Evropa, princeza iz kraljevstva metafora

U petak su se u Berlinu našli Obama i Merkel u jedinstvenoj funkciji zajedničkih domaćina predsedniku Francuske i premijerima Italije, Španije i Velike Britanije, kako bi demonstrativno potvrdili samo jednu konkretnu stvar - da Zapad nema nameru da ukida sankcije Rusiji. 

Na stranu svi ruski gresi iz 20. i početka 21. veka, to bi značilo da čitava jedna era u razvoju liberalnog sveta završava principijelnim dogovorom o daljoj konfrontaciji s Moskvom. Međunarodni prioriteti Evrope Angele Merkel i Amerike Baraka Obame ne mogu biti jasniji.

Politički legitimitet takve odluke je vrlo klimav. Obama odlazi iz aktivne politike. Velika Britanija odlazi iz Evropske unije. Oland strahuje da bi zemlju mogao prepustiti Marin Le Pen. Renci preti da će dati ostavku ako izgubi referendum o ustavnim promenama za dve nedelje, a Rahoj vodi manjinsku vladu.

Ono čemu su evropske javnosti preko medija prisustvovale pre dva dana, bio je proces prenošenja "amaneta", ritualno žrtvovanje Angele Merkel na oltaru političkog liberalizma.

Poruka je bila: svi mi smo, u perspektivi, bivši borci za promicanje univerzalnih vrednosti u politici, samo Ti Angela ideš dalje. Neka te taj pehar ne zaobiđe, preuzmi žrtvu na sebe, nastavi naš legat!

Kad bi Evropska unija funkcionisala po Bibliji, onda bi Evropljani tu pustili koju suzu i možda osetili nelagodu da je berlinski sastanak previše ličio na poslednju večeru pred izlet na Kalvariju. Unija međutim funkcioniše po specifičnoj sprezi zajedničkih pravnih akata sa ustavima država članica. Po pozitivnom pravu, dakle.

Cepidlaka bi sad argumentovao da se i čitav sistem državnog prava evropskih društava razvio iz crkvenog prava i da su u Nemačkoj i Austriji još živi ljudi koji nose zastarelu titulu "doktora oba prava", državnog i crkvenog.

Ima tu još znakova koji nas vraćaju u hrišćansku semantiku, kao na primer oproštajni poklon Angele Merkel odlazećem američkom predsedniku - božićni svećnjak izrađen po lokalno tradicionalnom srednjovekovnom modelu, sa pokretnim elementima koji se vrte kao mali karusel i tako "svetlošću razbijaju sile mraka" (Prese). Trebaće mu u Vašingtonu!

Otmica Evrope

Pođimo međutim od toga da ikonografija berlinske poslednje večere nema veze sa takozvanim "sekularizatima" hrišćanske religije, već sa izbornom kampanjom za Olanda i Merkel, ili sa ciljem Velike Britanije da izađe iz EU tek nakon što se Unija raspadne.

Nažalost, ni taj pokušaj povratka na nivo praktične politike ne funkcioniše ovog momenta kako treba, jer je već prva stanica Obaminog poslednjeg službenog puta po Evropi, poseta Atini, imala karakter simbola, demonstracije, teatralnog akta. U takvoj semantičkoj sprezi, moderna Grčka je poistovećena sa atinskom demokratijom od pre dva i po milenija, a Partenon sa kućom globalne liberalne demokratije.

Čak iako zanemarimo činjenicu da je Partenon bio objekat religiozne namene, i da se dakle opet, manje više nesvesno krećemo po terenu "sekularizata" jedne religije, problem ostaje paralela između Perikla i Ciprasa, uverljiva otprilike kao i strukturalna analogija između Karađorđevića i Nemanjića.

Mistična atmosfera berlinske "poslednje večere" od pre dva dana pokazuje kako je politički rečnik izgubio definicijsku snagu da opiše trenutno stanje odnosa što ih Zapad (USA+EU) održava sa Rusijom. Kao da su se postideli duha racionalizma, ključni politički akteri Zapada progovoraju ovog momenta jezikom simbola, metafora, alegorija, mitskih predstava i religioznih citata.

Ali ne samo politički akteri (u odlasku), već i analitičari društvenih prilika počinju da biraju metaforički jezik, ne bi li moralno opravdali presecanja istorijskih veza sa Rusijom, odnosno konačno, zasluženo, razgraničenje dva vrednosna univerzuma.

U principu, u takvim slučajevima se uvek polazi od osnovne alegorije iz vremena predhrišćanske mitologije: Bog Zevs/Jupiter se zaljubio u lepu feničansku princezu Evropu, prišao joj na obali mora pretvoren u pitomog bika, a onda je bacio na leđa i, verovatno balkanskom rutom, pobegao s njom na kontinent koji je dobio njeno ime.

Reklo bi se, vrlo slikoviti narativ kulturnog transfera s Bliskog istoka u Evropu. E da, ali se ta alegorija sad uselila i u politički rečnik. Ako su nam od tada svi od Zevsa/Jupitera, pa do nižih mitoloških i istorijskih hijerarhija iskorištavali princezu Evropu, ne možemo valjda pustiti da to s njom rade i Rusi!

Što je časopis u kome se taj mitološki narativ povezuje sa savremenim primerima intelektualno zahtevniji, to je konstelacija metafora slojevitija.

Osim, kad su poređenja tako komična, da izgledaju kao Cirkus Monti Pajtona u stripu, kao na primer ona iz uvodnog teksta "Ruske jeseni", aktuelnog broja berlinskog "Časopisa za istoriju ideja".

Holštajnska krava na kafi kod ruskog bizona

Autor tog teksta pod naslovom "Istina bizona", koji otvara tematsku celinu posvećenu nemačko-ruskim odnosa, je Kerstin Holm, od 1991. do 2013. dopisnik FAZ-a iz Rusije za kulturu.

Ona počinje svoj ogled pričom o jednoj nameravanoj, ali nikad ostvarenoj bračnoj vezi iz doba renesansnih vladara: O tome kako se Ivan Grozni udvarao britanskoj kraljici Elizabeti Prvoj pišući joj ljubavna pisma. "Devičanska" kraljica je bila dobar diplomata i vešta koketa, držala je stvar otvorenom dokle god je mogla.

Ta je korespondencija, iako ne u usko dinastičkom smislu, imala plodan efekat na obe strane: Ivan je Engleskoj odobrio povlašćene trgovačke odnose, a Elizabeta njemu pomogla da zaobiđe pomorsku blokadu Nemačkog hanzeatskog saveza.

Hanza (u kojoj su pored severnonemačkih gradova bili i švedski i baltički) je držala prolaz kroz Istočno more, a Ruse, današnjim rečnikom rečeno, u režimu trgovačkih sankcija, pa su je Englezi i Rusi efikasno zaobišli preko luke Arhangelsk i Severnog mora.

Kad je 1570, nakon dvadeset godina prepiske, konačno shvatio da ga Elizabeta samo "zavlači", Ivan je ("inteligentni despot", Holm) izgubio živce i napisao tako grubo i direktno pismo, da britanski istoriografi još uvek crvene od stida kad ga čitaju.

Sto godina posle tog gorkog iskustva, ljubavni interesi ruskih vladara su se promenili.

Objekti ne toliko želje, koliko razuma, tad su postale nemačke princeze. Trend ustvari počinje sa jednim princom, udajom Ane, ćerke Petra Velikog za nemačkog najdvojvodu iz roda Holštajna.

Ruski vladari su brzo otkrili kakvo je blagostanje imati na dvoru nemačke princeze: uredne, organizovane, obrazovane, vredne, disciplinovane, karakterne, a još k tome prevedene na pravoslavlje, Ruskinje skroz na skroz, gde ćeš bolje.

Od tog trenutka, rusko-nemački odnosi počinju da daju ton rusko-evropskim odnosima, s pravom zaključuje Holm. Kakvi će biti odnosi između Evrope i Rusije, to zavisi od toga kakvi su između Berlina i Moskve; puno se tu nije promenilo. Jezik simbola ih drži zajedno: Kancelarka Merkel na svom stolu i danas ima sliku (izvorno nemačke princeze) Katarine Velike, predsednik Putin je do pre nekoliko godina na zidu svog kabineta držao portret Petra Velikog.

I tu se negde, ruši serioznost uvodnog teksta iz "Ruske jeseni" - već na prvim stranicama, kad se shvati da autorka ne tematizuje istorijski momenat susreta i međusobne fascinacije dve kulture, već upotrebljava Katarinu i Petra kao moderne metafore za Angelu i Vladimira.

Od tog trenutka, čitalac se sa fazama u nemačko-ruskim odnosima upoznaje kroz konfuznu kombinaciju metafora iz životinjskog, mitološkog i petparačkog sveta:

- Da se princeza Evropa posle Drugog svetskog rata udala za "prekookeanskog Kauboja" koji joj je garantovao sigurnost "svog dela Kontinenta, čije su kulturne lepote i udobnosti bile dostojne princeze iz bajke".

- Da je "zaostalo rusko carstvo" 1945. "upecalo" istočni deo princeze Evrope i kao ribu ga silom izvuklo na na teritoriju svoje "grube, ekstenzivne, mobilizacijske ekonomije." 

- Da "prekookeanski Kauboj" nije uvek imao manire, jer je svoju zapadnu nevestu Evropu od tada "vodio na NATO lancu".

- Da glavna metafora za Rusiju iz faune nije uobičajeni "medved" (Holm je ne spominje ni jedan put), već "bizon". "Evropski Bizon je otporan na vetar i kišu, osvaja šarmom prve životinje na zemlji...on ne planira, živi od danas do sutra, u nevolji se hrani kupusom, krompirom i gljivama".

Da tako skroman i samodovoljan kao što jeste, bizon ima problema jer "upecanima" (t.j. istočnim delovima princeze Evrope, pojašnjenje V.K.) ne nudi perspektivu razvoja. "Čitave horde iz njegovog habitata su dezertale pod transatlantsku strehu, nadajući se društvu svojih sretnijih, bolje hranjenih pripadnika vrste." Na koju "vrstu" Holm pri tome misli - riblju, bovinsku ili mitološku - V.K. nažalost nije u stanju da odgovori.

- Da je "bizon istorijski gubitnik" koji je, "ne bi li zaustavio osipanje svog habitata, markirao crvenu liniju svoje sigurnosne zone - granice bivšeg Sovjetskog saveza." U tom procesu mu je "jedini adut visoka spremnost na nasilje. Kao trkački konj koji gubi snagu, bizon grize konkurenta koji ga pretiče - 2008 komad Gruzije, 2014 komad Ukrajine."

- Da Kerstin Holm nije imala nameru da uvredi Ruse, već da upečatljivim slikama približi čitaocima tematiku, onako kao što se priča o pčelama i cveću servira deci kao nosač vitalnih informacija. Njoj je bilo jasno da, ako već za Ruse upotrebljava metaforu "bizona" (koji je ustvari, videli smo trkački konj, ali bez uspeha) i za sebe mora naći neku odgovarajuću iz životinjskog sveta.

Ovako, u trećem licu, Holm opisuje svoje iskustvo iz Rusije: "Autorka je provela dobar deo života u gruboj Rusiji i osećala se kao holštajnska crno bela krava koja u divljini dolazi u posetu rođaku bizonu. Njoj je jasno, da kao domesticirana rođaka bizona ima posla sa nepredvidivim, čas brutalnim, čas sentimentalnim pripadnikom svoje vrste, dok je istovremeno svesna da je on izložen mnogo grubljim menama istorije od nje. Šta god da je u pitanju - socijalizam ili kapitalizam, ateizam ili vera, bizona uvek dopadne jedna posebno brutalna varijanta."

Holštajni - od princa, preko goveda, do bifteka na poslednjoj večeri

Holm: "Bizon je međutim kravi istrenirao alarmistički refleks još u ranim fazama dodira, tako da holštajnska krava sad poseduje veću dubinu u posmatranju sveta. Kod svojih poseta Rusiji, autorka je primetila da ulazi u težak, ontološki mračan teren. Ruski prostor je ogroman rezonantni prostor evropskih kultura, kontrabas koji preuzima sve forme i ideje, povećava ih, razlaže, a onda ponovo spaja i pušta da sonorno odjekuju, dublje i grublje. Bez ruskog prstora, evropski koncert deluje ravno i metalno, tek s njim dobija pravu koloroaturu."

Do aktuelnih problema u habitatu bizona je došlo tako da je "zajednički sigurnosni prostor, dogovoren između NATO-a i Rusije, ukinut još u prvoj fazi NATO proširenja, na insistiranje zakonskog američkog supruga princeze Evrope i novih Evropljana na istoku. Bombardovanjem Srbije, Amerika je pokazala ko je gazda u evropskoj kući."

Rusija je, osim toga, jedina sila koja se zaista bori protiv ID-a i uopšte islamskog fundamentalizma, kaže Holm jasnim jezikom bez zakučastih metafora: Niti Evropa to čini, niti Sjedinjene države.

Barem iz ove dve poslednje stavke se vidi da Holm pokušava da bude objektivna - za sve je kriv "prekookeanski kauboj", submisivna priroda princeze Evrope, njena podeljena ličnost i surovi klimatski uslovi u habitatu evropskog bizona. Ali holštajnske krave, čak i sa istreniranim alarmističkim refleksom, generalno nisu poznate kao dobri pisci filosofskih eseja. Od bifteka do ontologije je dalek put, samo je slanik blizu.

Čak i tako, članak "Istina bizona" bi ostao atraktivno i zabavno štivo, vesela salata istorijskog smisla, da nije dve ozbiljne stvari:

Prvo, natuknica da Rusi dele odgovornosti za Holokaust. To se opet kaže nekako usput i smotano, kroz metaforu u kojoj glavnu ulogu ima istoričar Timoti Snajder kao Amerikanac "manjinski zakonski muž princeze Evrope": "Iz obožavatelja Evrope Snajdera odjekuje glas zaljubljenog supruga, koji na osnovu svojih studija o Holokaustu tačno zna da se mračne strane Evrope samo potenciraju kroz savezništvo sa imperijalnom Rusijom."

Drugo, predstava da su Nemci, baš kroz taj deo istorije koji spominje Snajder, prolazili sa emotivnim statusom holštajnskih krava, dragih, miroljubivih, nežnih bića, koja se lako vode i daju puno mleka za opstanak rođaka bizona.

To jest, onda kad bizon ne može da nađe dovoljno kupusa, krompira i gljiva. LOL.