Minhenska konferencija: Dva odsto straha

Tačka jedan: NATO postaje nosilac evropske integracije.

Sva dalja integracija u Evropi će se odvijati preko transatlantske vojne alijanse. Ako se pažljivo slušao govor sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga, nema nikakve sumnje da ta organizacija sebe tako vidi.

NATO sebe definiše kao nosioca kompetitivnog programa integracije; kompetitivnog prema EU.

Na civilnoj bini u Minhenu, zapadna vojna alijansa je nastupila kao bezbednosni projekat koji u generacijskom luku spaja prošlost i budućnost.

Cilj NATO-a je da "projektuje stabilnost preko svojih granica", kaže Stoltenberg, što treba razumeti upravo tako bukvalno kako je i rečeno: NATO ide dalje i smelije, u stalnom strukturalnom "reframing-u" vlastite uloge.

"NATO ima ambiciju da govori u ime Evrope... NATO poistovećuje sebe i Evropu", sumirao je Stoltenbergov govor ruski parlamentarac iz publike.

Ovde nije u prvom planu činjenica da su Rusi u sekundi shvatili šta je Stoltenberg zaista rekao, već da je svaki koncentrisani posmatrač mogao da izvuče isti zaključak: da se samosvest NATO alijanse od trenutka izbijanja ukrajinske krize u zimu 2013. nalazi u rapidnom porastu.

Zato je Timermans u petak govorio da "nema proširenja Evropske unije, čak i kad bi kandidati bili spremni". Nema proširenja, zato što se težište evropskih integracija prebacilo na vojnu šinu. Ako je ta činjenica do sada bila fluidna, u Minhenu je postala evidentna.

Tačka dva: "Dva odsto" menja svet.

Fraza "dva odsto" bila je najčešće spominjana politička formula ove Minhenske konferencije. Ona se odnosi na obavezu članica NATO-a da izdvajaju dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za vojne izdatke.

Na prošloj Minhenskoj konferenciji glavna reč je bila "Ukrajina", ove godine "dva odsto". Ironično, to bi se moglo nazvati napretkom, činjenica je da je Evropa u tretmanu problema sa opisne kvalifikacije prešla na brojčanu kvantifikaciju.

Moglo bi – kad ta dva odsto za NATO ne bi podrazumevala i 100 odsto odgovornosti sa Amerikancima i Rusima.

Pozadina je sledeća: na samitu NATO-a u Velsu pre dve godine, članice Alijanse su donele jednoglasnu odluku o izdvajanju dva odsto iz bruto nacionalnog proizvoda za odbranu u narednih 10 godina.

I tada, 2014, kao i sada, tu se ništa nije promenilo, osim što je proces klizeće redukcije nacionalnih izdvajanja za odbranu zaustavljen. Samo pet od Alijansinih 28 članica – Poljska (dva odsto), Estonija (2,16 odsto), Velika Britanija (2,21 odsto), Grčka (2,38 odsto) i Sjedinjene Države (3,61 odsto) – ispunjavaju dogovorenu normu.

Novi američki predsednik je najpre davao izjave o nepotrebnosti NATO saveza ("Nato is obsolet"), nakon čega su najviši predstavnici njegove administracije došli u Minhen da bi precizirali, odnosno kvantifikovali tu Trampovu izjavu: Ako svako za NATO plati dva odsto od onoga što godišnje proizvede, onda Vašington ostaje veran principima transatlantskog vojnog partnerstva.

Poruka američkog potpredsednika Pensa Evropljanima svela se na sledeće: Ako ste vi verni dogovorenom (dva odsto), onda smo i mi verni dogovorenom (da vas branimo).

Tu je Pensovu frazu, ponovljenu kroz nekoliko gradacija, domaćin minhenskog skupa Išinger nazvao "Tramp–Pensovom ucenom". Ili-ili, ako vi, onda mi...

Nemačka ne ferma Ameriku dva posto...

Tačka tri: Nemačka (trenutno izdvaja 1,19 odsto) nema nameru da do 2014. ili bilo kad kasnije podiže svoje vojne izdatke na dogovorenih dva odsto bruto nacionalnog proizvoda.

To su u Minhenu rekli i kancelarka Angela Merkel, i njen ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel, svako od njih više puta. Ona suvo i distancirano, on čak dosta grubo u odgovorima na pitanja iz sale.

Njihova poruka je da Nemačka ne smatra kako više ulaganja u vojsku donosi i više bezbednosti. Gabrijel: "Grčka za bezbednost izdvaja traženu sumu. Da li biste vi nazvali Grčku bezbednom?"

Sukob Berlin–Vašington posle Minhena izgleda programiran.

Da bi bio siguran da se berlinsko "najn" shvatilo u svim nijansama, Gabrijel je tačno nabrojao nemačke prioritete: na prvom mestu spoljna politika, na drugom odbrana, na trećem unutrašnja bezbednost, na četvrtom blagostanje, na petom socijalni aspekti unutrašnjeg tržišta.

To što diplomatija kompenzativno preuzima funkciju odbrane – nije sporno. Ali je interesantno što je Gabrijel fiktivnu opasnost od Rusije (odbrana) rangirao više od realnog islamističkog terora (unutrašnja bezbednost), ekonomiju stavio iza njih (blagostanje), a društvenu pravdu plasirao na samom kraju (socijalni aspekti tržišta).

Kad se zna da je trend koji je na delu u Nemačkoj obično onaj koji će Evropska unija u celini preuzimati i sprovoditi kao svoju politiku, onda je jasno: gabariti nove nemačke hrabrosti slavili su u Minhenu svoju verbalnu premijeru.

Tačka četiri: Od američkih izbora, porast nemačke samosvesti se odvija geometrijskom progresijom.

Nastupi Angele Merkel, Zigmara Gabrijela, Ursule fon der Lajen bili su prepuni manjih i većih simbola nove nemačke bezbednosti.

Generalno važi istorijsko pravilo: kad Nemci počnu da se dobro osećaju u vlastitoj koži, vreme je za brigu.

Ovako nemački politolog Kristijan Hake, koji za Bavarsku televiziju već godinama komentariše nastupe svetskih političara na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, vidi glavni rezultat ovogodišnjih diskusija: Nemačka je postala evropsko "sidro", a Angela Merkel "nešto kao nova statua Slobode".

Nemački predstavnici su pazili da ne naglase interesnu distancu samo prema Moskvi, što nije ništa novo, već i prema Vašingtonu, što bi bio premijerni slučaj nemačke političke emancipacije posle 1945.

Hake za Bavarsku televiziju: "SAD će polomiti zube na Nemačkoj."

Isti komentator prevodi za javnost simboličke poruke zajedničkog nastupa Zigmara Gabrijela i njegovog francuskog kolege Žan Marka Eroa: "Pre su nemački predstavnici delovali kao privezak francuske diplomatije. Sad je obrnuto. Sad su Francuzi naš privezak."

Čitav je tepih znakova iz kojih se čita narasla samosvest nemačkih političkih predstavnika: "nemački zadatak je da ne dopusti stvaranje vakuuma"; Berlin će učiniti "what ever it takes" da bi sprečio cepanje EU"; sa Velikom Britanijom "treba postupati blago, ali ne iz samilosti".

Gabrijel: "Nadamo se najboljem, pripremamo se za najgore, ali gledano očima optimiste."

Vašington i Moskva Evropljanima: Dali smo vam najbolje i najhrabrije

Tačka pet: Prošle godine se Zapad bavio Rusijom, sad se bavio samim sobom.

Samo se Baltik bavi Rusijom.

Bivši letonski ministar odbrane je Gabrijela zaskočio pitanjem-konstatacijom: "Moja zemlja dakle ostaje bez zaštite zato što vi niste spremni da finansijski podržite NATO?"

Činjenica da se Baltik takođe nada najboljem a očekuje najgore, ali, za razliku od Nemačke, kroz vizuru pesimiste, nije ostala bez odgovora.

Gabrijel: "Dva odsto ne dolazi u obzir. Da Nemačka za vojne izdatke plati dodatnih 25 milijardi evra – to ne dolazi u obzir. Ali mi godišnje dajemo 30-40 milijardi evra za izbeglice da bismo Evropu učinili bezbednijom. Da li se to računa u zajedničku bezbednosnu politiku?"

I da, i ne. Evo kako taj žustri dijalog komentariše Hake: "Može se reći da Nemačka tom sumom drži migracije pod kontrolom kako bi Evropu držala bezbednijom. Ali je isto tako moguće reći da je bezbednost u Evropi upravo ugrožena zbog nemačke neodgovorne migracione politike."

Tačka šest: Sitne žice i suzice.

Iz govora Pensa i Lavrova bilo je jasno da i jedna i druga strana apeluju na Evropljane da se sete starih veza. Težak poduhvat, pogotovo posle nastupa nemačkih predstavnika, koji su se raširili u "vakuumu", ili posle govora Federike Mogerini, koja je "Minsk 2" nesmotreno nazvala "mehanizmom za kažnjavanje Rusije".

"Kada govorite o slobodi", rekao je Lavrov, "nemojte zaboraviti da su milioni Rusa poginuli za evropsku slobodu... Ponosni smo što sa Evropljanima delimo isti kontinent".

Ili Pens: "Nemojte zaboraviti investicije koje je naša nacija uložila u vašu slobodu. Poslali smo vam naše najbolje i najhrabrije sinove... Danas odbrana Evrope traži vaš angažman jednako kao i naš. Mi stojimo uz vas, ali i EU mora podneti žrtve, ne samo mi."

Američka strana je prednjačila u toj vrsti istorijskog romantizma. Komentar Bavarske televizije: "Iza Pensovog emotivnog prisećanja na američko-evropsko prijateljstvo kriju se vrlo kondicionirani uslovi buduće saradnje. Materijala za buduće konflikte koliko hoćeš."

Stoltenberg: "Toliki su pali za našu slobodu. Moja nesigurnost dolazi od toga... jer ne znam da li se mi danas uzdižemo do hrabrosti prošlih generacija, do visine izazova u kojima su prošle generacije dokazivale svoju hrabrost."

Najkraća poruka ovogodišnje Minhenske konferencije glasila bi: Da li će sloboda umeti da peva kao što je NATO pevao o njoj?