Sudbina Evrope posle izbora

"Nakon decenija progresa, Evropska unija ponovo je u opasnosti da se raspadne. Britanija izlazi iz Unije, produbljuju se podele između istoka i zapada, severa i juga, slobodnih i neslobodnih", pisao je portal Politiko uoči, po mnogima najvažnijih evropskih izbora do sada.

Evropski izbori doneli su izlaznost veću nego inače, doneli su pobedu partija centra, ali i nikad jače grupacije na levici i desnici.

Evropska narodna partija – savez narodnjačkih partija i dalje će imati najbitniju ulogu. Nemac Volfram Kajzer smatra se jednim od najboljih poznavalaca demohrišćana u Evropi. U Beogradu je bio gost Instituta za evropske studije.

Na pitanje šta Evropski izbori znače za sudbinu Evropske unije i kakva je njena sudbina, Kajzer za RTS kaže:

"Najpre, mi se sada suočavamo sa fazom politizacije evropske politike, ljudi se opet uključuju, ponovo imaju jasne stavove o tome kakvu budućnost žele. To pokazuje izlaznost koja je značajno porasla, između 40 i 50 odsto ljudi u celoj Evropskoj uniji je učestvovalo u izborima".

"Ljudi postaju zainteresovaniji za Uniju, pokrenula su ih važna, ponekad kontroverzna pitanja, i mislim da je ta politizacija prvi korak u definisanju gde Evropska unija treba da bude u budućnosti. Krajnje desničarske stranke, koje su očekivale veoma dobar rezultat, i nisu baš tako dobro prošle na izborima. Ono što smo takođe videli je kontra-mobilizacija onih koji su za Evropsku uniju i evropske integracije u budućnosti", dodaje Kajzer.

Ali, pokušaću da budem njihov đavolji advokat, Liga je prva partija u Italiji, Marin Le Pen u Francuskoj, Najdžel Faraž u Velikoj Britaniji. A Mateo Salvini kaže: "To je znak da se Evropa menja, Evropa kojoj je svega dosta".

Treba imati u vidu da Le Penova nije značajno povećala broj glasova, to je i dalje manje od četvrtine francuskih glasača. U slučaju Salvinija, to je jeste uspeh, osvojio je 34 odsto glasova. U slučaju Ujedinjenog Kraljevstva, konfuzni su rezultati. A to da su ljudi zasićeni Evropom je po meni generalizacija, mislim da postoje različiti razlozi zašto bi ljudima bilo dosta ovoga ili onoga.

Ljudi na severu Evrope, ili u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji su glasali za zelene partije, koje praktično ne postoje u istočnoj i južnoj Evropi. Glasačima Zelenih je dosta toga što Evropska unija ne čini dovoljno u borbi protiv klimatskih promena, u južnim mediteranskim zemljama mislim da su siti toga što ne vide perspektivu za sebe, u smislu obrazovanja, očuvanja poslova koji su razumno plaćeni, dakle na jugu su socijalni razlozi dominantni, za razliku od severa. Veoma je pomešana slika zašto je ljudima dosta i čega im je to dosta.

Živite u Velikoj Britaniji, predajete evropske studije na Univerzitetu u Portsmutu, šta predviđate kad je reč o Bregzitu?

Jasno je da je referendum iz 2016. doveo do velike podele u britanskom društvu i sada svako mora da zauzme stranu. Skoro da situacija liči na građanski rat – ili ste za ostanak ili za izlazak, gotovo da nema razgovora između dve strane. I to se vidi po rezultatu evropskih izbora između dve suprostavljene strane. Konzervativci i laburisti koji nisu zauzeli stranu propali su na izborima.

Dakle zaista je nejasno, postoji mogućnost da dođe do novih izbora, jer novi konzervativni premijer neće imati većinu u parlamentu, moguće da će doći do tvrdog Bregzita, još uvek je moguće čak i da Britanija ostane u Evropskoj uniji. Mislim da je to lekcija drugima, da ovaj kompleksan problem članstva u EU, šta su prednosti i nedostaci, ne treba stavljati na referendum. Jednostavno pitanje – da li želite da budete van ili unutra ne pomaže ljudima da razumeju različite prednosti i nedostatke.

I drugo, ako želite da budete član Evropske unije, ne možete to da budete iz praktičnih razloga, morate da gradite dugoročni narativ ili priču koja ubeđuje ljude da je biti deo Unije dobro za njih. I da to treba raditi čitavu deceniju. U Britaniji ta vrsta pozitivnog narativa, da je članstvo u Uniji dobro za njih, apsolutno nije postojala ni pre ni posle učlanjenja u Uniju 1973. godine.

Jedna od glavnih oblasti kojom se bavite su evropske narodnjačke partije. Koje su greške te partije napravile?

Najpre, narodnjačke partije su bile previše optimistične nakon kraja Hladnog rata, u smislu širenja na istok i proširenja na sever 1995. Oni su mislili da mogu da tu političku hrišćansku tradiciju zapadne demokratije uzmu i da se šire ili izvezu je u zemlje kao što su Poljska ili Mađarska.

Ispostavilo se da je to mnogo komplikovanije, pre svega u centralnim evropskim zemljama, ta ideja da se ide ka nekoj vrsti federalne Evrope se jako malo razvila. To su strukturalni problemi među narodnjačkim partijama.

Takođe, teškoća tih partija je da obuhvate veliko glasačko telo i naprave unutrašnje kompromise. Ispostavilo se da je to mnogo komplikovanije za pojedine partije kao što je CDU u Nemačkoj ili za Republikance u Francuskoj. Ali, takođe, i za stranke u parlamentu je postalo mnogo teže da naprave te kompromise među sobom, sa ljudima koji su bliski sindikatima, biznisu, katoličkoj ili protestanstkoj crkvi na primer. To je veliki izazov sa kojim se još nisu suočile. I u nekim zemljama kao u Holandiji na primer, hrišćanske demokratske partije su zbog toga na pale na 12 do 14 odsto podrške.

Iz narodnjačkog bloka u Evropi su dolazili jaki lideri. Kako će izgledati Evropska unija bez Angele Merkel? Ili da iskoristim čuvenu rečenicu Henrija Kisindžera – ako želim da pozovem Evropu telefonom, koga sad da pozovem?

Merkelova nije Putin, ona ne vodi Evropsku uniju, rekao bih da postoji niz institucija koje su važne. Ono što je ona obezbedila nije politički pravac, već jedan stepen stabilnosti u teškim vremenima – vreme finansijske krize 2008. ili kada je reč o stavu prema Rusiji u vezi sa konfliktom u Ukrajini.

To će verovatno prestati kada ili ako više ne bude kancelar Nemačke za godinu ili dve. Ali, jasno je da je od ličnosti važnije pitanje da li će institucije raditi kako treba i da li će tradicionalne linije saradnje moći da budu ojačane. Mislim da je neizbežno za Francusku i Nemačku da rade zajedno mnogo efektnije u budućnosti, što nije bio slučaj prethodnih godina.

Ne vidite Makrona kao čoveka koji može da nasledi tu vrstu političke moći i prepoznatljivosti?

Ako bude u mogućnosti da konsoliduje svoju vladavinu u Francuskoj i da pobedi na sledećim izborima, onda sam siguran da će igrati važnu ulogu u budućnosti Evropske unije. Ali kao što Nemačka ne može sama da uradi ništa bez saveznika, uljučujući tu i manje članice, tako isto i Francuska i njen predsednik sami ne mogu da urade mnogo. Ti modeli saradnje koji su postojali u prošlosti moraju da ožive, kako bi se u budućnosti stvorio novi kolektivni pravac u Evropskoj uniji.

Da li možda u budućnosti vidite Evropsku uniju kao kontratežu Moskvi, Pekingu, ali i Vašingtonu? S tim u vezi, kako gledate na razgovore o evropskoj vojsci?

U prošlosti mnoge države članice i ljudi u mnogim državama članicama su uzimali zdravo za gotovo da će ujedinjena Evropa značiti Sjedinjene Države. Ali, tokom mandata predsednika Trampa stvari su se promenile. Mnogi ponekad više veruju Putinu ili kineskom lideru nego Trampu.

Ovo su zaista fundamentalne promene koje se sada dešavaju. Evropska unija je u moru nejasnih globalnih događaja i prilično je usamljena u odbrani nekih bazičnih prava. A kako se ona brane – verovatno ne samo trgovinom i diplomatijom, već i nekom zajedničkom odbranom. To ne znači da će Evropska unija da postane nekakav značajan spoljni akter u smislu udružene vojske, ali će u budućnosti morati da se oslanja mnogo više na svoju odbranu, nego na saradnju sa SAD i NATO-om.

Kada govorimo o proširenju Evropske unije, bilo je talasa proširenja 2004. pa 2007. godine, Hrvatska je primljena 2013. Šta Srbija može da očekuje?

To je još teže predvideti, jer rezultati izbora pokazuju da će evropske partije biti više zaokupljene unutrašnjim problemima, pitanjima unutrašnje stabilnosti, integracije, politikama, zajedničkom vojskom.

Mislim da je rašireno mišljenje da se u prošlosti Evropska unija previše proširila, ne kao carstvo, ali se ponašala gotovo kao carstvo. Proširila se prebrzo, pokušavajući da priključi što više zemalja koje ili nisu bile najbolje pripremljene ili možda nisu dovoljno jasno stajale iza ideje članstva i nisu razumele šta su sve posledice učlanjenja.

Tako da bih u budućnosti očekivao da bi moglo da se uspori sa bilo kakvim proširenjem, ne zbog neke svesne odluke da se zemlja kao što je Srbija ne primi u EU, već više zbog ove preokupacije unutrašnjim problemima.