Diplomatski ples Japana i Rusije za novac i teritorije

Tokio i Moskva su ove godine započeli novu rundu pregovora o bilateralnoj ekonomskoj saradnji, zaključivanju mirovnog sporazuma i rešavanju teritorijalnog spora oko ostrva na granici između Ohotskog mora i Tihog okeana, u Rusiji poznatih kao Južni Kurili, a u Japanu kao "severna teritorija".

U tim pregovorima Japan nastoji da svojim novim planom o investicijama, o kupovini ruske robe i transferu tehnologije ubedi rusko rukovodstvo da popusti i vrati Japanu ostrva Kunaširi (ruski Kunašir), Etorofu (ruski Iturup) i Šikotan i maleni arhipelag Habomai, koje je krajem Drugog svetskog rata zauzela Crvena armija, dok se Kremlj trudi da poveća ekonomsku razmenu i privuče japanske investicije bez činjenja teritorijalnih ustupaka koji nisu predviđeni ranijim sporazumom između SSSR-a i Japana.

Ruski predsednik Vladimir Putin je u izjavi medijima u Moskvi pred polazak za japansku prestonicu rekao da je nepostojanje mirovnog sporazuma između dve zemlje sedam decenija nakon završetka neprijateljstava u Drugom svetskom ratu anahronizam, ali i naglasio da osnova pregovora za sklapanje tog sporazuma može biti jedino zajednička deklaracija iz 1956. godine, koja predviđa samo povratak ostrva Šikotan i sićušnog arhipelaga Habomai.

Putin je izjavio da preostala ostrva nemaju veze sa tim i da stoga ne postoji problem teritorija, što predstavlja razočaranje za vladu u Tokiju, koja je ove godine intezivirala pokušaje da ubedi rusko rukovodstvo da vrati sve teritorije koje je 1945. godine zauzela Crvena armija.

Investicijama do teritorija?

Japanska vlada sa premijerom Šinzom Abeom na čelu poslednjih par godina pokušava da iskoristi političku i ekonomsku izolaciju Rusije, koju sprovode zemlje Zapada zbog krize u Ukrajini, kako bi nudeći svoj kapital i tehnologiju Rusiju privolela na teritorijalne ustupke.

Premijer Abe je u maju ove godine otišao u neformalnu posetu Rusiji, uprkos protivljenju iz Vašingtona, i ruskom lideru ponudio ekonomski plan u osam tačaka, koji obuhvata i učešće japanskog kapitala u velikim infrastrukturnim projektima za eksploataciju prirodnih resursa i razvoj ruskog Dalekog istoka, što je važan ekonomski prioritet Moskve.

Japanski premijer je potom u septembru posetio i veliki forum u Vladivostoku posvećen privlačenju investicija, a dva lidera su se susrela i prošlog meseca, na marginama sastanka Organizacije za ekonomsku saradnju u Azijsko-pacifičkom regionu (APEK) u Limi.

Za japansku vladu su ekonomska saradnja i pitanje teritorija dve strane istog novčića i unapređenje ekonomske razmene bi bez povratka izgubljenih ostrva bilo besmisleno.

Vlada u Tokiju stoga planira investicionu injekciju od oko 16 milijardi dolara u ruska preduzeća i projekte.

Poziva domaće kompanije da, zajedno sa državnim institucijama poput Japanske banke za međunarodnu saradnju (JBIC), ulažu u ruske projekte za eksploataciju prirodnog gasa u Arktičkoj oblasti i na Sahalinu, ali i da pomognu planu ruske vlade za uređivanje i razvoj gradova u unutrašnjosti transferom tehnologije za nadzor saobraćaja i obradu otpada.

U toku su i pregovori da "Tokijska elektroprivreda" za prečišćavanje radioaktivne vode nagomilane u razorenoj nuklearnoj centrali "Fukušima 1" kupi rusku tehnologiju za dekontaminaciju, a dve zemlje će pokušati i da koordinišu zajednički nastup na trećim tržištima.

Tokio i Moskva takođe rade i na sporazumu o liberalizaciji viznog režima, kako bi podstakle turističku razmenu, i na nalaženju načina za povećanje razmene studenata.

Istorijat spora između dve zemlje

Kada je Crvena Armija pri kraju Drugog svetskog rata otpočela artiljerijsko bombardovanje položaja Japanske carske armije u Mandžuriji 9. avgusta 1945. godine, Japanci nisu imali snage da joj se suprotstave, pa je veliki broj njih je pao u zarobljeništvo i završio u sibirskim logorima (tzv. gulazima).

Danas sporna ostrva iz Kurilskog lanca, u to vreme deo japanske teritorije, našla su se u sovjetskim rukama nekoliko nedelja docnije.

U Japanu se okupacija tih ostrva od strane Crvene armije i danas doživljava kao "podli čin" jer je Sovjetski Savez tada navodno prekršio sporazum o nenapadanju koji je potpisan 1941. godine, kao rezultat ranijeg sukoba između dve zemlje na granici između Mandžurije, koju su Japanci držali pod okupacijom, i Mongolije, koja se nalazila u sovjetskoj sferi uticaja.

S japanske tačke gledišta, SSSR je postupio ne samo nelegalno već i nemoralno, jer je iskoristio slabost Japana, koji je tih dana na jugu zemlje trpeo strahovito atomsko bombardovanje – razaranje bez presedana u ljudskoj istoriji.

Japanci su naročito kivni zato što je Crvena armija prigrabila japanska ostrva nakon objave kapitulacije cara Hirohita 15. avgusta u obraćanju naciji posredstvom radija.

Ruska strana, međutim, tvrdi da je već u aprilu 1945. godine, četiri meseca pre početka operacija protiv japanske vojske, Sovjetski Savez formalno stavio na znanje vladi u Tokiju da sporazum o nenapadanju više ne važi, i da je to učinio jer je svojim američkim saveznicima tokom pregovora u Jalti obećao da će otvoriti front protiv Japana u severoistočnoj Aziji, kako bi ublažio teret i gubitke američke vojske.

Rusi takođe ističu činjenicu da je predaja Japana ozvaničena tek 2. septembra 1945. godine, potpisivanjem kapitulacije na američkom ratnom brodu "Mizuri", tako da je zauzimanje južnih Kurila izvršeno legitimno, za vreme trajanja ratnog stanja.

Kada je nakon smrti Josifa Visarionoviča Staljina na funkciju generalnog sekretara komunističke partije i predsednika države stupio Ukrajinac Nikita Hruščov, dve države su postigle sporazum o okončanju ratnog stanja i vraćanju dela spornih teritorija Japanu.

Deklaracija iz 1956. godine, koja je ratifikovana u parlamentima obe države, predviđala je da Sovjetski Savez zadrži dva najveća ostrva i vrati preostala, sićušna ostrva Japanu, ali je dalekoistočna carevina kasnije, na urgiranje SAD, taj dokument odbacila i zbog toga što je prevladala svest da bi njegovo sprovođenje značilo defakto odricanje od ostrva Etorofu i Kunaširi, čija površina zahvata više od 90 procenata teritorije koju je Japan izgubio.

Tačno pola veka kasnije, 2006. godine, za vreme drugog mandata predsednika Vladimira Putina, japanske medije su preplavili izveštaji o tome da je ruski lider inicirao razgovore sa japanskim rukovodstvom o vraćanju dva ostrva u skladu sa sporazumom iz 1956. godine, u sklopu Putinove "diplomatije prirodnih resursa", koja za cilj ima jačanje ruske ekonomije i širenje političkog uticaja u svetu kroz sklapanje velikih ugovora o prodaji ruske nafte i prirodnog gasa.

Naime, prema izveštavanju japanske štampe, ruski predsednik je tada nudio pregovore o povraćaju dela teritorije kao jednu vrstu poziva japanskim kompanijama da ulažu u gradnju dugog i skupog naftovoda u istočnom Sibiru i u terminale za skladištenje i upumpavanje tečnog prirodnog gasa u tankere na Kamčatki.

Ta infrastruktura je trebalo da Rusiji donese ogroman profit kroz prodaju prirodnih resursa zemljama bogatim novcem i gladnim nafte i gasa – Kini, Japanu i Južnoj Koreji.

Ipak, ni tada se dve strane nisu dogovorile o potpisivanju mirovnog sporazuma.

Nekoliko godina kasnije, 2013. godine u Japanu je sa puno pažnje preneta izjava predsednika Putina da bi spor oko ostrva iz Kurilskog lanca trebalo da bude rešen tako da obe strane imaju utisak da je rezultat nerešen, što se uzimalo za indiciju da je voljan da napravi određen ustupak.

Predsednik Putin, koji je veliki ljubitelj japanske borilačke veštine džudoa, tom prilikom je upotrebio japansku reč za nerešen rezultat, što je okvalifikovano kao izraz naklonosti.

Međutim, od izbijanja ukrajinske krize ruski lider je u više navrata dao izjave o neotuđivosti i celovitosti ruske teritorije.

Isto je učinio i ruski premijer Medvedev, a Moskva je na ostrvima čiji povratak priželjkuje Tokio održala i vojne vežbe i otpočela ciklus investicija koje imaju za cilj da podignu standard nekoliko desetina hiljada ruskih građana koji žive u tim perifernim oblastima federacije i tako umanji privlačnost kapitala i investicija koje tamošnjim žiteljima za njihovu naklonost nudi Tokio.

Zbog svega toga, u Japanu je privremeno splasnula nada o povratku ostrva na granici između Ohotskog mora i Tihog okeana, koja u toj zemlji i danas zovu "severna teritorija", mada na njima više nema Japanaca, jer ih je Crvena armija odatle deportovala.

Sporazum o zaključenju mira i dalje nedostižan?

Ipak, premijer Šinzo Abe, koji važi za izrazitog nacionalistu, izgleda nije odustao od ideje o ponovnom uspostavljanju kontrole nad (svim) izgubljenim ostrvima i sada, kroz pomenuti plan od osam tačaka i predloge poput onog o zajedničkom upravljanju teritorijom južnih Kurila, pokušava da privoli rusko rukovodstvo na (postepeno) popuštanje.

Službenici japanske vlade su poslednjih nekoliko meseci u više navrata u svojim medijskim nastupima naglašavali činjenicu da je premijer Abe, kroz dvocifren broj susreta sa predsednikom Putinom u proteklih devet godina razvio bliske odnose sa njim, čime se želi pokazati da vlada aktivno radi na pitanju rešavanja teritorijalnog spora sa Rusijom.

Lična prisnost među liderima u Japanu se tradicionalno shvata kao vrlo bitan, pa i odlučujući faktor u pregovorima, pa se takvi istupi u javnost mogu i shvatiti kao izraz optimizma i vere u po Japan povoljan ishod pregovora.

Međutim, taj optimizam je u protekle dve sedmice raspršila vest o postavljanju ruskog raketnog naoružanja na spornim ostrvima i jasna izjava ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji je tokom nedavne radne posete svog kolege Fumio Kišide Moskvi rekao da je jaz između dve zemlje po pitanju teritorija i dalje nepremostiv, što je praktično značilo da se Tokio tokom Putinove posete ne može nadati pristanku na ustupanje svih teritorija.

Ako je u Tokiju i nakon toga preostao tračak nade, njega je ugasio sam predsednik Putin, pomenutom izjavom o tome da osnova za pregovore o zaključivanju mirovnog sporazuma može biti samo zajednička deklaracija dve države iz 1956. godine, koja predviđa da se samo ostrvo Šikotan i sićušni arhipelag Habomaj vrate pod japanski suverenitet, a da preostala ostrva sa tim nemaju veze, zbog čega teritorijalni spor zapravo ne postoji.

Tako se čini da će i ovog puta u Tokiju tokom susreta lidera dve zemalje izostati potpisivanje mirovnog sporazuma.

Pojedini analitičari u istočnoj Aziji uzroke za nemoć Tokija da ekonomskim sredstvima privoli Moskvu da mu vrati sva željena ostrva, pored odlučnosti ruskog rukovodstva i pregovaračkog umeća predsednika Putina, vide i u pobedi Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, što je, prema njihovom mišljenju, oslabilo pregovaračku poziciju Tokija.

Pre svega zato što novoizabrani američki lider, bar za sada, čini se, gaji lične simpatije prema predsedniku Putinu i zagovara normalizaciju odnosa sa Moskvom, pa je moguće popuštanje ekonomskih sankcija i političke zategnutosti sa SAD i njenim evropskim saveznicima, što u očima Moskve umanjuje privlačnost japanskog kapitala kao alternative za investicije sa Zapada.