SAD i Iran: Hronika slučajnog rata

Svetsku politiku ovog vikenda treba zamisliti kao dve sinhrone pozorišne predstave na velikoj i maloj sceni nekog teatra.

Na velikoj sceni u Osaki se davao komad globalno usmerene moći, uz učešće državnika koji imaju sudbinu sveta u šaci, kao predsednik Amerike Donald Tramp, Rusije Vladimir Putin i Kine Si Đinping. Odmah pored su sedele prve glave Evropske unije Angela Merkel i Emanuel Makron, a uz njih, tačnije protiv njih, Redžep Erdogan kao šef novo-stare regionalne sile Turske.

Svi ostali se mogu doživeti u podeli uloga unutar fan-klubova gore spomenutih imena.

Na velikoj porodičnoj slici iz Osake, kako se u diplomatskom žargonu zovu fotografije snimljene na kraju velikih međunarodnih skupova, Tramp se demonstrativno rukuje sa princom Muhamed bin Salmanom, istovremeno kraljem, premijerom i vojnim ministrom Saudijske Arabije.

Dramski štih je u tome da su UN samo pre nekoliko dana objavile izveštaj koji potvrđuje Salmanovu upletenost u ubistvo novinara Džamala Kašogija prošlog oktobra. Dramska napetost je i u tome da bi Saudijska Arabija bila vrlo srećna da Vašington uđe u otvoreni vojni sukob sa Iranom.

Istovremeno, dramska peripetija je u tome da su istog dana u Beču, na maloj pozorišnoj sceni, sedele neke zaludne diplomate i pokušavale da minimiraju osećaj sreće kod Rijada. Konkretno, da spreče otvorenu eskalaciju neprijateljstva između Vašingtona i Teherana, koja prošle sedmice čistim čudom i hladnom Trampovom glavom, što je jedno isto, nije prerasla u rat.

Arakći: Korak napred, ali ne dovoljno

Primedbu o "zaludnima u Beču" treba naravno shvatiti s dozom ironije - niko na tom sastanku nije bio ni zaludan, ni nebitan, ni nekompetentan.

Helga Šmid, koja je predstavljala EU, je druga po rangu, odmah ispod Mogerinijeve u evropskom ministarstvu diplomatije, službeni naziv Evropske kancelarije za spoljne poslove.

Pre Mogerinijeve je služila pod Havijerom Solanom i Ketrin Ešton. Ono o čemu EU predstavnici za spoljne poslove pregovaraju bi- ili multilateralno su uglavnom dokumenti koje piše i sastavlja Helga Šmid sa svojim timom.

Helga Šmid, nemačko kadrovsko rešenje na EU planu, je sastavljala i nuklearni dogovor sa Iranom, JCPOA (Joint Comprehensive Plan of Action) potpisan pre tačno četiri godine u Beču i slavljen na svim medijskim scenama kao "zvezdani trenutak diplomatije".

Dogovor sa Iranom su tada u julu 2015. potpisali ministri diplomatija 3+3, formula koja se odnosi na tri evropske zemlje - Nemačku, Francusku, UK, plus Mogerinijevu kao dodatno osiguranje da EU misli ozbiljno, i tri članice UN Saveta bezbedosti - SAD, Rusiju i Kinu.

Oni su potpisali, ali su sve pregovore skoro deceniju pre toga vodili, završni tekst sastavili, Helga Šmid i Abas Arakći, iranski vice-ministar spoljnih poslova, uz tehničku asistenciju UN-ove Agencije za nuklearnu energiju sa sedištem u Beču.

Sve skupa, jedan ogroman diplomatski, pravni, državni, međudržavni, tehnički i finansijski pogon stoji iza nuklearnog sporazuma s Iranom, gde se Teheran obavezao da će zaustaviti centrifuge za obogaćivanje urana, a EU i Zapad da će Iranu ukinuti sankcije.

Sad se naravno postavlja pitanje ko je, kako i zašto sve te profesionalne aktere koji su u julu pre četiri godine i sad pre dva dana u Beču gledali da spasu što se još spasiti može, pretvorio u zaludne brbljavce sa diplomatskim statusom?

Američki predsednik Tramp se jednostrano povukao iz dogovora s Iranom još u maju prošle godine, tako da identitet politički najodgovornije osobe nije sporan.

Ali pitanje o tome ko je evropske diplomate pretvorio u zaludne ljude svejedno nije retoričko, jer nije sigurno koliko Tramp u slučaju Irana deluje svesno, promišljeno, u krajnjoj liniji samostalno.

U njegovoj reakciji prošle sedmice, kad je po vlastitom priznanju u poslednji trenutak povukao naredbu o napadu na Iran, treba prepoznati istinu - a ona je u tome da je "rat" za Trampa do sada bio pojam iz virtualnih kompjuterskih simulacija. Sporadično američko uplitanje u sirijski građanski nije za njega bitno izlazilo iz te formule.

Napad na Iran bi bio nešto drugo, realna vatra koja bi čitav Bliski istok uvukla u akutnu spiralu nasilja. U sukobu bi se, neki s entuzijazmom, neki s užasom, ubrzo našle ne samo Saudijska Arabija i Izrael, već i EU, Rusija i Turska. Teško da bi i Kina takav razvoj situacije gledala samo s principijelne strane međunarodnog prava.

Neposredno posle otkazanog napada na Iran, Tramp je u Jerusalim poslao Džona Boltona, svog savetnika za bezbednosna pitanja. Bolton je pretio i upozoravao, ne samo Teheran, već i sve one koji pokušavaju da ostanu minimalno neutralni u tom sukuobu; EU na primer.

"Evropljani između čekića i nakovnja", komentariše situaciju švajcarski dnevnik NZZ.

Rat kao ugrožena vrsta

Bolton nije bilo ko, on sigurno nije zaludan. Dugo je u politici, između ostalog važi za jednog od autora američke intervencije u Iraku 2003. Rat je za Boltona vazduh koji udiše. Dok drugi spasavaju klimu i ugrožene vrste, Bolton spasava rat.

Špigel o Boltonovom nastupu u Jerusalemu: "Da li tako počinje rat iz nepažnje? Da li tako izbija slučajni rat? Dok se Donald Tramp i Hasan Rohani utrkuju sa pretnjama i uvredama, Evropljani sede i posmatraju eskalaciju konflikta."

Pri tome je stvarni status iranskih nuklearnih planova gurnut u drugi plan. Atomska agencija u Beču je, kao tehničko kontrolno telo dogovora iz 2015, uvek tvrdila da se Iran drži slova ugovora. Čak ni kad se maja prošle godine jednostrano povukao iz dogovora, Tramp to principijelno nije dovodio u pitanje.

Može biti, glasile su njegove izjave od pre godinu dana, da se Iran drži onoga što je potpisao, ali to što je Teheran potpisao je samo mali deo onoga što iranske mule rade dok naoružavaju američke neprijatelje i učvršćuje vlastiti status regionalne sile neugašenih nuklearnih ambicija.

Logika situacije je zastrašujuća. Vašington već ima solidnu hronologiju vojnih intervencija u regionu, sve odreda sa nesolidnim rezultatima.

Najpre, uredovanje po Balkanu, koje u konačnici ima efekat "propalih država". Upravo tako, kao „propale države" se u austrijskom dnevniku Prese (5.6.2019.) tituliraju balkanske zemlje koje još nisu ušle u EU. Istina, u komentaru se ne spominje direktno Amerika, više se misli na političku dijagnozu stanja, u smislu vidi kako to sve sada izgleda, sve propalo!

Recimo da to s Balkanom i preskočimo, što bi bilo šteta, jer upravo se tu američke vizije retrospektivno pojavljuju kao mala školica geostrateške gigantomanije. Posle Balkana je Vašington intervenisao u Avganistanu, Iraku i Libiji, usput pokazao tragično nerazumevanje prvih impulsa Arapskog proleća, kao u transu pomogao regionalno buđenje islamističkih duhova, na kraju zakasnio u Siriju i zbog toga se strahovito naljutio na Rusiju i Iran.

Za stratege kao Bolton, na tom spisku postoji samo jedan američki greh, a on se tiče ne onoga što je Amerika napravila, već onoga što nije napravila. Avganistan, Irak i Libija, pre toga Bosna i Hercegovina, Kosovo, Severna Makedonija, Crna Gora - sve su to blistavi uspesi američke spoljne politike. Stav je da svaki diktator manje čini svet boljim mestom. Dovoljno je obratiti pažnju kako je civilno društvo u Iraku i Libiji procvetalo posle svrgavanja Sadama Huseina i Moamera Gadafija; neuporediva situacija.

Problem je, iz vizure Boltona i nacionalnih militarističko-strateških krugova koje on egzemplarno predstavlja, to što su SAD propustile da to isto urade i u Siriji. Nije sporno, Vašington se tu i tamo uključivao u sirijski sukob, ali nikad kao prva violina, više kao član ansambla iz pozadine.

Zato je lekcija koju je službeni Vašington izvukao iz bilansa poslednjih trideset godina za sve u Evropi deprimirajuća: Amerika greši samo kad ne deluje, a ne kad deluje. Američki gresi su gresi nečinjenja i uzdržavanja od akcije. Sudbina Amerike je da aktivno deluje, a ne da uči iz vlastitih grešaka. Pobeda je stvar interpretacije, a poraz svaki pokušaj kontrole nad progresivno-aktivističkim duhom upisanim u američki Ustav još davne 1787. godine.

Kad se kaže da je trenutna logika situacije zastrašujuća, misli se upravo na taj američki refleks aktivizma, koji se od 1945. razvija geometrijskom progresijom. Tramp pre nekoliko dana nije krenuo u rat sa iranskim mulama, ali ako to ne napravi uskoro, čini greh propusta - a grehovi propusta su jedini koje američki geostratezi priznaju kao grehove.

Rat, suvernir koji moćni donose kući s putovanja

Iranski predsednik Rohani je EU dao vremena do iduće nedelje, 7. jula da "urazumi Vašington". Evropski političari i mediji znaju vrlo dobro da to ne znači svrstavanje uz iransku stranu, prijateljevanje s teheranskim režimom, poverenje u demokratske intencije iranskih mula, već samo povratak slovu međunarodnog ugovora.

I to u najbanalnijem smislu, ne da li je Teheran primer za lepotu otvorene humanističke politike, već da li se drži slova ugovora 3+3 iz 2015. Da, glasilo je mišljenje Atomske agencije iz Beča, poslednji put kad im je postavljeno to pitanje.

Umesto toga, Evropljani se ponašaju kao da su se našli u konfliktu lojalnosti. Francuski predsednik Makron je uoči bečkog susreta pre dva dana pozvao Teheran da ni slučajno ne razmišlja o povlačenju iz dogovora 3+3, bez obzira što je Vašington to učinio još pre godinu dana, ili što je vratio, nedavno i pooštrio režim sankcija protiv Irana.

Istovremeno mediji paze da uredno ostanu unutar okvira o "neophodnom uzdržavanju obe strane", pa kud puklo. NZZ: "Za eskalaciju u Golfskom zalivu podjednako su odgovorni Iran i SAD. Ali iako slabiji, režim u Teheranu čini sve da izjavama isprovocira neprijatelje u Vašingtonu. Evropa mora prestati da gura glavu u pesak."

Ovde je citiran švajcarski dnevnik, ali interesantno je da i ostali mediji nemačkog govornog područja vide "vatrenu iransku retoriku" kao provokaciju. Da, to je provokacija, ali svako ko je dva puta bio na nekoj pres-konferenciji gde su nastupali političari iz arapskih, persijskih, turskih, uopšte islamskih zemalja, zna da je "vatrena retorika" kulturno uslovljeni refleks, koji sam po sebi ne znači mnogo. Tako se tamo govori, u metaforama radikalne pretnje ili laskanja u punom cvatu.

Poenta je u sledećem: EU je protiv rata sa Iranom, zato što američki ratni bilans iz poslednjih 30 godina govori da Vašington ne može pobediti u tom ratu, već će samo ostaviti još jednu razvalinu iza sebe sa neslućenim dimenzijama po globalnu situaciju. Ali ako ga Vašington počne, lojalnost EU će biti na američkoj strani. Istina bez volje, uz proteste i sa povremenim izlivima besa, ali svršen čin će biti prihvaćen.

Da li svetsku politiku vode hladne i trezne glave? Gledano bukvalno, da. Putin je u Osaki pio samo čaj iz vlastite termos flaše, Tramp je s njim nazdravljao s koka-kolom u vinskoj čaši. Merkelova, kao što se primetilo prošlih dana, ne pije čak ni vodu. Vino izgleda pije još samo Junker, ali on ionako uskoro odlazi.

Svi trezni, a međunarodna politika sve gora. Ode nam poslednji izgovor.