U Šapcu uz konje stasavaju generacije

“Naše domaćinstvo, to je jedno najbolje zadovoljstvo, koje mi pamtimo, možda ima bolje. Ljudi pamte bolje, mi ne znamo za bolje od tog. Uvek smo se borili da imamo dobre konje. Dobar fijaker, dobre amove”, kaže Tomislav Geratović iz Drenovca.

Tradicija i zadovoljstvo. U avliji Geratovića - 3 generacije, a u štali 8 lipicanera, o kojima brinu, deda, sin i unuk.

Na pitanje da li voli konje, Tomislav Geratović, odgovara: „Uf, najviše, posle dece. Najviše na svetu. Kljuse mora gazdu da poštuje. Ako ga poštuješ ti, i ono će poštovati tebe. Nikad nisam imao čudljivo, nikad nisam imao da oće da udari. Ja, što koristim ovu kobilu, ja njima kažem ni za jedan traktor je ne bih dao”.

Dan im počinje i završava se obilaskom konja. Nekada su sa njima radili sve u polju, sada ih uglavnom uprežu za lakše poslove.

“Prvo kad ustanem, idem kod njih u štalu, da ih nahranim. I da vidim šta su i kako su. Konji su čudo. Prvo njih hranim, pa posle ja idem kod ostale stoke. Ja sam zadnja možda generacija, koji smo orali sa konjima. I špartali kukuruz sa konjima. Repu špartali sa konjima. Ja ne znam dan. Moj dan. Imam 45, 46 godina. Ne znam dan bez konja. Da nije bio konj u dvorištu”, navodi Borisav Geratović, iz Drenovca. Dodaje da su konji veliko zadovoljstvo, iako je i rad veliki: „Konj je osetljiv, kao staklo. S konjem treba da znaš šta da mu daš da jede. I koliko da mu daš da jede. Konj nije baš ono, ja vidim konje, i ja hoću da nabavim konja. To ne može tako, to mora čovek da se rodi za te stvari”.

Uz dobrog konja, ide i kvalitetan am, kažu Geratoviću. Rado ih uprežu u fijkare, praznikom i nedeljom za svoju dušu.

“Ja, kao mali nisam imao dobru opremu, bilo je to vezano manilom, sad imam lepe opreme, i treba lepa oprema. Ja sam uložio dosta u konje, baš zbog toga što nisam imao. Ne sad da se duvam da imam neke pare. Nemam, al to volim. To su mi voleli svi. I đedovi, i otac. I volim i ja. I volim sad da imam, i lepe amove, i lep fijaker. Ako je potokovica sreća, šta mislite kolika su konji sreća. To je od Boga dato”, naglašava Borisav Geratović, iz Drenovca.

Topot konja, Geratovićima je u krvi. Kajase u rukama iskusno drži i najmlađi Milan.

Milan Geratović, iz Drenovca kaže da su sad uigrani: "Zna svako ko šta radi. Ne treba više od pola sata za 2 para konja. 15 minuta treba da upregnemo 1 par. Kad sam bio mali, ja sam počeo sa jednopregom. Pa dvopreg, pa tropreg. Najviše smo uprezali sedmopreg. Za rođendan sam dobio kobilu jednu crnu, vranicu. Njoj sam se više obradovao, nego bilo kom drugom poklonu”.

Ponosno kažu i da za budućnost konjarstva u svom domaćinstvu ne brinu. Geratovići u štali očekuju 3 prinove.