Ljubav bez granica: Kako živi prva čivijaška snaha iz Johanesburga

“Dobar dan, ćao, ja sam Zi, ja sam iz junski Afrika, moja muškarac zoveš Nikola, moje dete Milanka, nadimak Mika”, predstavnja Zeret Karigija.

Dok polako savladava jezik, naučila je da jutro u Srbiji počinje kafom, zavolela gibanicu, ajvar i kajmak, upoznala većinu šabačkih ulica, gradske pekare, zna gde su igrališta za decu.

“Mogu vam mnogo pričati o stvarima koje ovde volim, veoma je sigurno i sve u Šapcu orjentisano za decu, ljudi su ljubazni, svi su me prihvatili, žele da pomognu. Volim ćevape, sarmu, pečenje, burek”, kaže Zeret Karigija.

Nikolu je upoznala u rodnom Johanesburgu, zbog njega je, po rođenju ćerke, prešla u pravoslavlje. Nakon pet godina zajedničkog života na jugu Afrike, preselili su se u Šabac. Nije se dvoumila, Nikola jeste.

“Nakon trinaest godina sam se vratio i verujem da sam doveo ono najbolje iz Afrike, ono što je meni mogla da ponudi, moju divnu ženu Zi i malu Miku. Odlučili smo da se vratimo kad se Mika rodila to je zapravo bila ženina odluka, Zi je slušala moje priče pre svega o socijalnom aspektu života ovde kako je ovde bezbedno i kako možemo uveče da izađemo i da prošetamo i da se vidimo sa ovim i onim drugarom… ona je došla i rekla - pa ajde tamo da živimo”, navodi Nikola Ćirković.

I ovde je priroda lepa, ne smeta mi ni sneg, leta su toplija nego u Africi. U parku u kojem je odrastao Nikola, dodaje Zi, sada uživa moja ćerka, svuda mogu bez kola, mnogo vremena smo zajedno, sve je dostupno.

“Radim kao nastavnica engleskog u privatnoj školi, moja ćerka se lepo prilagodila u vrtiću, imam svoju rutinu, idem u teretanu, sa drugaricama na kafu, konačno Šabac je mesto koje mogu da nazovem dom”, ističe Zeret Karigija.

Nikola Ćirković dodaje: “I ja radim, živimo porodični život kakav smo oduvek želeli, jedino se pitamo kako će da upišu Mikino ime u dnevnik kada pođe u školu”.

Savladaće uz ćerku i azbuku kaže čivijaška snajka, za slavski kolač već ima recept.