(Ne)očekivani cunami

Jedanaestog marta prošle godine veliki cunami prouzrokovan zemljotresom snage devet stepeni Rihterove skale, sa epicentrom ispod dna Pacifičkog okeana, obrušio se na priobalni pojas regiona Tohoku na najvećem japanskom ostrvu Honšu i prouzrokovao smrt 20.000 ljudi i najveću nuklearnu katastrofu od Černobilja.

Najveći broj žrtava zabeležen je u prefekturama Ivate i Mijagi, a nekoliko stotina ljudi poginulo je i u prefekturi Fukušima, gde su poplavljene i teško oštećene dve nuklearne centrale sa deset reaktora.

I dok je nuklearka "Fukušima 2", zahvaljujući savremenijoj tehnologiji upotrebljenoj u reaktorima uspešno zauzdana u prvim danima nakon udara, njena 20 kilometara udaljena starija sestra, "Fukušima 1", otela se kontroli i oslobodila ogromne količine kancerogenih radioaktivnih materija u vazduh i more, ugrozivši ne samo neposrednu okolinu, već i japansku prestonicu Tokio.

Višemesečna nuklearna kriza u Fukušimi počela je kada je cunami visine 15 metara prešao preko pet i po metara visokog zaštitnog zida elektrane i zapljusnuo njenih šest reaktora, uništivši glavno i rezervno električno napajanje, usled čega je prestalo hlađenje reaktora i izgubljena daljinska kontrola nad njima.

Najviši cunami, od čak 40 metara, zabeležen je oko 200 kilometara severno od centrale u mestu Ofunato u prefekturi Ivate.

Površina od oko 560 kvadratnih kilometara našla se pod vodom, a najdublji prodor u kopno, od deset kilometara, zabeležen je u najmnogoljudnijem gradu regiona Tohoku, Sendaju.

Nuklearna nesreća mogla je biti sprečena

U danima neposredno nakon prošlogodišnjeg fatalnog zemljotresa, jednog od pet najjačih koji su planetu pogodili od kada postoji sistematsko merenje i evidencija o potresima, seizmolozi i vlasti u Japanu bili su saglasni u tome da niko u državi nije očekivao da će se desiti tako snažan zemljotres i formirati tako veliki cunami.

Međutim, javnosti u toj zemlji nije promakla istorijska činjenica da je Tohoku iskusio sličan, katastrofalni cunami u prošlosti, koji je morao biti uzet u razmatranje tokom planiranja nuklearnih centrala u tom regionu.

Naime, na kopnu jedva osetan zemljotres čiji je epicentar bio ispod morskog dna u prostoru između severnoistočnog dela ostrva Honšu i ostrva Hokaido je 1896. godine prouzrokovao cunami maksimalne visine od čak 38 metara koji je odneo 22.000 života, uglavnom u priobalju prefektura Ivate i Mijagi, najugroženijem području prilikom prošlogodišnjeg cunamija.

To mračno iskustvo sa kraja 19. veka pokrenulo je moderne studije cunamija u Japanu i uvođenje zaštitnih mera u planiranju urbanih centara u obalnom području kakve su: podizanje zidova, postavljanje velikih kamenih blokova koji razbijaju talase i ublažavaju njihovu energiju, uspostavljanje sistema javljanja, te promene u planiranju položaju ulica u obalskim mestima.

U svetlu te činjenice teško je shvatljiv propust energetskih planera i vlasti, koji su projektovali čak tri nuklearne centrale sa 13 reaktora - u regionu koji je 1896. godine bio zahvaćen ogromnim cunamijem - i okružile ih niskim zidovima od svega nekoliko metara.

Taj podatak i činjenica da centrala "Fukušima 1" nije zatvorena početkom prošle decenije kada joj je istekao predviđeni rok eksploatacije od 30 godina, naveli su učesnike antinuklearnih demonstracija u Japanu da katastrofu u Fukušimi proglase ne prirodnom katastrofom, već nesrećom izazvanom ljudskim faktorom.

Smrtonosni talas cunami

Cunami je vrsta talasa koji nosi veću energiju nego običan talas i koji uglavnom nastaje usled seizmičke aktivnosti, zemljotresa i vulkanskih erupcija ispod morskog dna, a ponekad i usled ciklona, podvodnih odrona ili udara meteorita.

Sama reč "cunami" je japanskog porekla i znači "lučki talas".

Smatra se da taj naziv potiče od činjenice da ova vrsta talasa ima malu amplitudu i veliku talasnu dužinu, zbog čega ga je teško opaziti na otvorenom moru. To je razlog zbog kojeg se u prošlosti ribolovcima dešavalo da tokom plovidbe dalje od obale ne primete ništa neobično, da bi po povratku shvatili da su u međuvremenu njihova luka i rodno mesto razoreni talasima.

Najpogubniji cunami zabeležen u istoriji čovečanstva skorijeg je datuma. Decembra 2004. godine, cunami koji se formirao u Indijskom okeanu posle snažnog zemljotresa u blizini indonežanskog ostrva Sumatre odneo je oko 230.000 života u 14 zemalja na obodu tog okeana, pre svega u Indoneziji, Tajlandu, Šri Lanki i Indiji.