja mjuzikla Dezire se pita "gde su klovnovi" da je nasmeju i vrate joj veru u život.

Gde su? Eno ih u politici. Elektorati u demokratijama su otprilike u tom stanju kao i "Dezire" – izlaze na izbore tražeći utehu za sva privatna, društvena, politička, ekonomska razočarenja koja su ih zadesila.

Prese: "Ko bira klovnove?"

"Od Borisa Džonsona i Bepa Grila, do Donalda Trampa: političari koji veće težište stavljaju na pikantne provokacije, nego na sadržaje, uživaju kod glasača i partija visoku konjukturu. Šta ih čini tako atraktivnim?", pita se austrijski list.

Prese: "Prošle sedmice je Boris Džonson izabran za premijera dvotrećinskom većinom članova Tori-partije. Ogromna većina jedne dvesta godina stare konzervativne stranke došla je do zaključka da je jedan neozbiljan novinar, ekstrovertni eks-gradonačelnik Londona i ministar od pet minuta, najbolje što imaju za premijera. Sve mu opraštaju – i laži, i narcizam, i provokacije, čak i dokazano neobuzdani privatan život. Sviđa im se Borisova kombinacija humora i narodskog jezika, jer ga ona čini imunim na svaku kritiku".

Jedna od najboljih rečenica koje je Boris Džonson ikad izgovorio je sledeća: "Kad bi svakog prosuđivali na osnovu glupih, nepromišljenih izjava koje mu se spontano omaknu, onda se nikad ne bismo pomerili s mesta".

To je šamar u lice svakom glasaču koji još misli logično. Prevedeno, to glasi – nemojte me ocenjivati na osnovu onog što sam lupio, nego na osnovu potencijala da radim dobro. Imajte strpljenja sa mnom, još se učim!

"Smejemo se nad šarlatanstvom EU, smejemo se nad komikom Bregzita. Očito, drugo nam i ne preostaje", analiziira trend Ulrike Guerot, profesorka političkih nauka na fakultetima u Nemačkoj i Austriji. Guerot zna o čemu govori, pošto i sama koristi komične elemente, kao na primer kad je proletos predlagala transformaciju EU u federalnu državu, i to u momentu dok Unija stenje pod pritiskom nacionalnog, desnog i nacionalističkog.

Reklo bi se, smešno je kontekstualno. Svejedno, neki od državnika novog kova su zaista bili profesionalni komedijanti, pre nego što su promenili scenu.

Da se razumemo, niko tu nije glup, u zabavljačkoj stendap sferi vladaju kognitivni divovi, kabaretisti su visoko inteligentne osobe. Ni Tramp nije "Forest Gamp" koji je postao milijarder, bankrotirao sedam puta, da bi na kraju bio izabran za predsednika najmoćnije države na svetu.

Problem "klovnova" u politici nije manjak pameti, već višak ironičnog pogleda na svet. I to ironije u modernom smislu, onako kako je kao sistem postavljena u filosofskom učenju Serena Kjerkegora sredinom devetnaesog veka.

Kao i junaci iz Kjerkegorovih romana, današnji političari-klovnovi i klovnovi-političari gledaju elektorat koji ih je izabrao, društvene i državne zajednice na čijem se čelu nalaze, iz ptičje perspektive. Njima nedostaje odnos ozbiljne, direktne odgovornosti, što nije njihova krivica, više njihova profesionalna deformacija.

Esencija komičara nije da vodi, već da pokaže mane onih koji vode, da strgne zavesu sa mistiifikacija političke vlasti. Ko će sad raskrinkavati moćnike, kad su moćnici postali ironični interpretatori sudbine miliona?

Stara izreka iz turske Srbije "kadija te tuži, kadija ti sudi", postaje poslovica globalne demokratije "kabare te vodi, kabare te podvodi".

Kuc, kuc, ko kuca? 

Jedini način da se nekome van bine kaže da je klovn, a da se taj ne uvredi, je da si i sam klovn. Kolumnistkinja Fajnenšl Tajmsa, čiji je tekst "Pošaljite klovnove" postao paradigma nove političke mode, to i jeste po profesiji.

Dženi Li je klovnica, ima diplomu dvogodišnje Akademije za klovnove u Parizu, one iste iz koje su sa odličnim uspehom izašli Saša Baron Koen, Ema Tompson i oskarovac Roberto Benini.

Li je po vlastitom priznanju bila najgora u razredu od 40 klovnova i jedva se provukla; nikad spremna da do kraja otvori dušu, da se ponizi do kosti i odigra ludu koja podiže ogledalo da se društvo pogleda u njemu. Kaže da nikako nije uspevala da uverljivo odigra "ulogu slona koji je posle 40 godina seksualne apstinencije ušao u javnu kuću". Konsenzualna ocena kolega i profesora je bila "da je treba preraditi u britanski sendvič i nahraniti imperijalne lavove". Umesto sendviča, postala je pisac i novinar.

Dženi Li: "Komedijanti i političari – i jedni i drugi stoje pod reflektorima, i jednima i drugima se povremeno zalepi torta na lice. Kuc, kuc, ko je sad? Vladimir Zelenski. Ko? Komičar koji je na televiziji igrao u seriji u kojoj jedan kabaretista postaje predsednik Ukrajine je postao predsednik Ukrajine. Ali on nije prvi komedijant koji je ubedljivom pobedom došao na svetsku scenu. Godine 2015. je komičar Džimi Morales postao predsednik Gvatemale sa 67,4 odsto glasova. Pet godina pre njega je klovn pod scenskim imenom "Tiririka" postao poslanik sa pojedinačno najvećim procentom glasova na izborima za brazilski parlament. Glavni izborni slogan "Tiririke": "Sa mnom vam ne može biti gore".

Li spominje i druge slučajeve – američkog komičara Al Frankena, koji je služio kao demokratski senator do 2018. godine, kad je oteran zbog seksualnih afera; Stjuarta Dramonda, koji je godinama nastupao kao lutka "H'Angus", živa maskota "obešenog majmuna" pri lokalnom fudbalskom klubu u engleskom Hartlpulu pre nego što je postao gradonačelnik, čak dobar, tog mesta. Tu je i islandski kabaretista Jon Gnar, koji je 2009. postao gradonačelnik Rejkjavika sa izbornim obećanjem da će "podići Diznilend i u svim bazenima deliti besplatne peškire".

"Na peškire se još čeka", poentira autorka. 

Dženi Li: "Najnotorniji komedijant koji je svoj crveni nos gurnuo u politiku je Bepe Grilo. Osnivač italijanskog Pokreta pet zvezdica, Grilo je 2007. izveo dva miliona simpatizera na ulice da protestuju na "V-Dan", pri čemu je "V" u semantičkom miksu značilo "vittoria" (pobeda), vendetta (osveta) i "vaffanculo" (od..bi). Na centralnom trgu u Bolonji Grilo je razapeo svoj cirkuski šator i vrištao: "Mi smo novi Vudstok! Samo su ovog puta narkosi i kur..ni sinovi s druge strane!" Masa je uzvraćala urlicima i podizala srednjak ka nebu. U to vreme, Grilo je delovao kao pao s Marsa, ali retrospektivno, on je najavio novi trend. Od poslednjih izbora 2018. godine, Movimento 5 Stelle je najveća pojedinačna partija u oba doma italijanskog parlamenta".

Obama: "Poklonimo se pred Trampovim znanjem i iskustvom!"

Na večeri za dopisnike iz Bele kuće, predsednik Obama je 2011. održao govor pun bodlji. "Donald Tramp je večeras sa nama!", pompezno je objavio Obama i nastavio: "Svi cenimo njegovu ekspertizu u međunarodnim poslovima i bogato političko iskustvo", tu praveći retoričku pauzu kako bi novinarskom koru dao priliku za salve urnebesnog smeha. Tramp se, prema novinskim izveštajima tog vremena nije smejao, samo je šest godina kasnije postao predsednik drugima za plakanje.

Tramp se nikad ne smeje, ali voli viceve, kaže Li. Njegova specijalnost su arhetipske "dick-jokes" (savremeno: "kurz-jokes") u stilu stendap komičara osamdesetih godina prošlog veka. Tramp se udvara masi i protivnicima daje kreativne nadimke, na primer "Konjska-faca-Daniels" (Stormi Daniels, porno zvezda koja je izjavila da je s njim imala aferu), "Sleepy Creepy" (Avetinja) Džo Bajden, ili "Crooked"(duboko pokvarena) za Hilari Klinton.

Nisu ni naši evropski političari tog tipa verbalno zaostali. Bepe Grilo zove bivšeg predsednika EU Komisije, po karakteru nešto usporenog Romana Prodija "Valijum", a Silvija Berluskonija, ranog preteču klovnovske generacije političara "psiho-patuljkom". Ovako je Boris Džonson vrbovao za Torijevce na poslednjim izborima: "Ako glasaš za nas, žena će ti imati veće sise, a ti dobiti BMV tip M3" (Prese).

U stilu kolumnistkinje Fajnenšl Tajmsa, reklo bi se da bregzit-glasači još čekaju na isporuku BMV-modela.

Zašto Rusi ne pate od kulrofobije?

Polako, bez guranja, svi će narodi dobiti svog komičara na čelu države, svi sudelovati u novom trendu. Nekima čak to ne ide dovoljno brzo, ako je suditi po nedavnom komentaru Jute Zomerbauer, moskovske dopisnice austrijskog dnevnika Prese.

Među dopisnicima koji iz Moskve izveštavaju za nemačko govorno područje, dobar je deo onih koji ne vole Ruse. Nemački mediji tu prednjčae, austrijski su pažljiviji, čuvaju se da ne otkriju negativne emocije prema domaćinima, ako ih imaju; neki su neutralni i izbalansirani.

U grupi onih koji "ne vole Ruse", Juta Zomerbauer je prvakinja discipline, niko je ne bi stigao ni da trenira pet godina! Rezultati su povremeno vrlo veseli, od one vrste nenameravane komike kad autor i nije svestan šta je napisao.

U poslednje vreme se fokusirala na to da dokaže kako u Ukrajini, za razliku od Rusije, vlada povoljan trend – ekonomija se oporavila, korupcija je iskorenjena, društveni kosenzus ojačao, i slično.

Ovako recimo Somerbauerova komentariše pobedu partije Zelenskog na nedavnim izborima (Prese, 22.7.2019): "Političar Vladimir Zelenski deluje u postsovjetskom prostoru kao medicinska kura svežih ćelija. Novi predsednik Ukrajine, od parlamentarnih izbora prošle nedelje ojačan apsolutnom većinom u kijevskoj Radi, nailazi na simpatije i kod susednih zemalja. To nije za čuđenje, ako se uzme u obzir da u nekima od njih još vladaju ostareli direktori kolhoza i bivši KGB oficiri. U Moskvi se ovih dana mogu primetiti ljudi koji s puno zavisti bacaju pogled ka manjem zapadnom susedu i usput objašnjavaju kako im Zelenski imponuje. To da se u Ukrajini predsednici po samorazumljivom pravilu menjaju svakih nekoliko godina, to da jedan autsajder – a sa njim i njegova partija – pobedi na izborima, tako nešto je u Rusiji i Belorusiji nezamislivo. Zašto to oni mogu, a mi ne, pita se sve više Rusa".

I dalje: "U Rusiji već godinama vlada Vladimir Putin zahvaljujući mantri da je stabilitet važniji od promene. U Ukrajini je od 1991. upravo obrnuto: tamo je na ceni promena, čak iako dolazi po visokoj ceni. Ako jedna vlada ne ispuni što je obećala, marš napolje! (...) U Rusiji satovi kucaju unatrag; iza stabiliteta viri autoritarizam".

Dok (depresivno) zabrinuti komentatori širom sveta zapadaju u stanje političke kulrofobije (strah od klovnova), i to čak i u njenom vlastitom listu, Somerbauerova vidi fenomen kao razlog za "zavist" Rusa.

Da li je u Rusiji dobro, je jedna stvar. Da li Rusi misle da bi im sa jednim komičarem u Kremlju bilo bolje, je sasvim druga.

I zato, kad nemamo što drugi imaju, nek nam Barbra Strejsend otpeva "Send In The Clowns"!

Fiat ridiculum, pereat mundus, u slobodnom prevodu – nek vlada vic, pa i da svet propadne!