Mangupi u Štraheovim redovima

Državno tužilaštvo u Vinernojštatu (Donja Austrija), gradu četrdesetak kilometara južno od Beča, pokrenulo je u petak postupak protiv četiri osobe iz muškog udruženja Germanija, koje se optužuje za nacističku propagandu i delovanje.

Činjenice izgledaju neoborive – članovi Germanije su na sastancima i proslavama koristili svoju "pesmaricu" u kojoj štošta recituju i pevaju, između ostalog i to da će "ako daju gas... postići i sedmi milion".

Studentska i učenička bratstva, tzv. Burschenschaften, nisu naravno kolektivni članovi Slobodarske stranke, ali jesu njihova glasačka baza i pojedinačni članovi.

U konkretnom slučaju je veza Germanije sa Slobodarskom partijom personalna – počasni predsednik bratstva, odnosno njegov pokrovitelj je Udo Landbauer, predvodnik liste Slobodarske partije na lokalnim izborima koji se danas održavaju u Donjoj Austriji.

Vicekancelar Štrahe sad vidi šta znači podrazumevati prijateljstvo sa izvesnim krugovima izraslim na rasnoj komponenti germanske mitologije, dok kancelar Kurc sada vidi šta znači ući u koaliciju sa slobodarima.

Štrahe i Kurc su sada izručeni na milost jedan drugom, u javnosti koja je odavno odustala od svih političkih i društvenih tabua, da bi zadržala samo jedan, poslednji – sve je dopušteno, osim antisemitizma prema domaćim Jevrejima.

Prema Izraelu može; to je nešto drugo. U slučaju Izraela je uvek moguće potegnuti izgovor da se samo kritikuje njegova državna politika.

Čija mama Švabica?

Počelo je relativno naivno pre nekih dvadesetak dana, sa aferom koja u prvi mah nije
izgledala da bi nadrasla lokalne okvire Donje Austrije, jedne od devet federalnih jedinica Republike Austrije.

Početkom januara, u okviru stranačke kampanje za lokalne izbore koji se održavaju danas, predvodnik liste slobodara Udo Landbauer je pokrajinsku guvernerku Johanu Mikl Lajtner (Austrijska narodna stranka) nazvao "muslimanskom majkom".

Izbori su, svašta se kaže, pa i da je Mikl Lajtnerova "muslimanska mama", što je i u simboličkom smislu vrlo upitno – ipak je reč o osobi koja je kao ministarka policije zajedno sa tada ministrom diplomatije Sebastijanom Kurcom zatvarala balkansku rutu u proleće 2016. godine.

U Donjoj Austriji (administrativno središte Sankt Pelten) vladaju konzervativci sa apsolutnom većinom u lokalnoj skupštini. Niko im nije ni blizu po broju poslanika, socijaldemokrate imaju skoro dve trećine manje, Štraheovi slobodari su skoro nepostojeći, drže samo četiri od ukupno 56 mesta.

Mladi Landbauer (1986) je, nema sumnje, očito bio pod pritiskom da se dokazuje – političari njegovih godina su već ministri i kancelari, a on još nije izašao ni iz provincije!

Čak i njegovoj objavi da će "udvostručiti broj glasova" nedostaje ozbiljnosti, s obzirom na to da su na poslednjim lokalnim izborima slobodari osvojili tek osam odsto glasova.

Posle toga, u medijima je odjednom postala tema Landbauerova mama. Svi su saznali da Udo Landbauer ima pravu muslimansku mamu – odnosno bila je muslimanka po rođenju, Persijanka, došla u Austriju kao mlada, udala se, prešla u hrišćanstvo i poverovala da se to više nikoga ne tiče osim nje i njoj bliskih.

U sledećem koraku, u medijima je odjednom postala tema da Landbauer nikad nije naučio farsi, jezik svoje majke. Njegov maternji jezik je u stvari njegov "paternji", nemački.

Zašto ga mama nikad nije naučila farsi, kakvo je to rasipanje porodično-kulturnih sinergija?

Upravo kad je izgledalo da je to najniži nivo dotične lokalne afere, pojavio se komentar u austrijskom nacionalnom listu Prese (16. januara) pod sugestivnim naslovom "Udo, njegova mama i "muslimanska mama": Jedna tužna priča".

Autorka Sibile Haman (deklarisani, u visokoj meri netolerantni pristalica partije Zelenih) tuguje u komentaru nad sudbinom "malog Uda", koji je mogao da odraste dvojezično, a nije. Tuguje i nad još tužnijom sudbinom njegove mame, koja se odrekla jezika, religije i kulture da bi postala nešto što nije.

Istina: ne naučiti jedan jezik kroz igru u dečjem uzrastu zaista izgleda kao neshvatljivo razbacivanje individualnih resursa; malo je porodica u kojima se svaki ekstra jezik ne tretira kao uvezeno kulturno blago. Ali "mama Landbauer" je odlučila da će govoriti samo nemački – ako je nisu tukli i silom terali, imala je svako pravo na svoju odluku.

Kada je izgledalo da je u svemu tome najveća žrtva Landbauerova mama, koju iz najvažnjeg austrijskog dnevnika javno sažaljevaju "jer se odrekla iranskih pesmica i bajki", pukla je prava afera na nacionalnom nivou.

Pesmice koje pevaju članovi učeničkog bratstva Germanija iz Vinernojštata zagovaraju ubijanje Jevreja i glorifikuju nacističku prošlost. Citati iz "pesmarice" su objavljivani u austrijskim medijima, RTS ih neće dalje prenositi, jer smatra da je i samo citiranje deo reklame takvih stavova.

Odatle je u uzročno-posledičnoj vezi bilo jednostavno doći do koalicije u Beču: društvo Germanija neguje nacističko nasleđe; njegov pokrovitelj je "jednojezični Udo", voditelj liste Slobodarske partije na današnjim lokalnim izborima; Štraheu su lokalni izbori u Donjoj Austriji vrlo važni, jer time proverava da li je njegova stranka preživela šok ulaska u koaliciju sa jačim partnerom.

Ako se ispod toga podvuče crta, ovako rezultat izgleda u očima javnosti ovde i u inostranstvu: austrijski vicekancelar Štrahe podržava najzloćudniju varijantu domaćeg antisemitizma.

Probošću te na kraju balade!

Situacija se, međutim, komplikuje i dalje. "Pesmarica" Germanije nije nastala juče ni prošlog decembra, kad su slobodari ušli u vladu, ona je u upotrebi od 1997. Po njoj se peva više od dvadeset godina. I nije u njoj sve direktno nacističko – ima delova koji vuku na Vagnera, dramski napeti kao "Prsten Nibelunga"; ima pompeznih mesta o muškom bratstvu, čojstvu i junaštvu, o mačevanju i krvavoj inicijaciji novih članova, dok germanski preci gledaju sa zvezda u noći punog meseca.

Niti je to za bilo koga pravo iznenađenje da se u bratstvima/"Buršenšaftima" (Bursche = momak) neguje određena grana tradicije. Šta je onda pravi problem – to da Štrahe nije na vreme upozorio svog vodećeg kandidata u Donjoj Austriji da se distancira od Germanije?

I da, i ne, zavisi s koje strane se gleda.

Da, mogao je da ga upozori, jer sada slobodari ne bi tako amaterski potvrdili najgori argument svojih protivnika – da je to partija nacističke memorije i najnižeg antisemitskog refleksa. Ako Štrahe već godinama kao partijski lider putuje "u službene posete" Izraelu, i satima čeka ispred nekih vrata da ga peti zamenik pomoćnika opštine na periferiji Jerusalima primi na razgovor, ili danima kampuje ispred Jad Vašema dajući intervjue svakome ko hoće da ga čuje kako je Holokaust greh na duši austrijske nacije, onda je objektivno smešno da mu dođe glave grupa gimnazijalaca iz Sankt Peltena!

Ne, nije mogao da ga upozori, a i da jeste, ne bi pomoglo na dugi rok. "Burschenschaften" spadaju u tradicionalno jezgro biračkog tela Slobodarske partije. To je deo glasača kojeg se slobodari ne mogu tako lako odreći a da sačuvaju operativnu snagu na nacionalnoj političkoj sceni. To je cena njihovog uspeha – svesno ambivalentno podilaženje problematičnoj tradiciji.

Muški "Buršenšafti" su tema za sebe. Danas ih ima negde oko 160 u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj (i Čileu!). Koliko tačno teško je reći zbog toga što nije uvek sigurno šta se računa, pojedinačna udruženja, ili nadređene krovne organizacije. Organizaciona struktura ne sledi državne granice, što znači da su austrijska udruženja uglavnom i članovi Nemačkog saveza (DB).

Idejno, svi se oni pozivaju na studentske "predburšenšafte" stvorene 1815. godine, sa platformom velike Nemačke, koja bi u jednoj državi obuhvatila sve teritorije nemačkog jezika. Prava istorija počinje krajem 19. veka, sa jedinim organizacionim diskontinuitetom pod Hitlerom.

Potencijalno najopasnija je studentska "Buršenšaftska zajednica" (Burschenschaftliche Gemeinschaft, BG) sa 36 grupa zajedničkih za Austriju i Nemačku, koje se ne pozivaju na "nemačku naciju kulture", već na jedinstvenu nemačku naciju. Te grupe (BG) su često pod prismotrom policije u obe zemlje; ostale ne, osim kad izbije konkretna afera, kao sada.

Nemac i veran u muci i smrti

Germanija iz Vinernojštata ne spada u tu grupu (BG), a nije ni studentska – reč je o udruženju srednjoškolaca, tzv. "penalnim udruženjima", učenicima koji se mačuju i seku jedan drugom obraze kad na punoletstvo ulaze u mitološki hram starih Germana. Možda su mladi, ali njihov službeni pozdrav je vrlo odrastao: "Deutsch und treu in Not und Tod" (Nemac i veran u muci i smrti). (latinski "penna" = pero; pennal = termin koji se u nemačkom jeziku nekad koristio za gimnaziju; "peneler" = gimnazijalci)

Štrahe i Gudenus su takođe bili članovi jednog takvog "penalnog" udruženja, u njihovom slučaju Vandalie.

Ima i dalje – Germanija je član "Austrijskog penalnog prstena", krovne organizacije koju je prva vlada narodnjaka i slobodara pod kancelarom Šislom stavila na listu subvencionisanih omladinskih organizacija 2000, a socijaldemokrate ih posle nikad nisu skinule odatle.

Oni su subvencionisani kao i izviđači, ili sportski klubovi pri školama. Svake godine "Penalni prsten" dobije do 30.000 evra za svoje kolektivne članove na ime subvencija – za prostorije, sa seminare, za izlete, za publikacije i, jeste, za pesmarice.

Inkriminisana pesmarica, čiji su sad svi primerci konfiskovani od strane austrijske Službe za zaštitu ustavnog poretka i borbu protiv terorizma, teoretski je mogla biti štampana i iz državnog budžeta. Konkretno, ona to nije, pošto postoji od 1997, ali sada se u medijima postavlja pitanje da li neke druge jesu.

Landbauer se distancirao od Germanije i više nije njihov pokrovitelj. Štrahe je u petak bio na bečkom "Akademskom balu" u Hofburgu (bal slobodara na koji dolaze i buršenšaftske organizacija), gde je dovoljno glasno poručio "svim antisemitama da napuste dvoranu".
Nije otišao niko. Jedino je duh izašao iz boce.

Prese, glavni urednik Rajner Novak (27. januara): "Samo pre nekoliko dana, napisao sam da ne razumem zašto Jevrejska opština u Beču bojkotuje skupove sa predstavnicima Slobodarske partije, kad su se njihovi odnosi u pozadini razvili zapanjujuće dobro. Sad razumem. Nažalost."