Hronika jedne zimske panike - kako smo od pahulja napravili ćuskije

Pao sneg! Ko je pre dvadesetak godina mogao da pretpostavi da će to biti toliko važna vest u januaru. Od kad ja pamtim, a to je malo manje od pola veka, sneg je bio normalna pojava.

Neko ga je voleo više, neko manje, al' nekako smo ga prihvatali kao neminovnost tokom zime. Novembar, decembar, januar, februar, mart. Niko nije brojao snežne dane, niko se tokom tih pet meseci nije pitao kad će sneg, niko nije od meteorologa tražio mesečne prognoze i tačne datume.

Nije bilo meteoalarma, najava, panike. Sneg je padao tokom zime isto kao što je u proleće listalo drveće i rasla trava, a leti se smenjivale vrućine i oluje.

Kad stigne mećava, svako je znao šta mu je činiti. Nije se putovalo bez velike nužde, svako je u kući imao dovoljno hrane da "pregura" par dana, sveće ako nestane struje i dovoljno drva za grejanje.

Putevi su se čistili i kad veje, mnogo lošijom mehanizacijom od današnje uspešno su se probijali nanosi od dva, tri metra i svi su imali lopate i čistili ispred svojih kuća i zgrada.

Deca su se sankala bez nadzora roditelja i svi su, čim padne dovoljno snega, izlazili napolje, bez dogovaranja telefonom i nagovaranja. Sankali smo se dok ne pomodrimo, dok sve na nama ne bude mokro i zaleđeno. Bili smo napolju dok nam majke, pretećim glasom, po treći, četvrti put ne viknu s prozora da se "kupimo kući". 

Snegovi su dolazili i prolazili, a mi smo rasli verujući da tu nema ničeg neobičnog.

Avaj...dođoše drugačija vremena, a i mi postadosmo drugačiji.

Sankanje u Vojvodini

Moja sestričina Jovana ima jedanaest godina i prvi put se ove godine sankala zato što u Vojvodini, gde živi, pravog snega nije bilo čitavu deceniju.

Radovala se, verovatno instinktivno osećajući da se desilo nešto lepo i retko. I nije se samo ona radovala. Ti osmesi koje sam videla i na starim i na mladim licima kada je, baš u trenutku paljenja Badnjaka, počeo da pada sneg razgalili su mi dušu. Podsetili su me da čoveku ne treba mnogo da bi bio srećan.

Jovani su bile dovoljne sanke koje su u nekom kutku prostranog dvorišta godinama strpljivo čekale sneg. Bilo je malo muke da se u ravnici pronađe brdo dovoljno veliko za spust, ali i to je uspešno rešeno.

Ipak, posle idiličnih scena sankanja na obali Dunava, meni je sledio povratak u realnost.

Put do Beograda trajao je mnogo duže nego obično zbog zaleđenih puteva i snega koji je baš rešio da pada. Znala sam šta me čeka jer sneg u Beogradu znači samo jedno-kolaps u saobraćaju!

I bilo je baš onako kako sam i pretpostavila. Ulice neočišćene, trotoari gotovo neprohodni, autobuske linije skraćene ili ukinute. Sva sreća da su mnogi spojili praznike sa vikendom pa makar nije bilo gužve.

Počele su da stižu i vesti o zavejanim i od sveta odsečenim selima, nestanku struje, poplavama. Naravno, počeo je i rat na društvenim mrežama između onih koji traže odgovornost i onih koji tvrde da sve službe rade svoj posao.

Sneg u januaru postao iznenađenje

I dok sam se kroz "zatrpani" grad strpljivo probijala do posla razmišljala sam kako bi na sve ovo reagovali oni ljudi iz mog detinjstva. Oni za koje sneg nije bio iznenađenje!

Prvo, sigurno im ne bi bilo jasno otkud tolika zbrka i panika zbog snega u januaru. Čudile bi ih i oprečne prognoze raznih meteorologa amatera koji bukvalno opsedaju medije.

Smejali bi se naslovima u kojima nam "preti zver sa istoka" i najavljuju se "ledeni armagedoni", a u stvarnosti padne 20-ak centimetara snega i temperatura ode par stepeni ispod nule.

Čudili bi se meteoalarmima i porukama u kojima nas upozoravaju da će u sred zime pasti sneg. Ne bi im bilo jasno zašto se voze automobili bez zimske opreme i zašto na put krećemo i kad nije neophodno. 

S čuđenjem bi verovatno pratili i način na koji se komunalne službe bave čišćenjem snega uprkos savremenoj mehanizaciji i povezanosti o kojoj su oni samo mogli da sanjaju. Takav bi im utisak verovatno ostavljale i informacije da nadležni danima ne uspevaju da otklone kvarove na elektromreži.

Čudilo bi ih i nasmejalo mnogo toga oko čega se mi danas svađamo i nadmudrujemo. Oni sigurno vreme ne bi trošili na besmislene rasprave i fotografisanje za društvene mreže već bi radili. Svako svoj posao.

Jedino bi deca radila isto što i moja Jovana. Radovala se jer, sneg u sred zime i jeste radost i normalnost.

Moram da priznam da slično mislim i ja iako potpuno razumem brigu i ljutnju onih koji su već nekoliko dana bez struje, vode i grejanja.  

Kad bismo svi zajedno ubuduće sneg tako doživljavali i radili, svako svoj posao,  sigurno bi i problema bilo manje.

Do tad, makar pokušajte da u svemu nađete nešto dobro i lepo.

Napravite sneška, sankajte se sa decom ili samo osetite sneg koji škripi pod stopalima. Neprocenjivo je, verujte!