Berlin i Beč: Vlast narodu?

Model reprezentativne demokratije je, uz manje varijacije, uvek isti: 1. članovi biračkog tela biraju parlament; 2. parlament odobrava vladu na predlog mandatara; 3. mandatara imenuje predsednik države na osnovu većinske volje biračkog tela.

Volja suverena, u patetičnom smislu naroda, u praktičnom biračkog tela, stoji na početku i kraju tog procesa. Njome on počinje kad se puni parlament, njome završava kad se pred poslanicima pojavi mandatar kao predstavnik pobedničke stranke.

Suveren je time preneo odgovornost na izabrane predstavnike i zaslužio svoj mir (od izbora) za narednih četiri ili pet godina. U tom periodu, suveren više nije ni odgovoran ni kriv za odluke svojih predstavnika. Moralno da, ali po zakonu, po političkoj praksi – ne.

Reprezentativna demokratija poklanja suverenu nekoliko udobnih godinica u kojima se on može baviti svojim poslovima, porodicama i prijateljima, a ne da bez honorara nadgleda svaki korak izabranih predstavnika.

Uz izvinjenje svima kojima je poznat put reprezentativne demokratije, ovo podsećanje je bilo neophodno da bi se do kraja shvatile praktične konsekvence tog izlomljenog procesa: izbori – pusti me na miru i vladaj – izbori – pusti me na miru i vladaj.

Od tog s dobrim razlogom isprekidanog procesa, direktna demokratija pravi jedan: Izbori–izbori–izbori–iznenađenje... opet izbori. Pri tome ne menja mnogo na stvari da li se kod "izbora" misli na prave izbore, ili na referendume, s obzirom na to da je zakonski, organizacioni i finansijski angažman u oba slučaja jednak. Mobilizacija svih humanih resursa je ista. 

Posledica po glasače je dilema da li da usput svrate do birališta kad skoče po hleb i mleko. Posledica za izabranu vlast je da njeni predstavnici guraju odgovornost od sebe i malo-malo pa je vraćaju suverenu – oni vladaju plaćeno, suveren neplaćeno. 

U suštini, ne vlada niko.

Štajnmajeru, daj pritisni svoje...

Kada su početkom prošle sedmice pukli nemački koalicioni pregovori između tri i po stranke CDU/CSU, Zelenih i liberala, dobar deo analitičara se neshvatljivo brzopleto i plitko zaleteo u varijantu novih izbora.

Novi izbori nisu u Nemačkoj bili realna opcija čak ni tog trenutka prošlog ponedeljka kada je Angela Merkel, trenutno kancelarka po političkoj inerciji, izjavila da su novi izbori njena prva opcija.

Prvi razlog: politički razum. 

Nemačka u aprilu 2018. godine, kada bi se birači ponovo digli na noge u aktu direktne demokratije, ne bi bila ona ista Nemačka iz sredine novembra 2017. kada su pukli pregovori za "Jamajka" koaliciju.

Da bi nacionalne izbore u takvom kontekstu trebalo shvatiti kao akt direktne demokratije jeste neosporno: oni bi se održavali u tesnom razmaku od prethodnih, u situaciji kada bi egzekutivna vlast uživala višemesečni status vršioca dužnosti, a da u čitavom tom periodu nikad nije postala prava, zakonom legitimisana vlada.

Nemci bi, u suštini, o svojoj novoj vladi odlučivali referendumom!

Čekanje na nove "izbore" bi Nemačku na pola godine transformisalo u državno-pravni provizorijum, a on bi sa svoje strane kod biračkog tela stvorio doživljaj rapidnog pogoršanja bezbednosti i stabilnosti, koji bi sam, čak i da nema drugih faktora – napretka desnice, anarhističke levice, polarizacije u društvu, migracionog pritiska, islamizacije – doveo do faktičnog pogoršanja stanja u zemlji.

Nemačkom bi se raširila nestabilna politička matrica. Kakve forme bi ona mogla uzeti, dovoljno je setiti se Samita G-20 u julu ove godine u Hamburgu i noći kada je egzekutiva prepustila grad totalnom haosu.

Kako je Nemačka najveća i najuticajnija evropska zemlja, čitava Evropa, ne samo EU, našla bi se u situaciji prestrojavanja.

Angela Merkel sve to zna, ili joj je palo na pamet najkasnije pet minuta nakon što je pred medijima izjavila da bi ona najrađe ponovo pitala suverena za mišljenje, u miru i natenane. Stoga je jedina razumna interpretacija njene najave novih izbora pritisak na socijaldemokrate da u aktu patriotizma spreče takvu opciju.

Izjava "moj prioritet su novi izbori" imala je tri adresata – predsednika države Štajnmajera, niža rukovodstva SPD-a i javnost, kao i tri značenja, a da se nijedno nije poklapalo sa manifestnim. Za prvog je to bio znak "vrati uslugu i pritisni one tvoje"; za druge "valjda vam je sada jasno koliko je Šulc neozbiljan"; trećima je to bila poruka "vidite šta mi rade neodgovorni tipovi".

Drugi razlog: nemački mentalitet.

Samo oni "analitičari" koji ne poznaju nemački mentalitet su prošlog ponedeljka mogli nasesti na izjavu Angele Merkel o novim izborima kao o kancelarkinoj preferentnoj opciji.

Novi izbori bi zemlju stavili u polugodišnju zonu rizika geometrijske progresije. 

Nemački politički establišment je to shvatio munjevitom brzinom, a kako je istorijski odgojen na paradigmi o disciplini, dužnosti, poslušnosti i odgovornosti, bilo je jasno da ni on, ni politička javnost, ni obična nemačka duša, neće dopustiti takav scenario.

Kancelarkina pretnja novim izborima bila je dovoljna da u pogon stupi čitav mehanizam javnih i zakulisnih pritisaka i ucena na jedinu stranku koja u računskom smislu prvoplasiranoj CDU/CSU donosi parlamentarnu većinu, te vraća zemlju iz oluje direktne demokratije u sigurnu luku reprezentativne.

U ponedeljak izjava kacelarke o novim izborima, juče, u subotu (25. 11), na sastanku sa lokalnim rukovodstvom CDU za Meklenburg – Zapadnu Pomeraniju, kaže kako, "nema govora o novim izborima" (Špigl). Da li to znači da je kancelarka nedosledna?

Naprotiv, sve je to bila dobra psihološka igra. Na početku sedmice se nadala da će automatika nemačkog mentaliteta proraditi u njenu korist; na kraju je sa olakšanjem shvatila da jeste.

Da se išlo u nove izbore, svi bi izgledali krivi – samo ona ne. 

(Nemački) bauk manjinske vlade

Sa drugom spomenutom varijantom, manjinskom vladom CDU/CSU, nešto je komplikovanije. 

U konkretnim uslovima u kojima je Nemačka trenutno (jačanje desnice, polarizacija, islamske migracije, kriza EU) manjinska vlada bi takođe poprimila efekte direktne demokratije.
Tu hipotetičku situaciju, za njega poželjnu, opisao je prošlog četvrtka u komentaru za austrijski Prese poznati nemački ekonomista Hans Verner Zin, profesor na univerzitetima u Minhenu i Beču, savetnik nemačkog ministarstva za privredu.

Zin se u krugovima leve humanističke javnosti i medija doživljava kao "desničar", zato što je nemilosrdni kritičar kancelarkine migracione i socijalne politike, jedan od onih retkih prominentnih glasova koji smatraju da je Angela Merkel u septembru 2015. počinila udar na Ustav kada je državne, u posledici i evropske granice, otvorila za nekontrolisanu migraciju.

To je rečeno tek toliko da bi se objasnilo zašto Zin u svojoj analizi smatra da bi manjinska vlada bila pozitivno rešenje za Nemačku. Njegovi argumenti su: kancelarka više ne bi bila u situaciji da samostalno i impulsivno "preseca čvorove"; za svaki zakon bi morala u Bundestag po većinu; morala bi da moli, ubeđuje i uverava, da se prilagođava i pravi kompromise.

Bilo bi gotovo i sa onim briselskim noćima kad se maratonski razgovaralo o neuralgičnim temama, a u stvari od kancelarke iznuđivala presuda – 10. na 11. maj 2010. kad je na pritisak Francuske dogovoreno kršenje "Mastrihta"; 29. na 30. juni 2012. kada je izglasana bankovna unija. Kad bi u uslovima manjinske vlade opet pristala da je tako "zbrzaju", sutradan bi morala u Bundestag po dozvolu.

Nemačkom ne bi vladala vlada, već parlament. Kako neke od stranaka u Bundestagu – Zeleni, AfD, naginju ka baznoj demokratiji, onda bi čitav proces odlučivanja u Nemačkoj dobio formu procesualne mašine direktne demokratije.

"Bazna demokratija" je forma direktne; ona pretpostavlja da je rukovodstvo stranke u stalnom dodiru sa članstvom, da se sve odluke preispituju i odobravaju, gore-dole, beskrajni mejlovi, SMS-ovi, sastanci, dok čitava partija u celini ne bude zadovoljna.

Kad rukovodstvo SPD-a juče izjavljuje kako će pustiti članstvo da u internom referendumu odluči o "GroKo", velikoj koaliciji sa CDU/CSU, to je paradigmatski primer bazne demokratije.

Budući da su Nemci relativno disciplinovana nacija, manjinska vlada bi, čak i bez odgovarajućeg istorijskog iskustva, imala šanse da sporo, bez dramatičnih odluka i velikih gesta, pokrije legislativni period.

Ona bi, međutim, vezala ruke sadašnjoj kancelarki, ograničila njenu ličnu moć, smanjila joj ustavnu osnovicu s koje vlada. Za Zina je to poželjan razvoj, za samu Angelu Merkel javno poniženje i stoga neprihvatljivo. 

S njene pozicije je najbolje isprovocirati odlazak Šulca, koga je ionako svima dosta, i onda neometano nastaviti sa krunjenjem javne podrške za CDU, CSU i SPD, dok im na kraju ne ostane glasova ni za veliku koaliciju.

Jedna je Švajcarska

Što se tiče Austrije, bilo bi netačno reći da su koalicioni pregovori između prvoplasiranih konzervativaca i trećeplasiranih slobodara zapeli. Nisu, sva je prilika da će mandatar Kurc ispuniti obećanje iz oktobra i formirati vladu do Božića.

Ali u jednoj stvari on mora doneti tešku i dalekosežnu odluku – hoće li povodom referenduma kao najbitnijeg mehanizma direktne demokratije popustiti pod pritiskom slobodara?

Konkretno, to u austrijskom političkom sistemu izgleda ovako: stranke, nevladine organizacije, sindikati, grupa građana, organizuju peticiju za referendum. Ako peticija skupi više od 100.000 potpisa, parlament mora razgovarati o toj temi, u suprotnom ne. Da bi parlament po datoj osnovici (100.000 i više) zaista i raspisao referendum, potrebno je doneti poseban zakon. Svaki put pojedinačno.

Zakone, kao što se zna, donosi parlamentarna većina. Kako u austrijskoj Drugoj republici još nikad nije sedela stranka ili koalicija koja je favorizovala referendum, tom mehanizmu se u praksi retko pribegavalo. Da on i sada postoji kao ustavna mogućnost pokazuje referendum iz 1978. godine, kada su Austrijanci sprečili otvaranje potpuno izgrađene nuklearke i time zauvek sahranili vladine planove o nuklearnom energetskom programu.

Pre četiri godine su tada vladajući konzervativci i socijaldemokrate stajali na korak do donošenja zakona koji je propisivao da se referendum mora organizovati ako ga podržava deset odsto biračkog tela (oko 650.000), bez obzira na to šta o tome misli parlamentarna većina. 

To se proceduralno razvodnilo, ali su konzervativci, kako pokazuju tekući pregovori, ostali pri toj ideji. Slobodari, međutim, traže da ta granica bude četiri odsto (oko 250.000). Ako se to prihvati, Austrijanci bi svaki čas trčali na glasanje, kao u Švajcarskoj.

Apropo Švajcarske. Austrijski dnevnik Prese: "Stotinama godina se švajcarsko političko telo vežbalo u participaciji i odgovornosti, da bi se danas moglo reći da sa izvesnom zrelosti odgovara na referendumska pitanja. Ili možda neko misli da bi austrijski glasači odbili šestu nedelju odmora da im je neko ponudi na referendumu, kao što su to zaista učinili švajcarski?"

Tu je naravno i pre svega pitanje izlaska iz EU. Prema aktuelnom ispitivanju Društva za evropsku politiku, oko četrdeset odsto anketiranih smatra da bi referendum o daljem članstvu u EU imao smisla. Istovremeno, njih skoro 70 odsto kaže da bi glasali za ostanak Austrije u EU.

Koja bi onda bila svrha takvog referenduma – da se kritičarima koji vuku napolje začepe usta?

Možda, na nivou političkog vica. Kako se on završio u Velikoj Britaniji – poznato je, još se smeju.

Direktna demokratija je duh u boci, a njen tip političke odgovornosti su kule na pesku.
Kako će se austrijski mandatar Kurc izvući iz te klopke mnogo je interesantnije pitanje, nego kako će Merkelova u Nemačkoj odustati od prevremenih izbora koje nikad ozbiljno nije ni nameravala da održi.